Локални избора као попис становништва у БиХ

У таквој врсти «ривалитета», другој по снази партији међу Бошњацима – Социјалдемократска партија БиХ Златка Лагумџије – простор за деловање драстично је сужен. То показује и благи пад рејтинга Лагумџијине странке, који се огледа у смањењу броја општина које ће водити: са 13 пре четири године на 9 до наредних избора.

Посматрано са српске стране разлике између тројице водећих бошњачких лидера, а наочито између Тихића и Силајџића, данас постоје једино у тактичким потезима којима се служе у међусобној борби за учвршћивање свог положаја. Ако је, рецимо, између Тихића и Силајџића пре две године било озбиљнијих концепцијских разлика – оне се, практично, данас готово и не испољавају. Штавише, Силајџићеви иступи у Генералној скупштини УН и Парламентарној скупштини Савета Европе, с једне стране, и Декларација СДА, с друге стране, делују као добро синхронизовани политички потези: док Силајџић позива велике силе «да не дозволе легализацију геноцида у БиХ», називајући РС «геноцидном творевином», у Декларацији СДА се тражи враћање (пред)ратног Устава Републике БиХ «уколико Дејтонски споразум не буде спроведен». 

СНСД-ов «продор на исток» и СДС-ова «одбрана»

Суочени са таквим настојањима из Сарајева, српски бирачи у Републици Српској поново су највише поверења указали Савезу независних социјладемократа коју води премијер РС Милорад Додик, што указује на процену да Срби у РС и даље сматрају да интересе РС Додик и његови најближи сарадници успешније заступају од других партија. 

Након ових избора, СНСД ће контролисати готово две трећине општина у РС, што значи да ће у њима имати своје директно изабране начелнике општина и вероватно одборничку већину уз помоћ досадашњих коалиционих партија на републичком нивоу: Партије демократског прогреса(ПДП) Младен Иванића, Социјалистичке партије(СП) и Демократског народог савеза(ДНС). Но, ретко где су ове партије наступале заједно, шта више негде су поједине међу њима наступале у коалицији са опозиционим СДС-ом. Тачније, било је свих могућих комбинација, изузев коалиција «љутих» ривала СНСД-а и СДС-а. 

Тако су социјалисти, без помоћи СНСД-а, успели да сачувају власт у Фочи, а у Босанском Броду уз помоћ Додикове партије. ПДП је изгубио сва три начелничка места која је до сада имао, због чега је проглашен једним од губитника ових избора у РС, мада је повећао број одборника у Скупштини Града Бањалука и у још неколико мањих општина, чиме је амортизовао пад рејтинга у другим срединама, па и у великим градовима као што је Добој. Шта више, Младен Иванић је израчунао, пошто је сабрао гласове ПДП-а у свим општинама, да је његовој партији скочио рејтинг за неких 3-4 одсто у последњих две године.

Ипак, раст рејтинга међу тзв. малим партијама најуочљивији је у Демократском народном савезу, партији коју су – ко се тога сећа још – пре осам година основали дисиденти из тадашњег Српског народног савеза који је основала Биљана Плавшић након разлаза са послератним СДС-ом. У међувремену, Плавшићкин СНС се сасвим угасио, а њени дисиденти су стрпљиво градили страначку инфраструктуру, трудећи се да их не «усисају» ни СНСД, ни СДС, профилишући се као партија десног центра, која се, успут буди речено, недавно «посестримила» са «Новом Србијом» Велимира Илића. У Приједору и у Зворнику изградили су снажна упоришта, улазећи у савез некад са СДС-ом, некад са СНСД-ом. Њихов резултат на овим изборима многе је изненадио: председник ДНС Марко Павић задржао је место начелника општине и власт у Приједору, а освојили су и начелничка места у две оближње мале општине. Поред тога, у Бањалуци су, по броју освојених одборничких места, избили на треће место, иза СНСД-а и ПДП-а, а испред СДС-а. У Бијељини је ДНС, такође, трећи: иза СДС-а и СНСД-а, а испред ПДП-а. Напокон, у Зворнику је ДНС остао на другом месту, што се, такође, може сматрати великим успехом ако се има у виду да је испред њих само СНСД, а да је СДС пао с првог на треће место по броју одборника. Тако ће, рецимо, ДНС чинити локалну власт у Зворнику са СНСД-ом, а у Бијељини са СДС-ом. Но, на овакве коалиције, као смо већ поменули, нису биле имуне ни остале тзв. мале партије, али је из таквих комбинација на протеклим локалним изборима ДНС политички профитирао више и од ПДП-а, а о другим тзв. малим партијама(социјалисти, радикали, локалне партије) да и не говоримо.

