Никола Кољевић – неподношљива лакоћа заборава

У јануару следеће године навршиће се петнаест година од трагичне смрти првог потпредседника Републике Српске Николе Кољевића, универзитетског професора, преводиоца, критичара, теоретичара, есејисте и једног од најбољих познаваоца Шекспирових дела не само у бившој СФРЈ, већ и широм Европе. Нешто мање је познато да је Кољевић био и потписник Анекса IV Дејтонског споразума, тј. Устава БиХ. У време потписивања прилично непопуларан, тај Устав ће годинама касније и данас остати документ на коме ће сви српски политичари заснивати своје деловање као најсигурнијој брани опстанку РС. Наравно, није Кољевић ни најзаслужнији ни једини заслужан за усвајање Устава БиХ који је на међународном плану осигурао континуитет РС засноване на развалинама СФРЈ, али његов потпис на том документу - у време када је мало ко међу Србима с ове стране Дрине веровао да то не представља потез који ће можда водити ка нестајању српске државе у БиХ - касније ће се показати визионарским: управо тај дејтонски Устав остаће и остаје драгоцени гарант опстанка српског народа у БиХ и Републике Српске. Наравно, није Кољевић тим потписом потврдио само своју авангардну политичку и националну улогу, јер било је и оних одговорнијих изнад њега, већ је његов потез постао смела, јасна потврда путоказа борбе српског народа за очување не само сопствене егзистенције већ и суштине народног бића, стасалог у мукама протеклих векова.

О Кољевићевим ондашњим политичким искушењима у ратном вртлогу данас можемо читати у његовим дневничким записима објављеним у два тома под називом “Стварање Републике Српске”, коју је штампао београдски “Службени гласник” пре три године. Остаје помало горак укус што то драгоцено сведочење није објављено под патронатом неке од културних институција у РС, али, када се зна да ни сабрана дела Кољевићеве критике и есејистике, ни ево скоро 15 година од његове смрти нису угледала светлост дана - онда та горчина бива још више опора. А обећања је било.

Првих 15 година

Још је на комеморацији после смрти Николе Кољевића истакнуто како треба издати његова сабрана дела, а како се то није догодило ни у наредних пет година, исто је поновљено и након десет година, па се опет ништа није учинило. И тако прође првих петнаест година, да парафразирамо Андрића у нади да неће проћи и оних андрићевских сто година. А баш у години када се обележава педесет година од доделе Нобелове награде Андрићу, а да његово дело тумаче свакојаки, нико се није ни сетио Кољевићеве књиге “Андрићево ремек дело”. Она би се могла наћи међу шест наслова који би требало да чине сабрана дела Николе Кољевића: „Теоријски основи нове критике“, „Песник иза песме“, „Шекспир трагичар“, „Иконоборци и иконобранитељи“, „Отаџбинске теме“ и „Од Платона до Дејтона“.

Први озбиљан покушај да се ова сабрана дела штампају потиче из 2007. године, када је Кољевићева супруга Милица потписала уговор о штампању са Заводом за издавање уџбеника у Источном Сарајеву. Завод је, међутим, своју обавезу стално одлагао да би ове године вратио књиге Кољевићевој супрузи са образложењем да немају новца да их објаве, а Милица Кољевић није желела да покреће никакав судски спор.

Прошле су још четири године док су поједини академици из Одељења за књижевност у Академији наука и уметности РС (АНУРС) покренули иницијативу да Академија изда сабрана дела, али пошто се опет поставило питање новца, академици су договорили са београдским “Службеним гласником” да буде саиздавач. “‘Службени гласник’ понудио је да сноси трошкове штампања. О томе је у марту ове године АНУРС обавестио академик Алекса Буха и тај податак забележен је у записнику АНУРС-а. Зато би Република Српска требало да обезбеди једино приређивање и припрему за штампу. У питању је износ од око 10 000 марака”, објашњава за “НР” др Богдана Кољевић, ћерка Николе Кољевића.

Но, када је приређивач пројекта др Ранко Поповић дошао да започне посао, у АНУРС-у су му саопштили да немају новца, те да би можда могли да финансирају припрему једне књиге за око 600 евра, а да би за припрему осталих књига требало потражити друге институције.

