Нова резолуција Савета Европе о БиХ – корак у погрешном правцу

У уторак 24. јануара Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила је “Резолуцију о функционисању демократских институција у БиХ”, у којој се, између осталог, наводи да је спровођење пресуде у случају “Сејдић, Финци” само први корак ка коренитој реформи Устава БиХ, која би, на крају, требало да доведе до “спречавања злоупотребе ентитетског гласања”. “Скупштина сматра да се рестриктивна кворумска правила, претерано коришћење ентитетског гласања као и прилично нејасна и неодређена дефиниција тзв. виталног националног интереса систематски злоупотребљава и кочи процес доношења одлука”, наводи се у кључном ставу поменуте резолуције. И, наравно, запрећено је суспензијом чланства БиХ у Савету Европе, уколико се до 15. марта не спроведе пресуда “Сејдић, Финци”.

У Бањалуци се, пак, подсећа да је већи број партија из ФБиХ тражио спровођење пресуде “Сејдић, Финци” само под условом спровођења ширих уставних промена, иако су биле сасвим свесне да такво условљавање води БиХ ка суспензији чланства у Савету Европе. 

Водећи бошњачки политичари презадовољни су оваквим исходом, тим пре што је Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ) одбила амандман чланова делегације БиХ из редова СНСД-а, СДС-а и ХДЗ-а у којем се објашњава да се ентитетско гласање не злоупотребљава. “У  дискусији су представници и социјалдемократа и народњака веома јасно казали да се у БиХ из фазе етнократије треба прећи у фазу демократије, те дати много више простора грађанском концепту власти у односу на досадашњу доминацију етничког концепта” - то је истакао члан делегације БиХ из редова СДП-а БиХ[1]. Другачије од водеће политичке партије Бошњака не мисле ни у опозиционим странкама у Сарајеву, тврдећи да је РС пристајала на “јачање државе БиХ” само уз међународни пристисак, а да су сва друга решења посланици из РС у Парламентарној скупштини БиХ кочили малтене из чистог хира. “Значи, десет посланика (из РС их има укупно 14, оп.а.) је практично наметало вољу осталој тридесетдвојици. Двадесет посто посланика је одлучивало”, тако то виде у Странци за БиХ Хариса Силајџића[2]. У Сарајеву се, заправо, непрестано маше статистичким податком да су посланици из РС - и то сви Срби, без обзира на то којој партији припадају, раније их је било 12, а сада свих 14 - “злоупотребљавали” механизам ентитетског гласања, али се “заборавља” поменути да су Срби то чинили у намери да зауставе наметање решења која заобилазе Устав БиХ у широком луку, односно јер нису прихватали увођење надлежности које нису изворно везана за институције БиХ.

уколико већ није могуће одмах укинути ентитетско гласање по жељама бошњачких политичара, онда ће непрестано подсећати да је потребно наћи “компромис” са вођством РС, који би, рецимо, значио увођење “европске клаузуле” у поменути механизам. 

У Бањалуци се, пак, подсећа да је већи број партија из ФБиХ тражио спровођење пресуде “Сејдић, Финци” само под условом спровођења ширих уставних промена, иако су биле сасвим свесне да такво условљавање води БиХ ка суспензији чланства у Савету Европе. “Објективне анализе су говориле о застоју у функционисању ФБиХ и неуставном избору извршне власти у ФБиХ. То је кључно питање које се десило у прошлом времену, међутим, имате тамо неке острашћене људе који задржавају стереотип из прошлости и који преписују причу” - тако нове поруке види председник РС Милорад Додик, сматрајући да ће оне брзо прећи у заборав, јер су “ове резолуције нешто о чему се прича неколико дана, после чега се више нико не сећа шта је у њима било”[3].

Истина је да су резолуције ПССЕ правно необавезујуће, али у овом последњем случају не само да се прети суспензијом чланства БиХ, већ се и више него јасно примећује континуитет политике водећих земаља чланица ЕУ у залагању за оспоравање механизма ентитетског гласања у Парламенту БиХ. Тешко је поверовати да ће се то тамо ускоро заборавити: пре ће бити да ће у истом правцу, мање-више суптилно, наставити да понављају своје захтеве. Тачније, уколико већ није могуће одмах укинути ентитетско гласање по жељама бошњачких политичара, онда ће непрестано подсећати да је потребно наћи “компромис” са вођством РС, који би, рецимо, значио увођење “европске клаузуле” у поменути механизам. То је стара идеја из Брисела, коју су - чим је лансирана - оберучке прихватили у Сарајеву, представљајући то као свој пристанак на “компромис”[4] током непрестаног инсистирања на уставном преуређењу БиХ.

Сва је прилика, међутим, да се од Срба у РС и даље тражи више “компромиса” у изградњи “бриселске” БиХ, што се само потвдило и у последњој резолуцији ПССЕ. 

С друге стране, компромис који у последње време јасно нуди вођство РС у изградњи функционалне БиХ дијаметрално се разликује од “компромиса” који нуде бошњачки политичари. Елем, док у Сарајеву инсистирају, практично, на пузајућој централизацији као једином начину за изградњу “функционалне БиХ”, из Бањалуке нуде функционалност по моделу успостављање координационих механизама на нивоу БиХ, претходно јасно утврђених између ентитетских влада, при чему би новооснована координациона тела - уместо формалних централних органа који не постоје - представљала једну адресу у комуникацији са ЕУ која се из Брисела захтева. Приступ РС је отворен: нема оспоравања међународно признате државе БиХ, с тим да се став РС уграђује у “европски пут” БиХ, а не да се Бањалука на том путу стално заобилази. Оваква порука у више наврата је јасно саопштена и највишем званичнику ЕУ у БиХ Петеру Соренсену, Милорад Додик и остали политичари су, у међувремену, своју реторку видно ублажили, па су утолико и неозбиљније сарајевске оптужбе да “РС води сецесионистичку политику”. Чак су и митрополит и епископи СПЦ на простору БиХ по ко зна који пут, а и поводом последњих празника, апеловали да Срби не дижу лако руке од БиХ, јер је то држава и Срба, а не само Бошњака и Хрвата.

Сва је прилика, међутим, да се од Срба у РС и даље тражи више “компромиса” у изградњи “бриселске” БиХ, што се само потвдило и у последњој резолуцији ПССЕ. Зато ће - да поновимо оно што смо ономад овде записали - Бањалука у очима Брисела наставити да носи терет доказивања да се кључ опстанка БиХ налази у РС. Српски политичари ће и даље бити принуђени - као што су и до сада били - да се јасно огласе у свакој (не)прилици у којој њихов кључ бошњачки политичари у Сарајеву буду покушали да замене својим калаузом. И да упозоре да се сарајевским калаузом, а не бањалучким кључем, најлакше може развалити Устав БиХ, а да одатле до државних развалина пут није превише далек.