Lokalni izbora kao popis stanovništva u BiH

U takvoj vrsti «rivaliteta», drugoj po snazi partiji među Bošnjacima – Socijaldemokratska partija BiH Zlatka Lagumdžije – prostor za delovanje drastično je sužen. To pokazuje i blagi pad rejtinga Lagumdžijine stranke, koji se ogleda u smanjenju broja opština koje će voditi: sa 13 pre četiri godine na 9 do narednih izbora.

Posmatrano sa srpske strane razlike između trojice vodećih bošnjačkih lidera, a naočito između Tihića i Silajdžića, danas postoje jedino u taktičkim potezima kojima se služe u međusobnoj borbi za učvršćivanje svog položaja. Ako je, recimo, između Tihića i Silajdžića pre dve godine bilo ozbiljnijih koncepcijskih razlika – one se, praktično, danas gotovo i ne ispoljavaju. Štaviše, Silajdžićevi istupi u Generalnoj skupštini UN i Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, s jedne strane, i Deklaracija SDA, s druge strane, deluju kao dobro sinhronizovani politički potezi: dok Silajdžić poziva velike sile «da ne dozvole legalizaciju genocida u BiH», nazivajući RS «genocidnom tvorevinom», u Deklaraciji SDA se traži vraćanje (pred)ratnog Ustava Republike BiH «ukoliko Dejtonski sporazum ne bude sproveden». 

SNSD-ov «prodor na istok» i SDS-ova «odbrana»

Suočeni sa takvim nastojanjima iz Sarajeva, srpski birači u Republici Srpskoj ponovo su najviše poverenja ukazali Savezu nezavisnih socijlademokrata koju vodi premijer RS Milorad Dodik, što ukazuje na procenu da Srbi u RS i dalje smatraju da interese RS Dodik i njegovi najbliži saradnici uspešnije zastupaju od drugih partija. 

Nakon ovih izbora, SNSD će kontrolisati gotovo dve trećine opština u RS, što znači da će u njima imati svoje direktno izabrane načelnike opština i verovatno odborničku većinu uz pomoć dosadašnjih koalicionih partija na republičkom nivou: Partije demokratskog progresa(PDP) Mladen Ivanića, Socijalističke partije(SP) i Demokratskog narodog saveza(DNS). No, retko gde su ove partije nastupale zajedno, šta više negde su pojedine među njima nastupale u koaliciji sa opozicionim SDS-om. Tačnije, bilo je svih mogućih kombinacija, izuzev koalicija «ljutih» rivala SNSD-a i SDS-a. 

Tako su socijalisti, bez pomoći SNSD-a, uspeli da sačuvaju vlast u Foči, a u Bosanskom Brodu uz pomoć Dodikove partije. PDP je izgubio sva tri načelnička mesta koja je do sada imao, zbog čega je proglašen jednim od gubitnika ovih izbora u RS, mada je povećao broj odbornika u Skupštini Grada Banjaluka i u još nekoliko manjih opština, čime je amortizovao pad rejtinga u drugim sredinama, pa i u velikim gradovima kao što je Doboj. Šta više, Mladen Ivanić je izračunao, pošto je sabrao glasove PDP-a u svim opštinama, da je njegovoj partiji skočio rejting za nekih 3-4 odsto u poslednjih dve godine.

Ipak, rast rejtinga među tzv. malim partijama najuočljiviji je u Demokratskom narodnom savezu, partiji koju su – ko se toga seća još – pre osam godina osnovali disidenti iz tadašnjeg Srpskog narodnog saveza koji je osnovala Biljana Plavšić nakon razlaza sa posleratnim SDS-om. U međuvremenu, Plavšićkin SNS se sasvim ugasio, a njeni disidenti su strpljivo gradili stranačku infrastrukturu, trudeći se da ih ne «usisaju» ni SNSD, ni SDS, profilišući se kao partija desnog centra, koja se, usput budi rečeno, nedavno «posestrimila» sa «Novom Srbijom» Velimira Ilića. U Prijedoru i u Zvorniku izgradili su snažna uporišta, ulazeći u savez nekad sa SDS-om, nekad sa SNSD-om. Njihov rezultat na ovim izborima mnoge je iznenadio: predsednik DNS Marko Pavić zadržao je mesto načelnika opštine i vlast u Prijedoru, a osvojili su i načelnička mesta u dve obližnje male opštine. Pored toga, u Banjaluci su, po broju osvojenih odborničkih mesta, izbili na treće mesto, iza SNSD-a i PDP-a, a ispred SDS-a. U Bijeljini je DNS, takođe, treći: iza SDS-a i SNSD-a, a ispred PDP-a. Napokon, u Zvorniku je DNS ostao na drugom mestu, što se, takođe, može smatrati velikim uspehom ako se ima u vidu da je ispred njih samo SNSD, a da je SDS pao s prvog na treće mesto po broju odbornika. Tako će, recimo, DNS činiti lokalnu vlast u Zvorniku sa SNSD-om, a u Bijeljini sa SDS-om. No, na ovakve koalicije, kao smo već pomenuli, nisu bile imune ni ostale tzv. male partije, ali je iz takvih kombinacija na proteklim lokalnim izborima DNS politički profitirao više i od PDP-a, a o drugim tzv. malim partijama(socijalisti, radikali, lokalne partije) da i ne govorimo.

