Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Српски политичари у РС и Србија - Вучићев патернализам и култ (с)личности |
четвртак, 30. март 2017. | |
Како је одмицао мандат Александра Вучића на месту премијера Србије и примицала се крају Вучићева председничка кампања, тако су се српски политичари у Републици Српској готово утркивали у изјавама мање или веће подршке Вучићевој политици у Србији. Истини за вољу, нема ту много шта ново у односима РС - Србија: са мањим или већим варијацијама, било је тога и раније, што ваљда из бојазни да би супостављањем званичном Београду могли да ризикују сопствене позиције у Српској, што из потребе да се пред својим бирачима прикажу као "велики савезници" Београда, а било је ту изгледа и неких личних убеђења. Елем, када се тадашњи председник РС Радован Караџић још током рата без ичије подршке супроставио Венс-Овеновом плану, за чије усвајање је пледирао тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, Српска је од Милошевића "зарадила" економске санкције на Дрини. Касније је опозиционар из ратног периода и првих поратних година Милорад Додик, баш уз Милошевићеву помоћ, добио први премијерски мандат у РС, да би му се, када се супротставио Милошевићу, уздајујући се у подршку Запада, убрзо "окрунила" подршка у парламенту РС, а он затим мандат и изгубио.
Са доласком нових власти у Београду, на челу са Војиславом Коштуницом, готово да није било релевантног политичара у Српској који се није утркивао у изјавама привржености Коштуници. СДС је склопио и међустраначки споразум о сарадњи са ДСС-ом, али је Додик, у свом другом премијерском мандату, далеко више од СДС-а политички профитирао код Коштунице. Добијањем скоро 650 милиона евра за продају "Телекома Српске" Србији, Додикова влада дуго година је крпила буџетске рупе у РС, покушала да оснује и националну развојну банку(ИРБ РС) са намером да подигне ниво самоодрживости домаће привреде, али од тог покушаја мало шта је остварила. Углавном на рачун тих потрошених пара, супарнички Савез за промене је оптуживао Додика за проневере и криминал, али, ево, ни две године након обећања да ће преко Сипе("савезне полиције" у БиХ), успети да те оптужбе преточи у оптужнице против Додика, мало шта су од тог наума остварили. Притом се се појединци уздали и у помоћ Вучићевих истражних органа, све хвалећи "Вучићеву борбу против криминала", али мало шта су и ту остварили. С друге стране, Додик је, уживајући нескривену политичку подршку тадашњег председника Србије Бориса Тадића, након Тадићевог пада за кратко време прешао пут од критичара тадашњих радикала као "политичког побачаја" до симпатија према Вучићевим напредњацима и, посебно, према Вучићу. Тако данас на политичкој сцени у РС имамо отворену Додикову подршку Вучићу која се граничи са удвориштвом, и отворено угледање СзП-а на Вучићеву "проевропску" политику. Додик у Вучићу види "јаког лидера" о каквима "само код Срба причају као о диктаторима", а СзП, који Додика у РС неретко назива диктатором, у Вучићу види успешног реформатора. Свако од њих, заправо, себи "узима" оно што му је најпотребније: Додик да се прикаже као "јак лидер" као Вучић, не би ли СзП-ове оптужбе да је "криминалац и аутократа" одбацио као лажне; а лидери СзП-а да се прикажу као успешни "реформатори" попут Вучића, не би ли Додикове оптужбе да су "Изетбеговићеви послушници" одбацили као лажне. Из такве поделе улога, Вучић на себе преузима улогу помиритеља "завађене браће" у РС, пазећи да ни против једних ни против других јавно не проговори ниједну реч, већ да им јавно угоди, сваком по мало, по сопственом нахођењу и према тајмингу који сам бира. Изгледа да је, одустајући од своје првобитне идеје да "завађену браћу" заједно окупља на свом канабету у Београду, после свега два таква окупљања, Вучић сам проценио да на овај начин може лакше контролисати акције и реакције једних и других, свакоме по нешто обећавајући и дајући, а од сваког понешто добијајући. Прихватајући их такве какви јесу, држећи једне и друге приближно једнако (не)задовољне, некад даље некад ближе себи, Вучић најчешће наступа са позиције њиховог заједничког "политичког оца" чија је реч последња: може бити да не тражи да му се требају заклети, али је императив да са његовог "проевропског пута" не смеју скренути. Наравно, српски политичари у РС нису Вучићева политичка деца, упркос повременом инфантилном понашању, те, свакако, боље схватају од Вучића какве су могуће варијације на "европском путу БиХ" изводљиве за РС, а какве не. Нити је Вучић њихов политички отац, тим пре што је и сам још пре три године признао да "његова памет није ни близу довољна" за решење за БиХ. У његовом признању сопствених ограничених способности за проналажење политичких решења у БиХ, која ће се тражити на "европском путу" БиХ, можда се крије и шанса за српске политичаре у РС да се издигну изнад Вучићевог култа (с)личности, не би ли испословали најбољу могућу заштиту националних интереса за грађане РС. А не за Вучића. |