На Церу је Аустро-Угарска бранила свој "територијални суверенитет"

Будући да се 1989. сматра кључном годином великог преокрета у Европи, а која је симболички обележена падом Берлинског зида, односно урушавањем и рушењем реалног и самоуправног социјализма, који је изједначен са стаљинизмом и стављен у исту раван са нацизмом и фашизмом не узимајући у обзир и све битне разлике, то су на тај начин приређене све претпоставке за ревизију новије историје Европе.

О томе, између осталог, сведоче и многе уџбеничке књиге написане те и наредне године под називом ,,Историја Европе'' (видети, на пример, Норман Дејвис, Европа - једна историја, Вега, Нови Сад, 2005), као и сами догађаји. Само емпиријско догађање, такође, сведочи и нову геополитичку и територијалну прерасподелу која носи интензиван како економско-социјални, тако политички и аксиолошки утицај на збивања у бившим тзв. социјалистичким земљама. Економско-социјални утицај претворен је у диктат неолиберализма и његове мантре: приватизуј, либерализуј и стандардизуј, а што је за последицу имало империјалну етику, хегемонијално право и ,,вапај'' за политиком као делањем за јавно добро.

Гаврило Принцип

Тај диктат као синтетички разговор моћних земаља и националних и мултинационалних компанија омогућио је, па и условио, не само ревизију историје Европе од 1945. године него и ревизију европске историје читавог XX века, са посебним освртом на почетак Првог светског рата. Ревизија историје има за сврху да победнике учини и прикаже као губитнике и велике историјске неправеднике, а да губитнике учини и прикаже као победнике и историјске праведнике. У ту сврху написани су многи текстови и књиге који данас представљају обавезујуће штиво за писање уџбеника у појединим државама ограниченог суверенитета у сваком смислу.

Као телос јавља се империјални захтев (дужност) за превредновање историје тих земаља које директно води потреби брисања укупног историјског памћења, односно промени свести, нарочито будућих генерација. Једноставно речено, реч је о производњи новог мишљења човека аналогно генетским модификацијама организама.

Имајући на уму напред наведено, није случајно него управо нужно поставити питање да ли је Гаврило Принцип терориста или родољуб-херој. Међутим, та дилема може да сеже и да ,,проблематизује'', рецимо, и дела самог Ива Андрића, па и његову личност, будући да је гајио симпатије према огранизацији ,,Млада Босна''. Међутим, испоставља се да то питање и није питање-проблем јер је империјални одговор унапред познат: Гаврило Принцип је терориста, а могуће га је и представити као родоначелника савремене верзије Ал Каидиног фанатика, јер се он дрзнуо да изврши злочиначки чин убиства великог хуманисте и пријатеља и Босне и Србије. Сходно томе, тврдити и историјски доказивати да је Аустроугарска покретач Великог рата историјски је неодговорно. Прави узрок том рату је терориста - Гаврило Принцип, иза кога стоји империјална идеја Велике Србије (сам термин је производ аустроугарских историчара и политичара).

Уосталом, прочитајмо шта Волфранг Шмале каже о времену 1914. године: ,,Између интернационализма на једној, и национализма на другој страни, остало је довољно простора за европске регионалне концепте федерације. Нарочито је за то била подесна Хабзбуршка монархија. Пре рата настао је предлог за стварање сједињених држава велике Аустрије са петнаест полусуверених држава чланица. У окружењу престолонаследника Франца Фердинанда (1863-1914) етаблирао се такозвани белвердерски круг, у чијим је редовима размишљано о даљим реформским пројектима за велику царевину'' [1] (стр. 109). Очито је да Шмале изражава жаљење зато што је тај пројекат пропао и што све друге земље нису прихватиле статус полусуверености, те наводи речи Петера Кригера: ,,Оно што је пре 1914. године већ било постигнуто непланираном интеграцијом Европе, насталом без политичких импулса, касније је у ретроспективи сагледано просветљено, скоро као изгубљени рај'' (Ibid., стр. 110).

Вредно пажње је следеће: У првом наводу Шмале стоји на становишту да је белвердерски круг планирао, а то значи и са ,,политичким импулсима'' остварење велике Аустроугарске царевине, а потом цитира Кригера, и то афирмативно, који све супротно наводи. Белодано је да идеја Средње Европе, чији протагонисти су били Аустрија и Немачка како у привредном, тако и у политичком и културном смислу јесте модел из кога се могло да се развије не само регионална идеја Европе него и Европа као стварност, те отуда и Шмалеова критика Версајског поретка Европе и њеног принципа права нације на самоодређење.

