Pa šta su onda htjeli onom „čestitkom“ ilustrovanom leševima? Da uvrijede Srbe? Da prodube bošnjačku mržnju? Da onemoguće normalizaciju entitetskih i nacionalnih odnosa u BiH? Ponajprije bi se reklo da je bošnjačka politika naprosto izgubila kompas i da njeni protagonisti ne znaju šta hoće.

Amerikance, koji drže zastavu svoje zemlje u sopstvenom dvorištu, nikome i ne pada na pamet da nazove nacionalistima. Francuzi koji se diče svojom razvijenom kulturom nisu prokazani kao pogubni i destruktivni nacionalisti.

I pored oštre i jasne podele na dve islamske zajednice, IZuS i muftija Zukorlić su bili i ostali odlučni u nameri da sebe prikažu kao jedine legitimne predstavnike muslimana u Srbiji, a izbori su trebali da budu jedan od najsnažnijih argumenata.

Ovi pregovori su jedinstvena prilika da se nepravda ispravi. Druge prilike neće biti, a nepravda će se ispraviti samo ako se ne posmatra kao tehničko, već kao suštinsko pitanje, koliko srpsko, toliko i evropsko.

Kralj Aleksandar je do poslednjeg časa vodio antikomunističku spoljnu politiku, smatrajući da od boljševičkog centra iz Moskve stiže i širi se najveća pretnja ne samo po njegovu zemlju, već i po budućnost celog evropskog kontinenta, pa i čovečanstva. 

Postavlja se logično pitanje: kakvi su to politički čistunci koji se „ograđuju“ od predsednika Dodika zato što je, po njima, njegova politika nedovoljno „inkluzivna“, dok se sa odobravanjem pozivaju na secesionistički čin in vivo hirurga Hašima Tačija i njegove družine?

Sada kada su Srbi preuzeli od hrvatske braće „neučinkoviti“ ideološki koncept, Srbi su samo oni pravoslavne vere ili čak samo vernici, dobro teološki potkovani, „srpske krvi“. Ali sada Hrvat može da bude i pravoslavac vlaškog „etničkog“ podrijetla, kao što je po nekim hrvatskim teoretičarima Tesla.

Saznanja o zatočeništvu patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, zbog nedovoljnih interesovanja svjetovnih i crkvenih istoričara, ostavljala su utisak nedorečenosti, nagađanja, konfuznih i neprovjerljivih tvrdnji.

Sačuvani fragmenti fresaka u hramu Svetih Arhanđela svedoče o monumentalnosti, snazi i lepoti živopisa. Freske ovog manastira predstavljale su nesumnjivo kapitalna dela srpske srednjovekovne umetnosti i sa žaljenjem se mora reći da ona nisu mogla da odole ,,zubu vremena".