Neosnovan je strah od mogućnosti da se haška „istina“ o skorijoj regionalnoj prošlosti, pogotovo nakon ovih najnovijih presuda Tribunala, vremenom nametne kao zvanična i obavezujuća, što je bio ključni, iako nikada javno deklarisani njegov cilj.

Ko garantuje Miloradu Dodiku ili bilo kojem Srbinu da Dragan Čović i Hrvati u BiH neće po treći put izigrati dobru volju i kratko pamćenje Srba i da se neće desiti novi Jasenovac, Bljesak ili Oluja? Onaj ko ne uči na greškama iz prošlosti, teško da će imati budućnost

Zbog toga je SFRJ bila država na pola, ne zato što je zaostala u nekom razvoju ka celini, nego zato što je zamišljena nakaradno. A sve iz političkog straha i nesigurnosti. Kakva je država bila, tako je i branjena, na pola. Miloševićev rat bio je tipičan primer rata ,,na pola''.

Teško da će svi oni koji se nacrtaju pored Vučića na otvaranju nove bolnice u Istočnom Sarajevu 5. oktobra dobiti glasove presudne za pobedu. Da neko ozbiljno misli da je tako, već bi RS bila preplavljena anketama o velikoj popularnosti Vučića u RS, ali „istraživanja“ tog tipa još niko nije objavio, a nije poznato ni da li ih je iko radio. Dočim ponašanje srpskih političara, počev od Dodika, ponajviše govori o njihovom strahopoštovanju prema „svesrpskom vođi“, a od toga već nema pomoći ni njima ni njihovim biračima.

Belodano je da ideja Srednje Evrope, čiji protagonisti su bili Austrija i Nemačka kako u privrednom tako i u političkom i kulturnom smislu, je model iz koga se moglo da se razvije ne samo regionalna ideja Evrope nego i Evropa kao stvarnost, te otuda i Šmaleova kritika Versajskog poredka Evrope i njenog principa prava nacije na samoodređenje.

Naša dojučerašnja braća nas, preko Uneska i Venecijanske komisije obaveštavaju da smo ih okupirali i terorisali, uništavali njihov identitet, nezavisnost i kulturnu posebnost, te se žale celom svetu da je Montenegro bila još jedna žrtva velikosrpske histerije.

Srpska javnost se dan-danas seća trijumfalističke izjave Marka Đurića posle potpisivanja još jednog paketa skandaloznih sporazuma u Briselu u avgustu 2015. god. o „pobedi Srbije 5:0“. Malo ko, međutim, zna na šta se tačno ta „pobeda“ odnosila, i za šta se uopšte naša vlast u Briselu „izborila“. 

Još jedan od važnih mehanizama koji ostavlja prostor za upliv politike je činjenica da Tribunal nema nadzor legislatora ili nekog spoljnog tela kao što ima bilo koji normalan sud. Osim godišnjeg izveštaja o radu koji se upućuje Savetu bezbednosti Tribunal apsolutno nikom ne polaže račune.

Očekivanje da se u jevrejskim izvorima nađu mnogobrojni zapisi o Hristu isto kao kada bi neki budući istoričari, na osnovu RTS-a iz Miloševićevog perioda, zaključili da u Srbiji tog doba nije ni bilo opozicije! 

Politika Aleksandra Vučića prema Kosovu i Metohiji je politika „teških i bolnih kompromisa“, kako on kaže, a u suštini je klasična izdaja kako to Srbi glasno govore.