Орочени „пакт о ненападању“ Додика и Вучића

Иако су, након пада Бориса Тадића и ДС-а са власти у Србији, односи председника Републике Српске Милорада Додика са представницима нове власти у Београду постали знатно мање срдачни неголи са њиховим претходницима, до „захлађења“ односа Додика са Томиславом Николићем, Александром Вучићем и Ивицом Дачићем, ипак, није (још) дошло. Ма шта лично Додик мислио поготово о Николићу и Вучићу, а и они о њему – обе стране су се добро потрудиле да у јавности не оставе слику политичких вођа који, због старих личних анимозитета, не могу да разговарају о сарадњи институција Српске и Србије. То је готово подједнако важно обема странама, имајући у виду да би им свака њихова иоле крупнија јавна политичка „свађа“ могла донети више политичке штете него користи, односно утицати на пад рејтинга међу бирачима.

„Заједнички“ интереси Додика и Вучића

Можда баш у тој врсти страха лежи разлог „приближавања“ Додика и Николића и Вучића, ако се претпостави да Додик и Дачић од раније немају нерашчишћених рачуна. Ова претпоставка заснива се на чињеници да су социјалисти у Српској – као Дачићеви идеолошки фаворити са западне стране Дрине – годинама у коалицији са Додиковим СНСД-ом, а ни Додик и Дачић нису имали међусобних политичких чарки у протеклом периоду.

С друге стране, Додик и Николић су раније знали да се јавно „чашћавају“ увредама - више у Николићевом радикалском периоду, неголи у напредњачком – а сам Додик је до пре неколико месеци јавно сумњао у „Бриселски споразум“ Београда и Приштине, остављајући утисак да су му, када је реч о политици на и око КиМ, ближи ставови вођа Срба на северу Косова него власти у Београду. Но, како је време одмицало, тако су се проредили Додикови састанци са овим првима, а учестали са оним другима, да би на последњем састанку Додик и Вучић „констатовали да излазак великог броја грађана на изборе на Косову и Метохији представља велики успех за Србију и српски народ”[1].

Из тог пасуса саопштења са састанка Додик-Вучић јасно је да су две стране „потписале“ дуговечно косовско „примирје“: тиме су власти у Београду добиле неку врсту Додикове потврде да он сам неће износити ставове другачије од њихових о њиховој косовској политици, а Додик је нашао оправдање у чињеници да он није тај који заиста може утицати на политичке прилике међу Србима на Косову и Метохији. Готово истовремено је, пак, од Николића затражио веће залагање Србије у реализацији заједничких пројеката са Српском[2].

Додикова моћ свакако није ни близу Вучићевој и Николићевој, али је, ипак, још увек довољно велика да окрњи и Вучићеву и Николићеву, аколи власти у Београду којим случајем крену у „дисциплиновање“ не само Додика, него и свих других политичара у Српској, уколико им ту врсту „услуге“ затражи Брисел (и Вашингтон), када следеће године крену у „сређивање стања“ у БиХ. Поготово ако се ЕУ одлучи да „искористи модел решавања проблема Србије и Косова за превазилажење политичког застоја у БиХ”, како то предлаже словеначки шеф дипломатије[3].

Но, колико год је властима у Београду било лако да „дисциплинују“ Србе на КиМ, утолико ће им бити теже да нешто слично покушају у Српској, наравно, ако попусте Бриселу да их „убеди“ да они то заиста могу. У суштини, Београд у Српској нема ни приближан утицај какав има на Косову и Метохији, а и прилике у Српској и на КиМ се драстично разликују. Наиме, ако је тачно да је применом „модела решавања проблема Србије и Косова“ практично суспендован Устав Србије, онда би чак и условна примена тог модела у БиХ довела до суспензије Устава БиХ. Тај „модел“ већ је раније примењиван, тако што су, након бруталних интервенција ОХР-а, преношене надлежности са ентитета на заједничке институције БиХ. Зато позив на имитацију „модела решавања проблема Србије и Косова“ на простору БиХ није ништа друго до нови позив на страну интервенцију, но овога пута не путем развлашћеног ОХР-а, него директно из Брисела. А то може само закочити ионако мукотрпан процес преговарања унутар БиХ.

Утолико је погубније што тамошњи дипломатски извори за улогу „медијатора“ кандидују високу представницу ЕУ Кетрин Ештон[4] - ваљда због њеног ангажмана у „Бриселском споразуму“ Београда и Приштине - иако ни њен последњи ангажман у БиХ није допринео решењу проблема у правосуђу БиХ. Заправо, структурални дијалог о реформи правосуђа,  започет под вођством Ештонове, не само да није довео до отклањања проблема у функционисању правосуђа - већ се све више ближи пропасти[5].

Кетрин Ештон и Милорад Додик

И, сад, ако би се власт у Београду неким лудим стицајем околности обавезала да помогне у спровођењу немогућих захтева Брисела (и Вашингтона), настојећи да утиче на вођство Српске, морала би или да јаче притисне Додика или да рачуна на евентуалну Додикову смену на изборима и долазак њима ближег СДС-а на власт, што опет није никакав гарант да бриселски посао неће бити јалов.

