Elem, nasilnik iz Zagreba se obratio sudu u Valjevu da mu dodeli devojčicu, da može da je odvede sa sobom u Zagreb. Pogađate, majci Nataši ni „Z“ od Zagreba ne treba. Pošto se „Srbiji žuri“  valjevski sud je ubrzano doneo odluku da se dete oduzme majci, i dodeli manijaku iz Zagreba.

I tako smo došli do naše stare teme: ekumenizma, i njene novije varijacije, papine posete. Ako je ovoliko Razuma među rimokatolicima na Balkanu, koji to naši pametnjakovići veruju da će poseta njihovog poglavara našoj Crkvi nešto popraviti u uzajamnim odnosima?

Važno je svjedočenje Nedima Ademovića, šefa kabineta predsjednika Ustavnog suda BiH, koji je povodom izlaska Komentara Ustava BiH (izdavač Konrad Adenauer štiftung, Sarajevo), 24. aprila 2010. godine dao intervju sarajevskom „Oslobođenju“.

Nisu mediji, ni stručna javnost, niti tribine tipa "Papa u Srbiji – za i protiv" mesto gde će se odlučiti da li će SPC pozvati u posetu rimokatoličkog poglavara, nije to čak ni "crkvena vlada" (Sinod) – već je to pitanje za sve srpske arhijereje okupljene na Saboru.

Tek posle stabilizacije Srbije i njenog jasnijeg mesta na prostorima Balkana i Evrope mogla bi da se vodi spoljna politika koja bi bila okrenuta prema Republici Srpskoj i Crnoj Gori u smeru integracija sličnim onim u EU.

Briselski sporazum koji ste potpisali i koji uporno sprovodite na delu ugrožava vitalne nacionalne, državne i interese Srba koji su ostali na Kosovu i Metohiji. Vi ste ga sklopili da bi sever Kosova i Metohije integrisali u ustavno-pravni sistem nezavisne države „Kosovo“ i ukinuli institucije Srbije

Početkom maja 1945, Jugoslovenska narodna armija stigla je do Zagreba, ali su najveći ustaški zlikovci –predvođeni Poglavnikom- uspeli da pobegnu. Uz njih i 500 pripadnika katoličkog klera. Oni nikada nisu odgovarali za svoje zločine.

Međutim, u odnosu na drugo važno pitanje vezano za Srebrenicu, začeće „genocidnog plana,“ Mladićevo veće bira unekoliko različit put. Do presude Mladiću, standardni narativ je bio da se začetak srebreničkog genocidnog plana locira na sastanku srpskog vojnog i političkog rukovodstva u hotelu „Fontana“ u Bratuncu u prepodnevnim časovima 12. jula 1995, mada Krstićevo veće priznaje da za to nema čvrstih dokaza.

Potrebno je sistematski istražiti koliko je vremena proteklo između događaja u Srebrenici sredinom jula 1995 i konačnog uobličavanja genocidnog narativa u javnom diskursu Zapada s jedne, i bosanskih Muslimana s druge strane.

Za temeljno državotvorne korake režim, a po svoj prilici ni opozicija, nisu voljni/sposobni. Neko će jednog dana to morati da uradi, ili Crne Gore neće biti. Zli jezici bi rekli da je možda baš to nečiji zajednički cilj. Građana Crne Gore svakako nije.