Скупштина предлаже извршним властима Републике Србије да позову власти „Косова“ да путем директних преговора споразумно функционално разграниче српски народ и остале грађане Републике Србије од албанске националне мањине.

Први акт Независне Хрватске Државе након разбијања авнојевске Југославије било је укидање конститутивности српског народа. Тако су се чувале и поштовале тековине антифашистичке борбе на коју се сада тако упорно и здушно позивају хрватски државни функционери.

Што се тиче евентуалне нове скупштинске резолуције о Косову, њу је најавио председник Николић, али то, засад, делује више као његова лична иницијатива и покушај да се врати фокус јавности, с обзиром на то да је последњих месеци прилично политички маргинализован од стране владе и новог премијера Александра Вучића.

Страдање Срба у НДХ, а поготово у Јасеновцу, из више разлога је јединствено у историји, чак и када је реч о страшном 20. веку. То страдање се за Србе издваја као нарочити догађај, баш као што су холокауст и Аушвиц нарочити и јединствени догађаји за Јевреје.

Ипак, сваки мало бољи познавалац кретања у друштву, убеђенији је да мања излазност(50-55 одсто) доноси бољи резултат владајућим странкама него опозиционим, односно да смањење броја апстинената и раст излазности на 60 и више процената више одговара опозицији него актуелној власти.

Овако оштра интервенција Друштва за угрожене народе, чији је госпођа Мемишевић проминенти члан, утолико је фрапантнија зато што је текст Рамелеа и Де Арауха, који их је подигао на ноге, писан сасвим неострашћеним и потпуно бенигним тоном.

Може бити да се кључ најновијих хапшења крије у притиску западних центара моћи на Тужилаштво БиХ, ОСА, „савезну полицију“ Сипу и полицијске агенције у ФБИХ, појачаног након последњих зверстава џихадиста ИСИС-а, у чијим се редовима и бори највећи број најопаснијих босанских џихадиста на „привременом раду“ у Сирији.

У два глобална конфликта у 20. веку били смо савезници. Никада нећемо заборавити да је Русија у Први светски рат ушла због агресије Аустро-Угарске на Србију.. Наредне јесени, наша изнурена војска била је приморана на повлачење ка Јонском мору преко Албаније.

Ни "друга" Србија није одувијек била лишена религијских заноса; у стилу Сент-Егзиперија би се могло рећи да су "сви другосрбијанци некада били националисти и вјерници, само их се мали број данас тога сјећа". Биће да су ова "рана интересовања" била плод чистог политичког прагматизма.

Барикаде су само средство, вероватно последње, а можда и очајничко, како би се са „северних административних прелаза“, уклонило особље тзв. косовске државе. То се у нашим медијима упорно заобилази.