Наиме,  Додик и његова странка би, и у случају пораза на изборима, остали веома снажна опозиција која неће имати било какву обавезу да по сваку цену слуша сугестије из Београда, док у СДС-у, колико год има одушевљених присталица Вучићеве „борбе против криминала“, не мањка оних који би се противили „братском“ притиску из Београда у правцу попуштања захтевима из Брисела и Вашингтона.

Дакле, прилично је јасно да би са обе те партијске стране Вучић, Николић и Дачић могли бити проказани као политичари који својим сународницима у Српској не мисле добро, а таквих оптужби вероватно не би мањкало ни у Србији. Зато је сценарио снажног политичког притиска из Београда на Српску најмање вероватан, али то не значи да неће бити другачијих покушаја из Београда да се некако дође до барем нешто већег степена кооперативности међу садашњим водећим политичарима у Српској или, пак, до других, више кооперативних српских политичара у две водеће партије. Утолико је и већи Вучићев интерес да још не „захладни“ односе са Додиком.

И Додик за сада вешто избегава „захлађење“ односа са Вучићем, тиме што је делимично снизио своју националну реторику - што је чинио и раније по Тадићевом „савету“ - као и покушајима да се примакне Вучићу на растојање са кога сматра да ће, ако ништа, оно бар имати више увида у Вучићеве намере и према њему и према Српској. О том тактичком примицању упечатљиво сведочи чињеница да је управо Додик први јавно обзнанио - ако већ није пресудно утицао - да ће баш Вучић бити добитник награде за личност године у региону коју додељују бањалучке „Независне новине“, чији је власник, иначе, близак Додиков пријатељ и сарадник. Интересантно је да је ово први пут да неко ван поменутог медија први јавно обзнани ко ће бити личност године, а међу њима су били увек најутицајнији домаћи и страни политички делатници у региону.

У потрази за „алтернативом“

Ово би се могло сматрати и неком врстом Додикове поруке Вучићу да је он још увек најутицајнији политичар у Српској, а да се у СНСД-у и међу људима блиским тој политичкој опцији не може готово ништа учинити мимо самог Додика.                                 

То је потребно имати у виду, ако се зна да не мањка ни политичара у Београду ни дипломата у Бриселу и Вашингтону који би што пре „испратили“ Додика у политичку пензију, а на његовом месту у странци радије видели неког од политичара млађе генерације које сматрају пријемчивијим за сарадњу од Додика.

Дорис Пак и Игор Радојичић

Међу њима је, на пример, председник Народне скупштине РС и потпредседник СНСД-а Игор Радојичић, којег, рецимо, известилац Европског парламента за БиХ Дорис Пак хвали као“јединог заинтересованог за извештај који саставља и који се често консултује у вези са тиме, док остале, Тихића, Човића, Иванића, то ништа не занима”[6]. Наравно, ова врста похвале не мора бити априори лоша за Радојичића, а може изгледати и као згодна препорука за једног умереног српског политичара, мада остаје непознаница какве би одлуке Радојичић доносио када би имао знатно више самосталности него што сада има.

Много мање непознаница има око заменице министра спољних послова БиХ Ане Тришић-Бабић, високе функционерке СНСД-а која не крије свој став да “ БиХ треба што брже да се креће ка чланству у НАТО савезу”, тврдећи да ће “БиХ имати огромну корист од чланства у НАТО-у”[7]. Још је интересантнија њена похвала властима у Београду што Србија “пуно квалитетније напредује ка НАТО-у од БиХ” и жал што “БиХ то не ради на тако квалитетан начин као Србија”[8]. Вероватно је, дакле, да ова функционерка СНСД-а са поменутим ставовима може представљати једног од пожељних политичких вођа у Српској и за Брисел и за Београд, а ваљда се ни у Вашингтону не би много бунили.

Чудно је, међутим, да на њене ставове није нико реаговао у матичном СНСД-у, а ни у опозиционом СДС-у нису у томе видели прилику за напад, иако и за мање “ситнице” знају жестоко да нападну и Додика и СНСД. Тим пре што се обе партије јавно залажу за референдум о (не)уласку БиХ у НАТО и што се, према последњем објављеном истраживању, чак 82 одсто грађана Српске противи уласку БиХ у НАТО[9].

Ана Тришић-Бабић

Сасвим је могуће да оваквих или сличних ставова о питањима „бржег приближавања“ Српске ЕУ и НАТО-у има и код других политичара и млађе и старије генерације и у СНСД-у и у СДС-у, али они, је ли, још не могу да дођу до пуног изражаја поред садашњих вођа тих партија. Може бити и да су се такви угледали управо на своје вође од пре 7-10 година када су они (не)вољно пристајали на укидање Војске РС, противуставно преношење надлежности Српске на заједничке институције БиХ или на драстичне измене Устава БиХ које само „захваљујући“ Харису Силајџићу нису прошле. Ако данас у СНСД-у и СДС-у има млађаних политичара и нешто старијих колега који се, рецимо, угледају на Милорада Додика и Младена Босића из периода прихватања „априлског пакета“ уставних промена, онда ће данашњи Додик и Босић имати велике проблеме у својим партијама у наредном периоду.

Но, тада ће већ можда бити касно за онакву Републику Српску какву познајемо у Дејтонском споразуму: ако за десетак година БиХ буде у НАТО-у - што прогнозирају они „најдобронамернији“ - тада ће и војни баланс установљен Дејтонским споразумом бити подложан огромној промени. Сем уколико и сам тај споразум већ не буде претходно драстично измењен.