U najvećem broju opštinama ovi lokalni izbori predstavljali su sudar kandidata SNSD-a i SDS-a, a u tom sudaru «deblji» kraj izvukao je SDS. Mereno brojevima, SNSD je uspeo da preotme SDS-u osamnaest manjih opština na istoku i grad Prnjavor na zapadu RS, dok SDS nije preuzeo nijednu opštinu od SNSD-a, šta više u Banjaluci su, na prilično neozbiljan način, propustili priliku i da kandiduju protivnika dugogodišnjem gradonačelniku iz redova Dodikove partije. No, u SDS-u imaju razloga da budu zadovoljni što su uspeli da sačuvaju vlast u Doboju i u Bijeljini: SNSD je priznao da je na ta uporišta SDS-a – u kojima niko drugi od 1990. godine nije imao vlast – koncentrisao najviše kapaciteta u kampanji, ali i SDS je, takođe, priznao da je upro sve svoje snage ne bi li «odbranio» Doboj i Bijeljinu. 

Nakon svega, može se reći da je SNSD veliki pobednik lokalnih izbora u RS, a da je SDS izgubio ne baš beznačajan deo moći koju je do sada imao na istoku RS, ali – naizgled zvuči paradoksalno – nije zabeležio značajniji pad podrške. Naprotiv, zahvaljujući velikom odzivu birača na istoku RS(oko 60 odsto), SDS je čak zabeležio blagi rast broja glasova, naravno blaži od rasta glasova datih SNSD-u. Drugim rečima, obe ove partije u naredne dve godine čeka ono što se naziva «radom na terenu» ukoliko žele da zadrže, odnosno preokrenu pomenute trendove. 

SNSD-ov «prodor na istok» posledica je više faktora, među kojima, sasvim sigurno, najsnažniji faktor predstavlja agresivni angažman Milorada Dodika u protekloj kampanji. Gotovo da nije bilo dana u poslednjih mesec dana kampanje da Dodik nije bio u poseti nekom od mesta na istoku i svuda je uverljivo, a nekada i uvredljivo mahao obećanjima: u malim opštinama obećavao je stotine hiljada evra iz republičkog budžeta, a u većim mestima obećavao je milione evra investicija. Svoja obećanja vezivao je isključivo za podršku lokalnih birača kandidatima SNSD-a, a nije se libio ni da «upozori» da će u opštine u kojima SDS pobedi – stići samo ono što je obaveza republičkih vlasti, dok je nekima čak otvoreno zapretio da «neće dobiti ništa» ako ne glasaju za kandidate SNSD-a.

