Најбоља аналогија било би да замислимо некога ко се спрема да напише историју јеврејског народа, па се обраћа министарству пропаганде др Гебелса за „историјски контекст и чињеничко стање“.

Странка је раније имала споразум о сарадњи са ДСС-ом, но за време парламентарних избора у Србији 2014. прилично им је засметао Додиков сусрет са Коштуницом и Кустурицом у Андрићграду. Сматрали су да овим Додик руши Вучића јер „му не одговара никаква власт у Србији која за приоритет има борбу против корупције и криминала“.

Да су усташе, умјесто да су Србе и Јевреје неселективно убијали, одвајали жене, дјецу и стар(и)це и слали их кућама, онда би то, као и у Сребреници био "геноцид". Овако, то је тек злочин, а и једва да је злочин, пошто се ради о "србочетницима" и "чифутима".

Економска девастација сама по себи угрожава политички статус РС. А њене посљедице нас доводе у ситуацију да више нисмо у стању да самостално доносимо политичке одлуке. Парола-обећање о „референдуму“, „немогућој Босни“ и сл. је споредним путем угрозила не само економску стабилност РС већ и њену политичку позицију.

Ближе се избори и гледајући по локалним медијима, предизборна кампања је почела. Још увек нико јавно не иступа, већ се пулс грађана тактички опипава. Као и много пута до сада, све је већ виђено и предвидљиво.

Узрок нестанка војвођанских даброва је православље. Наиме, `животиње које из воде излазе`, по некаквим блесавим тумачењима, не могу бити мрсна храна, те су дозвољене у време поста. Тако "мантијаши" уобразе нешто, понесу ножеве и покољу све даброве по Војводини! 

Јасно је да се не може очекивати ништа добро од владе која је својевремено проглашавала светску економску кризу за развојну шансу Србије, а сада исту користи као изговор за све своје промашаје. Као и све досадашње, она продаје бајку о рају на замљи, када Србија буде примљена у ЕУ чланство.

Увјерен сам да ће Босном владати Босанци. Модерно поимање нације није засновано на племену или етницитету него на принципу државе. Босна такођер мора имати своје име и презиме, и у еуропску породицу народа, она не може ући тек тако, с надимком који не одражава њен идентитет.

Ми смо били исти они Срби из 1999, 2000, 2001, 2002, 2003,... којима је сада остављено да сами одлуче да ли ће плаћати рачуне за утрошену електричну енергију. Недељама смо били у мраку, трпели и чекали да неко на вишем нивоу преузме ствар у своје руке.

То што на Балкану сви оптужују све за све пре свега не значи да „нико није крив ни за шта“, а још мање значи да су „сви подједнако криви за све“. У догађајима који су обележили протеклих двадесет година неки народи и неки политичари повлаче већу одговорност од других.