“Решење би могло бити да поделимо трошкове, тако што ће Академија помоћи издавање једног тома, други би могла финансирати Народна библиотека, док би два тома могао финансирати Завод за уџбенике. Надам се да ћемо ускоро доћи до некаквог решења”, изјавио је председник АНУРС-а Рајко Кузмановић, уз додатак да “главну препреку представља то што Никола Кољевић није био члан АНУРС-а, па према томе она нема право да од надлежних тражи финансијску помоћ”.

Е, сад да је академик Кузмановић којим случајем ишао у Француску академију (L’Académie française), чији су бесмртници на улазу у Академију поставили бисту бесмртном Молијеру са натписом “Твојој слави ми не недостајемо, али ти недостајеш нашој слави” - можда би барем Кузмановићева изјава о Кољевићу била другачија. Или, пак, слави наших “бесмртника” и даље нимало недостаје бесмртни Кољевић ?

“На изјаву председника Академије Рајка Кузмановића да Никола Кољевић није био члан те институције, морам да одговорим да је мој отац преминуо управо када се Академија оснивала и да је - желећи да његов избор буде сасвим легалан - за чланство у Академији управо скупљао своју у рату изгубљену библиографију која је и остала на његовом радном столу. Уосталом, надам се да уважени чланови Академије неће подржати аргумент свог председника, јер би тако остала необјављена и дела Пере Слијепчевића, која су спремна и исто тако чекају већ годинама на издавање. Јер, ако би кренула овим најављеним путем, Република Српска не само да би се одрекла великих баштеника своје прошлости и капиталних дела од националног значаја, него би довела у питање темеље аутентично њене културе и науке, као и вредност сопствене традиције. А нема тог народа који је опстао без традиције”, закључује Богдана Кољевић.

Заборав

Академик Рајко Петров Ного истиче, након свега, да би био ред да се коначно нађе новац који недостаје за штампање Кољевићевих сабраних дела.”Од средине 2007. готово да ништа није урађено, што је заиста срамно. Покојни професор, који је иначе био мој велики пријатељ и узор, својим бриљантним есејима и критикама давно је заслужио место у антологијама књижевности и верујте да ме је стид што још нису објављена његова сабрана дела. А сума је заиста смешна у поређењу с оним што би култура тиме добила”, каже Ного за “НР”.

И тако се, дакле, само Ного и још понеки академик стиде - иако бар они за то немају разлога јер чине што могу - што још нема сабраних дела Николе Кољевића, дочим се, изгледа, нимало не стиде они што су могли много више да учине, а нису. Као да је заборављено да је баш Кољевић основао Удружење књижевника РС још у току рата 1994. године као прву и једину културну институцију која је у том тренутку повезивала српски народ у РС и Србији. Заборав је, изгледа, прекрио и Кољевићев допринос обнављању “Дућићевих вечери поезије” у Требињу, “Андрићевих дана” у Вишеграду, “Кочићевих дана” у Бањалуци и “Вишњићевих дана” у Бијељини, данас културних манифестација од националног значаја у РС. Онда није ни чудо што се водеће културне и научне институције у РС ево већ петнаест година  немарно односе према књижевној заоставштини Николе Кољевића, чак и упркос томе што његова дела данас служе и као обавезна литература студентима књижевности не само на универзитетима у РС.

Шта више, истакнути појединци су се у протеклих деценију и по разметали лажним обећањима да ће по имену Николе Кољевића бити назван један парк и да ће му подићи споменик. Занимљиво је да је, уместо тога, његовим именом овог лета назван један новоизграђени булевар у Источној Илиџи, и то на иницијативу локалног становништва које је уз Кољевићево име (не)свесно додало и титулу академика, као да је тиме хтело да упути поруку АНУРС-у кога, заправо, сматра својим духовним ослонцем. То је, дакако, поуздан показатељ да је Кољевић остао веома поштован у народу са којим је током рата делио добро и зло, али сада на овдашњој друштвеној елити остаје да покаже да ли ће се и она с поштовањем опходити према књижевном стваралаштву једног од најистакнутијих стваралаца РС. Зато ће петнаеста годишњица од смрти Николе Кољевића бити тест за ту исту елиту о томе колико је, заиста, свесна улоге и важности традиције, културе, духовности, континуитета као поузданог ослонца у садашњости и путоказа за будућност.

(Краћа верзија овог текста објављена је у бањалучком “Новом Репортеру” 14.12.2011. године)