Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Никола Кољевић – неподношљива лакоћа заборава |
![]() |
![]() |
![]() |
уторак, 20. децембар 2011. | |
О Кољевићевим ондашњим политичким искушењима у ратном вртлогу данас можемо читати у његовим дневничким записима објављеним у два тома под називом “Стварање Републике Српске”, коју је штампао београдски “Службени гласник” пре три године. Остаје помало горак укус што то драгоцено сведочење није објављено под патронатом неке од културних институција у РС, али, када се зна да ни сабрана дела Кољевићеве критике и есејистике, ни ево скоро 15 година од његове смрти нису угледала светлост дана - онда та горчина бива још више опора. А обећања је било. Првих 15 година Још је на комеморацији после смрти Николе Кољевића истакнуто како треба издати његова сабрана дела, а како се то није догодило ни у наредних пет година, исто је поновљено и након десет година, па се опет ништа није учинило. И тако прође првих петнаест година, да парафразирамо Андрића у нади да неће проћи и оних андрићевских сто година. А баш у години када се обележава педесет година од доделе Нобелове награде Андрићу, а да његово дело тумаче свакојаки, нико се није ни сетио Кољевићеве књиге “Андрићево ремек дело”. Она би се могла наћи међу шест наслова који би требало да чине сабрана дела Николе Кољевића: „Теоријски основи нове критике“, „Песник иза песме“, „Шекспир трагичар“, „Иконоборци и иконобранитељи“, „Отаџбинске теме“ и „Од Платона до Дејтона“. Први озбиљан покушај да се ова сабрана дела штампају потиче из 2007. године, када је Кољевићева супруга Милица потписала уговор о штампању са Заводом за издавање уџбеника у Источном Сарајеву. Завод је, међутим, своју обавезу стално одлагао да би ове године вратио књиге Кољевићевој супрузи са образложењем да немају новца да их објаве, а Милица Кољевић није желела да покреће никакав судски спор. Прошле су још четири године док су поједини академици из Одељења за књижевност у Академији наука и уметности РС (АНУРС) покренули иницијативу да Академија изда сабрана дела, али пошто се опет поставило питање новца, академици су договорили са београдским “Службеним гласником” да буде саиздавач. “‘Службени гласник’ понудио је да сноси трошкове штампања. О томе је у марту ове године АНУРС обавестио академик Алекса Буха и тај податак забележен је у записнику АНУРС-а. Зато би Република Српска требало да обезбеди једино приређивање и припрему за штампу. У питању је износ од око 10 000 марака”, објашњава за “НР” др Богдана Кољевић, ћерка Николе Кољевића. Но, када је приређивач пројекта др Ранко Поповић дошао да започне посао, у АНУРС-у су му саопштили да немају новца, те да би можда могли да финансирају припрему једне књиге за око 600 евра, а да би за припрему осталих књига требало потражити друге институције. “Решење би могло бити да поделимо трошкове, тако што ће Академија помоћи издавање једног тома, други би могла финансирати Народна библиотека, док би два тома могао финансирати Завод за уџбенике. Надам се да ћемо ускоро доћи до некаквог решења”, изјавио је председник АНУРС-а Рајко Кузмановић, уз додатак да “главну препреку представља то што Никола Кољевић није био члан АНУРС-а, па према томе она нема право да од надлежних тражи финансијску помоћ”. Е, сад да је академик Кузмановић којим случајем ишао у Француску академију (L’Académie française), чији су бесмртници на улазу у Академију поставили бисту бесмртном Молијеру са натписом “Твојој слави ми не недостајемо, али ти недостајеш нашој слави” - можда би барем Кузмановићева изјава о Кољевићу била другачија. Или, пак, слави наших “бесмртника” и даље нимало недостаје бесмртни Кољевић ?
Заборав Академик Рајко Петров Ного истиче, након свега, да би био ред да се коначно нађе новац који недостаје за штампање Кољевићевих сабраних дела.”Од средине 2007. готово да ништа није урађено, што је заиста срамно. Покојни професор, који је иначе био мој велики пријатељ и узор, својим бриљантним есејима и критикама давно је заслужио место у антологијама књижевности и верујте да ме је стид што још нису објављена његова сабрана дела. А сума је заиста смешна у поређењу с оним што би култура тиме добила”, каже Ного за “НР”. И тако се, дакле, само Ного и још понеки академик стиде - иако бар они за то немају разлога јер чине што могу - што још нема сабраних дела Николе Кољевића, дочим се, изгледа, нимало не стиде они што су могли много више да учине, а нису. Као да је заборављено да је баш Кољевић основао Удружење књижевника РС још у току рата 1994. године као прву и једину културну институцију која је у том тренутку повезивала српски народ у РС и Србији. Заборав је, изгледа, прекрио и Кољевићев допринос обнављању “Дућићевих вечери поезије” у Требињу, “Андрићевих дана” у Вишеграду, “Кочићевих дана” у Бањалуци и “Вишњићевих дана” у Бијељини, данас културних манифестација од националног значаја у РС. Онда није ни чудо што се водеће културне и научне институције у РС ево већ петнаест година немарно односе према књижевној заоставштини Николе Кољевића, чак и упркос томе што његова дела данас служе и као обавезна литература студентима књижевности не само на универзитетима у РС.
(Краћа верзија овог текста објављена је у бањалучком “Новом Репортеру” 14.12.2011. године) |