У највећем броју општинама ови локални избори представљали су судар кандидата СНСД-а и СДС-а, а у том судару «дебљи» крај извукао је СДС. Мерено бројевима, СНСД је успео да преотме СДС-у осамнаест мањих општина на истоку и град Прњавор на западу РС, док СДС није преузео ниједну општину од СНСД-а, шта више у Бањалуци су, на прилично неозбиљан начин, пропустили прилику и да кандидују противника дугогодишњем градоначелнику из редова Додикове партије. Но, у СДС-у имају разлога да буду задовољни што су успели да сачувају власт у Добоју и у Бијељини: СНСД је признао да је на та упоришта СДС-а – у којима нико други од 1990. године није имао власт – концентрисао највише капацитета у кампањи, али и СДС је, такође, признао да је упро све своје снаге не би ли «одбранио» Добој и Бијељину. 

Након свега, може се рећи да је СНСД велики победник локалних избора у РС, а да је СДС изгубио не баш безначајан део моћи коју је до сада имао на истоку РС, али – наизглед звучи парадоксално – није забележио значајнији пад подршке. Напротив, захваљујући великом одзиву бирача на истоку РС(око 60 одсто), СДС је чак забележио благи раст броја гласова, наравно блажи од раста гласова датих СНСД-у. Другим речима, обе ове партије у наредне две године чека оно што се назива «радом на терену» уколико желе да задрже, односно преокрену поменуте трендове. 

СНСД-ов «продор на исток» последица је више фактора, међу којима, сасвим сигурно, најснажнији фактор представља агресивни ангажман Милорада Додика у протеклој кампањи. Готово да није било дана у последњих месец дана кампање да Додик није био у посети неком од места на истоку и свуда је уверљиво, а некада и увредљиво махао обећањима: у малим општинама обећавао је стотине хиљада евра из републичког буџета, а у већим местима обећавао је милионе евра инвестиција. Своја обећања везивао је искључиво за подршку локалних бирача кандидатима СНСД-а, а није се либио ни да «упозори» да ће у општине у којима СДС победи – стићи само оно што је обавеза републичких власти, док је некима чак отворено запретио да «неће добити ништа» ако не гласају за кандидате СНСД-а.

