Ako političari Bosne i Hercegovine ne učine nešto da promene svoju političku nacionalnu retoriku koja razdvaja ljude i ne bore se protiv percepcije da su njihovi ljudi ratnohuškački čovekomrsci, onda ona misao da je međuetnička mržnja jedina svetla tačka može da se pokaže tačnom.

Sa takvim stavom, BiH bi mogla biti dovedena u poziciju predratnog stanja: Bošnjaci i Hrvati će izglasati ulazak BiH u NATO alijansu, ne mareći za suprotan stav građana RS, pa iz toga crpeti „legitimitet“ da pozovu NATO snage da, je li, uvedu celu BiH u svoje okrilje.

Osim elementarne personalne dimenzije, „sukob“, logično, ima i interesnu konotaciju. Ona se ogleda u Komšićevom negodovanju povodom činjenice da sadašnji predsjednik SDP-a, preko tandema Marin Ivanišević – Damir Hadžić usmjerava sve finansijske tokove.

Zoran Milanović je došao kao premijer već evropske Hrvatske, sa u Briselu već licenciranim poznavanjem nepisanih standarda i procedura za uspostavljanje hrvatske ravnopravnosti u Federaciji, bez potrebe za Mesićevim glumatanjima.

Nepoznato je i kakav to „kredibilan napor“ u rešavanju ovog problema očekuju u Briselu, izuzev ako to nije poslednja poruka iz Saveta Evrope da je „dejtonski Ustav BiH donekle zastario, jer ne garantuje jednaka prava svima”.

Tugu i očaj Grbavičana, osuđenih na život bez djece, očeva i braće, kojima evo već 19 godina 8. mart svanjava kao Veliki petak, odavno već malo ko u distriktu čuje, još manje poštuje. Ne razumiju ovi nesrećnici, poput Ratka i Vajke Tomić koji tog dana ostadoše bez oba sina.

Moć Euleksa i separatističko-terorističkih institucija “nezavisnog Kosova” zavisi od pristanka, poslušnosti, pokornosti i saradnje Srba. Bez učešća Srba izvori njihove političke moći neće moći da se napajaju i biće nemoćni da sprovedu svoje planove.

Jednoglasnom odlukom SB UN da podrži jasno definisane uslove Srbije vezane za raspoređivanje Euleksa priroda te misije je potpuno promenjena. Ovakvom odlukom SB UN potvrđena je Rezolucija 1244 kojom se garantuje suverenitet Srbije.

Samo Kosovo ostaće simbol siromaštva, korupcije i kriminala sve dok transnacionalne kompanije budu zainteresovane za podršku mafijaškoj vladajućoj klasi.

Pokazuje se ponovo da smo mi, odnosno naša vlast, ljudi kratkog daha. I kada se ne radi o zloj nameri, o namernom zanemarivanju i otupljivanju deklarisane nacionalne politike, radi se o površnosti i nemaru.