Дакле, берлински план да се на једном месту окупе не само будући “победници”, већ и “губитници” предстојећих избора међу Србима, Бошњацима и Хрватима - а не само “народњаци” или само “социјалемократи” - крајње је практичне природе, а могло би се посумњати да се ослања и на искуства из пропасти “априлског пакета” уставних промена у БиХ.

Да су усташе, умјесто да су Србе и Јевреје неселективно убијали, одвајали жене, дјецу и стар(и)це и слали их кућама, онда би то, као и у Сребреници био "геноцид". Овако, то је тек злочин, а и једва да је злочин, пошто се ради о "србочетницима" и "чифутима".

Пошто су се српске политичке структуре правиле да Косово није предочено као услов, сада се праве да тако нешто не чују, оцењујући такве захтеве као "неприхватљиве". То је као када је детету "неприхватљиво" да мора да уради како му родитељи кажу.

Погледајмо само реакције на процес против Радована Караџића који се данас поново наставља. Вишемесечно одлагање и десетине хиљада евра које је као додатну помоћ успео да добије тај босанско-српски оптуженик, изазива неразумевање код многих.

Вучићева проевропска, de facto проњемачка спољна политика, која “није против Русије”, као и Додикова проруска политика, која “нема ништа против европске будућности РС”, за сада добро функционишу, свака на својој страни Дрине.

Јасно је да се не може очекивати ништа добро од владе која је својевремено проглашавала светску економску кризу за развојну шансу Србије, а сада исту користи као изговор за све своје промашаје. Као и све досадашње, она продаје бајку о рају на замљи, када Србија буде примљена у ЕУ чланство.

Сад крећу нови услови. Хаг је превазиђен, следећа барикада је њемачки Бундестаг. Још кад се Роберт Купер појави као главни миротворац између Београда и Приштине све има да мирише на Холбрука. Компромис нема алтернативу!

То што на Балкану сви оптужују све за све пре свега не значи да „нико није крив ни за шта“, а још мање значи да су „сви подједнако криви за све“. У догађајима који су обележили протеклих двадесет година неки народи и неки политичари повлаче већу одговорност од других.

Сваки српски политички субјект у РС ће инсистирати на два темељна принципа Дејтона: Паритет и консензус; неће дозволити прегласавање било ког конститутивног народа.