Ипак, тешко је веровати да су Срби на истоку РС из страха гласали за СНСД у већој мери него до сада. Пре би се рекло да је део бирача на сиромашнијем истоку РС просто одлучио да да шансу Додику да испуни део обећања, како би се барем ублажила немаштина у низу малих општина које се простиру од «граница» Семберије до краја источне Херцеговине. Истовремено, бирачи на истоку РС у већини случајева нису тако лако ускраћивали подршку СДС-у, чак ни у Требињу , где је СНСД-ов начелник општине сачувао своје место са непуна четири одсто предности у односу на СДС-овог кандидата, мада су, с друге стране, бирачи у центру источне Херцеговине СДС-у готово преполовили број досадашњих одборничких мандата. Ипак, ретке су општине на истоку РС у којима су кандидати СНСД-а и СДС-а побеђивали једни друге са значајном разликом. Обично је реч о неколико процената разлике, а у неким случајевима и о ситним постоцима, попут општине Источна Илиџа, у којој је досадашњи СДС-ов начелник изгубио од политичког «анонимуса» из СНСД-а са свега двадесетак гласова разлике. Но, ту је пораз био утолико тежи, јер је заменик председника СДС-а био њихов локални кандидат. С друге стране, и СНСД-у је тешко пао пораз у Бијељини, где су полагали можда највише нада, с обзиром да је њихов кандидат један од најугледнијих бизнисмена у РС и БиХ. Но, ствар неубедљиве процене и обећања на крају кампање датом локалним Бошњацима да ће њихово повратничко насеље Јања добити статус општине – коштали су пораза СНСД-овог кандидата: упркос подршци локалних огранака бошњачких партија, локални Бошњаци ни упркос поменутом обећању, нису гласали у очекиваном броју за СНСД-овог кандидата. Није, дакако, ни СДС раније био имун на подршку Бошњака, али им, барем, заузврат нису нудили општину, ако ништа оно због тога што се таква понуда међу српским бирачима у тој истој Јањи – а то је неколико хиљада прогнаних Срба из Федерације БиХ који су се скућили поред бошњачког дела те вароши – доживљавала, у најмању руку, као неразуман уступак локалним Бошњацима.

После свега, посебно ће бити интересантно у којој би мери «поларизација» међу Србима на СНСД и СДС могла утицати на српску стратегију у одбрани интереса РС. Другим речима, питање гласи: у којој мери би могао настрадати општи национални интерес српског народа у РС – а он би се могао дефинисати као тежња за што снажнијом самосталношћу унутар БиХ и ослањање на политичку помоћ Србије – у наставку борбе између СНСД-а и СДС-а за превласт међу Србима?

Први одговор на то питање могао би да стигне из Брчког, где су на изборима за Скупштину дистрикта српске политичке партије наступале у две колоне: у првој је био СНСД, а у другој коалиција СДС-а, ПДП-а, ДНС-а и радикала. Ова коалиција је била знатно надмоћнија од СНСД-а, а обе су биле слабије пласиране од Социјалдемократске партије БиХ Златка Лагумџије, којој већински Бошњаци у Брчком убедљиво највише верују и која је до сада била водећа владајућа партија у дистрикту. Добар знак је што су се вође СНСД-а, СДС-а и ПДП-а, Милорад Додик, Младен Иванић и Младен Босић – овај последњи је био и носилац листе коалиције у Брком и појединачно је добио највише гласова у дистрикту – већ другог дана након избора усагласили да заједно истакну кандидатуру за новог градоначелника Брчког (градоначелник се бира посредно, гласовима већине посланика у Скупштини дистрикта, уз договор са бошњачким и хрватским посланицима, оп. а.). То једноставно увиђање да су политички Срби у збиру знатно јачи од водеће бошњачке партије и да заједно могу доћи до значајног утицаја на прилике у Брчком – а што до сада није био случај – може бити знак да су политички Срби коначно схватили да, када је реч о питањима од виталног националног значаја, више могу постићи заједничким наступом, него партијским солирањем. Тим пре када је реч о Брчком, јер страни дипломати заједно са високим представником Мирославом Лајчаком захтевају да што пре буде донесена одлука о будућем статусу овог «кондоминијума». Извесно је да су амерички дипломати склони подршци решењу које захтевају бошњачки политичари: да Брчко добије статус аутономне јединице чије би се надлежности готово граничиле са надлежностима ентитета. Срби су истицали захтев да Брчко дистрикт остане јединица локалне самоуправе, према којој РС и ФБиХ имају иста права и обавезе, како је то предвиђено и Коначном арбитражном одлуком за Брчко.

Но, тај српски захтев биће, сасвим сигурно, много озбиљније схваћен уколико све релеватне српске политичке партије у Брчком , а поготово све институције РС, снажно и јединствено стану у одбрану свог става.