Са Шмалеовог становишта и мишљења Европе пре 1914. године, Гаврило Принцип се са пуно права може сматрати терористом, а Србија покретачем и изазивачем Првог светског рата, а тиме и земљом која зауставља даљи процес интеграција Европе. Разлог томе лежи у неприхватању теорије ограниченог суверенитета поменутог од стране велике Аустрије, која се потом изнедрила у идеју Средње Европе. (А о страдању српског народа у Босни и Херцеговини и Хрватској, које је после атентата спроводила Аустро-Угарска, подржана од Ватикана и усташких бојовника, нема ни речи, а реч је о елементарним историјским чињеницама са далекосежним последицама по добар део XX века).

Протагонисти ревизије историје Европе XX века не узимају у разматрање да једна крајност производи другу и да постоји дуелна форма размене. Међутим, овде није у питању мишљење као мишљење, већ унапред задато и пожељно мишљење, произведено по диктату ситносопственичких (приватних) интереса и моћних корпорација, којима је искључиво стало до ,,уклетог дела'' (Фуко, Бодријар), односно ,,одвише свега – новца, моћи и моћења у моћи".

Из тих разлога прогагонисти тих ,,идеја'' (а све више говоре о мисији и визији) и не постављају питање: није ли управо империјална политика Аустро-Угарске, која је била у опадајућој моћи, омогућила тежњу "Младе Босне" и Гаврила Принципа и његових истомишљеника различитих националности ка родољубљу и слободи. Дакако, када би ти протагонисти поставили то питање, оповргли би своју хипотезу о Принципу као терористи и настојањима моћних да постану глобални господари мишљења и делања. Тиме им, дакако, и не пада на (не)ум да мисле на капиталистички структуирану глобализацију, која жели да затре све разлике културних идентитета и која омогућује настојање дифузног и разорног тероризма данас у свету. Такав сан и стварност о ,,интегралној реалности'' (Бодријар) јесте резултат интелигентног зла очишћеног од свега различитог: културног, историјског и политичког, у изворном значењу тих појмова. Отуда је те појмове нужно превредновати, будући да одвише одишу историјом и традицијом. А ни на памет им не пада шта, рецимо, под традицијом подразумева Ханс-Георг Гадамер (Видети Истина и Метода).

Међутим, оно што је посебно интересантно, а у ствари врло забрињавајуће по историјску истину, па и будућност српског народа, јесте да у данашњој Србији нема никаквих проблема да се пронађе немали број тзв. мислилаца који ће да истакну да је Гаврило Принцип терориста, или у блажој варијанти - несрећан млади човек који је заведен, или је фанатик, умоболник, итд. Са таквим тврђењима легитимише се тенденција да су Гаврило Принцип и Србија, која није хтела да прихвати ултиматум Аустро-Угарске, одговорни за отпочињање Првог светског рата, а и у Другог светском рату, изгледи да се нашла на губитничкој страни, јер можда да је сва Србија салвама аплауза дочекала нацисте и фашисте, као неки други, можда би била награђена. Таква становишта сведоче о пролегомени у ,,прави тренутак – право време'' да се Србија и српски народ казне територијалним и духовним распарчавањем са сврхом свођења Србије на тзв. београдски пашалук, а у бољој варијанти да Србија буде конфедерација, нормално и без Косова и Метохије.

Ако је Гаврило Принцип терориста и ако је Србија крива за отпочињање Првог светског рата, онда је по тој, суманутој логици мишљења, Аустро-Угарскае бранила свој територијални суверенитет на Церу. Сходно томе, сви родољуби који су бранили Србију, како они који су своје кости оставили на бојиштима широм Србије, тако и они који су завршили у Плавој гробници и на Солунском фронту, могу бити именовани не као ослободиоци Србије већ као окупатори идејне Аустро-Угарске Србије. А како ствари иду, не би ме чудило да у неком Хагу постхумно суде Петру Првом Карађорђевићу, Александру Карађорђевићу, као и војводама Путнику, Мишићу, Степановићу и Павлу Јуришићу-Штурму.

Епилог таквог недостојанственог и неисторијског подаништва може трасирати стазу да се могући, а делом и већ стварни, империјални захтев испостави у следећем виду: да Срби, не само на Косову и Метохији него и у Рашкој, кажу Санџаку, те у Војводини прихвате косовске, санџачке и војвођанске законе којима се тим деловима Србије дају међународне гаранције њихових уставних оквира. Белодано је да процес ревизије новије историје Европе, а ваљда је Балкан део Европе не само у територијалном смислу, није још доведен до краја. Све то може у име цинизма да се обзнани посредством следећих захтева: бранимо друштво од државе, сјајна прича за многе ,,невладине'' организације, потом људска права, па мањинска права, која су наводно апсолутно угрожена, па измишљене територијалне аутономности, те потребом развоја децентрализације, дерегулације и пуног замаха демократије иза које стоји неолиберална политика, економија, етика и право као интелигентно зло интегралне реалности.