Али, носталгија за прохујалим „златним вактом“, када су муслимани владали Босном, премостила је вијекове и преживјела под паслајисаним береткама које су замјењивале неподобне фесове и ахмедије. „Пусто Турско“ се вратило не само у Тајипов Истанбул него и у Алијино Сарајево.

Капитализам је довео до структурних промена и оне су, као и временски ток, линеарне и иреверзибилне. Библијска апокалипса догодиће се када подлегнемо стрелама првог јахача апокалипсе, тј. лажима владајуће друштвене надкласе.

СПЦ не морамо поштовати, можемо је осуђивати, чак и ниподаштавати, докле у томе задржавамо меру укуса и достојанства. Али када Цркву прогласимо за веће зло од наркоманије, ми имамо заиста крупан проблем. А управо то чине све оне новине и ТВ станице које не улазе у расправу колико је дрога присутна у школама.

Ваљда смо довољно искусан народ да можемо сагледати да тамо где нема институција државе Србије, нема више ни српског народа. Ко може да живи у заблуди да ће Срби тражити  помоћ од шиптарских лекара, или да ће дозволити деци да уче о јунаштву Адема Јашарија.

Покретањем питања Сребренице Србија се директно укључује у предизборну кампању у БиХ на страни СДА, а на штету Републике Српске. Такав став Србије могао је да се очекује након изјаве турског министра спољних послова.

Крик народног незадовољства не треба да буде упућен Београду јер одатле рука спаса не може да дође, већ према Њујорку и Бриселу који су пре свега одговорни како за безбедност, тако и за међунационалне односе на Косову.

Брдо је Тадића ставило пред непријатан избор. Да је учествовао, у Србији би га видели како за малим столом седи заједно са Тачијем. С друге стране, неучествовање би само појачало међународно гледање на Србију као на тврдоглавог регионалног силеџију.

Вучићева проевропска, de facto проњемачка спољна политика, која “није против Русије”, као и Додикова проруска политика, која “нема ништа против европске будућности РС”, за сада добро функционишу, свака на својој страни Дрине.

Савремена политичка намера је очигледна и на истом је трагу, потребно је ограничити и омеђити артикулацију и заступање српских националних интереса само на Србију и уклопити их у већ уходану политичку матрицу која се не сме простирати ван њених граница.

Реис-ул-улема Церић и његов домаћин, муфтија Зукорлић, као дискриминацију доживљавају управо настојање државе да се према свим својим грађанима муслиманске вјероисповести, а не само према онима који слиједе њих двојицу, односи с једнаким уважавањем.