Ipak, teško je verovati da su Srbi na istoku RS iz straha glasali za SNSD u većoj meri nego do sada. Pre bi se reklo da je deo birača na siromašnijem istoku RS prosto odlučio da da šansu Dodiku da ispuni deo obećanja, kako bi se barem ublažila nemaština u nizu malih opština koje se prostiru od «granica» Semberije do kraja istočne Hercegovine. Istovremeno, birači na istoku RS u većini slučajeva nisu tako lako uskraćivali podršku SDS-u, čak ni u Trebinju , gde je SNSD-ov načelnik opštine sačuvao svoje mesto sa nepuna četiri odsto prednosti u odnosu na SDS-ovog kandidata, mada su, s druge strane, birači u centru istočne Hercegovine SDS-u gotovo prepolovili broj dosadašnjih odborničkih mandata. Ipak, retke su opštine na istoku RS u kojima su kandidati SNSD-a i SDS-a pobeđivali jedni druge sa značajnom razlikom. Obično je reč o nekoliko procenata razlike, a u nekim slučajevima i o sitnim postocima, poput opštine Istočna Ilidža, u kojoj je dosadašnji SDS-ov načelnik izgubio od političkog «anonimusa» iz SNSD-a sa svega dvadesetak glasova razlike. No, tu je poraz bio utoliko teži, jer je zamenik predsednika SDS-a bio njihov lokalni kandidat. S druge strane, i SNSD-u je teško pao poraz u Bijeljini, gde su polagali možda najviše nada, s obzirom da je njihov kandidat jedan od najuglednijih biznismena u RS i BiH. No, stvar neubedljive procene i obećanja na kraju kampanje datom lokalnim Bošnjacima da će njihovo povratničko naselje Janja dobiti status opštine – koštali su poraza SNSD-ovog kandidata: uprkos podršci lokalnih ogranaka bošnjačkih partija, lokalni Bošnjaci ni uprkos pomenutom obećanju, nisu glasali u očekivanom broju za SNSD-ovog kandidata. Nije, dakako, ni SDS ranije bio imun na podršku Bošnjaka, ali im, barem, zauzvrat nisu nudili opštinu, ako ništa ono zbog toga što se takva ponuda među srpskim biračima u toj istoj Janji – a to je nekoliko hiljada prognanih Srba iz Federacije BiH koji su se skućili pored bošnjačkog dela te varoši – doživljavala, u najmanju ruku, kao nerazuman ustupak lokalnim Bošnjacima.

Posle svega, posebno će biti interesantno u kojoj bi meri «polarizacija» među Srbima na SNSD i SDS mogla uticati na srpsku strategiju u odbrani interesa RS. Drugim rečima, pitanje glasi: u kojoj meri bi mogao nastradati opšti nacionalni interes srpskog naroda u RS – a on bi se mogao definisati kao težnja za što snažnijom samostalnošću unutar BiH i oslanjanje na političku pomoć Srbije – u nastavku borbe između SNSD-a i SDS-a za prevlast među Srbima?

Prvi odgovor na to pitanje mogao bi da stigne iz Brčkog, gde su na izborima za Skupštinu distrikta srpske političke partije nastupale u dve kolone: u prvoj je bio SNSD, a u drugoj koalicija SDS-a, PDP-a, DNS-a i radikala. Ova koalicija je bila znatno nadmoćnija od SNSD-a, a obe su bile slabije plasirane od Socijaldemokratske partije BiH Zlatka Lagumdžije, kojoj većinski Bošnjaci u Brčkom ubedljivo najviše veruju i koja je do sada bila vodeća vladajuća partija u distriktu. Dobar znak je što su se vođe SNSD-a, SDS-a i PDP-a, Milorad Dodik, Mladen Ivanić i Mladen Bosić – ovaj poslednji je bio i nosilac liste koalicije u Brkom i pojedinačno je dobio najviše glasova u distriktu – već drugog dana nakon izbora usaglasili da zajedno istaknu kandidaturu za novog gradonačelnika Brčkog (gradonačelnik se bira posredno, glasovima većine poslanika u Skupštini distrikta, uz dogovor sa bošnjačkim i hrvatskim poslanicima, op. a.). To jednostavno uviđanje da su politički Srbi u zbiru znatno jači od vodeće bošnjačke partije i da zajedno mogu doći do značajnog uticaja na prilike u Brčkom – a što do sada nije bio slučaj – može biti znak da su politički Srbi konačno shvatili da, kada je reč o pitanjima od vitalnog nacionalnog značaja, više mogu postići zajedničkim nastupom, nego partijskim soliranjem. Tim pre kada je reč o Brčkom, jer strani diplomati zajedno sa visokim predstavnikom Miroslavom Lajčakom zahtevaju da što pre bude donesena odluka o budućem statusu ovog «kondominijuma». Izvesno je da su američki diplomati skloni podršci rešenju koje zahtevaju bošnjački političari: da Brčko dobije status autonomne jedinice čije bi se nadležnosti gotovo graničile sa nadležnostima entiteta. Srbi su isticali zahtev da Brčko distrikt ostane jedinica lokalne samouprave, prema kojoj RS i FBiH imaju ista prava i obaveze, kako je to predviđeno i Konačnom arbitražnom odlukom za Brčko.

No, taj srpski zahtev biće, sasvim sigurno, mnogo ozbiljnije shvaćen ukoliko sve relevatne srpske političke partije u Brčkom , a pogotovo sve institucije RS, snažno i jedinstveno stanu u odbranu svog stava.