петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Коме је “птичица“ рекла какав ће бити Балкан до 2020. године?
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Коме је “птичица“ рекла какав ће бити Балкан до 2020. године?

PDF Штампа Ел. пошта
Саша Бижић   
четвртак, 10. јануар 2019.

Парадоксално, иако Срби слове за народ склон распредању о тзв. крупним темама и глобалним проблемима, у овом миленијуму никада их није претјерано занимало питање потенцијалног уласка БиХ у НАТО.

Спорадичне актуелизације те могућности јесу, на моменте, изазивале жучне полемике политичара и аналитичара, али нису нарочито убрзавале пулс већине обичних смртника с лијеве стране Дрине. Биће да је тако због раширеног увјерења да је читава прича на „дугом штапу“ и да ће протећи још много времена док не дође у „пуковник или покојник“ фазу.

Међутим, у посљедњих неколико мјесеци „ток историје“ се убрзао. На самиту НАТО-а почетком децембра активиран је МАП (Акциони план за чланство) намијењен БиХ. Иако би било логично очекивати да ће тек након формирања већине у Парламентарној скупштини и новог Савјета министара БиХ овдашњи страначки лидери озбиљније разматрати шта овај корак, у ствари, подразмијева, то се не дешава.

Рачунајући да ће се процес конституисања власти на бх. нивоу развући до прољећа, у Сарајеву су пожурили да ситуацију преломе „преко кољена“. Федералне партије, све одреда опредијељене за западну војну алијансу, хладно су прегласале српске представнике у надлежној комисији и прогурале „Годишњи национални програм за НАТО“ на дневни ред постојећег Савјета министара у техничком мандату, који би о овом документу требало да расправља, највјероватније, 15. јануара.

Заборавља се да Годишњи национални програм БиХ за НАТО, који ће се наћи пред Савјетом министара 15. јануара, није настао ових дана, већ је написан још 2010.

Са садржајем тог папира за сада је упознат узак круг особа, па већ настаје фама о томе шта пише у програму, за који се у међународним релацијама користи скраћеница из енглеског језика – АНП. Занимљиво је да, од представника РС, о садашњој фази највише не говоре предсједница РС Жељка Цвијановић или Милорад Додик, већ Срђан Перишић, однедавни савјетник за спољну политику у кабинету српског члана Предсједништва БиХ. Да, управо она особа танких живаца која је ових дана у фокусу јавности у РС због својеврсне пријетње опозиционару Драшку Станивуковићу да се припази, јер „ЦИА ликвидира своје људе“. Када се не обрачунава са неистомишљеницима у Српској, Перишић пронађе времена и да каже да је имао увид у АНП. Он сматра да програм на низ начина предвиђа централизацију БиХ.

Предвиђено је да се спољна политика дефинише у складу са интересима НАТО-а. Дакле, спољни интерес Босне и Херцеговине је интерес НАТО-а

Реформа полиције је захтјев НАТО-а. То стоји у годишњем националном програму. То сам прочитао. Иде се у правцу јачања Дирекције за координацију полицијских тела. Вјештачки се повезује овај случај са реформом полиције. Предвиђено је да се спољна политика дефинише у складу са интересима НАТО-а. Дакле, спољни интерес Босне и Херцеговине је интерес НАТО-а. А ту нема Кине. Поред реформе полиције, тражи се реформа образовања. НАТО захтјева реформу науке, а знамо да је то сада под ингеренцијом ентитета. Иде се ка стварању заједничких институција за високо образовање. Између осталог, да Војна академија буде под контролом Факултета политичких наука у Сарајеву. То вам пише између редова. Тражи се да се законодавство реформише у складу са легислативом НАТО-а – набројао је Перишић.

Иако је однедавни савјетник, независно од његовог спољнополитичког фаха, у освртима на унутрашњу ситуацију у РС показао да посједује изузетно бујну машту, нема разлога да се сумња у његову брзопотезну анализу АНП-а. Међутим, у свим тим мистификацијама, заборавља се да овај документ није написан у протеклим седмицама, већ је настао знатно раније.

Сеад Јусић, замјеник предсједавајућег Комисије БиХ за НАТО-интеграције, истог оног тијела које је нелегално прослиједило АНП Савјету министара, без обзира на бојкот свих чланова из РС, јасно је рекао да се ради о „ажурираном“, а не о тек уобличеном програму.

Зашто је употребио тај израз? Па, зато што је још 1. септембра 2010. године Ана Тришић – Бабић, тадашња замјеница министра спољних послова БиХ и предсједница НАТО-координационог тима Савјета министара, уручила команданту НАТО-штаба у Сарајеву, америчком генералу Дејвиду Ењирту, нацрт првог АНП-а, који је и даље у оптицају, у дјелимично освјеженом и модификованом издању. Наравно, Перишић није поменуо колегиницу и њене „заслуге“, вјероватно због тога што је госпођа, без обзира на различиту реторику у односу на врх матичне партије, и даље чланица Предсједништва СНСД-а.

А што се АНП-а тиче, тај документ се разликује од државе до државе, али нигдје није био повод за нарочиту конспирацију, као у БиХ. Рецимо, Црна Гора га је усвајала од 2010. до пријема у НАТО и сваки њен годишњи програм доступан је на интернету. Ради се о текстовима који су обично имали око 50 страница и, осим начелних ставова, у њих су биле уврштене и листе планираних конкретних активности: од прецизних износа финансијских издвајања за војску, преко дјеловања с циљем јачања јавне подршке НАТО-у, до доприноса НАТО-мисијама у иностранству.

Дакле, ако загризу ову удицу, политички представници РС на нивоу БиХ моћи ће да бирају између хватања за новчаник, агитовања за НАТО у медијима и на намјенским скуповима, те слања српског сегмента у Оружаним снагама БиХ у разне изгибије на Блиском истоку или у Африци. Уколико одустану од „линије незамјерања“ са Бриселом и Вашингтоном, онда ће морати да припреме јасне одговоре на три изазова, који стижу из односа са Сарајевом, Београдом, али и унутар саме РС, што се тиче става према (не)уласку БиХ у НАТО.

У првом случају, Бакир Изетбеговић је дао до знања о чему је ријеч. Наиме, у финишу године која је иза нас, лидер СДА поручио је да ће први услов за партнерство са СНСД-ом при формирању новог Савјета министара и већине у Представничком дому БиХ бити управо нагодба о НАТО-у. У складу с матрицом: „Ми вама Зорана Тегелтију за предсједавајућег СМ, ви нама реализацију МАП-а“.

– Да ли ћемо подржати Тегелтију? Видјећемо да ли ћемо затегнути тај конопац. Ред је на Србина, СНСД је побиједио, Додик сједи у Предсједништву, мислим да сам вам наговијестио одговор – рекао је Изетбеговић.

Додик: Српски народ, дошавши у позицију да одлучује о себи, рекао је да неће у НАТО из низа разлога, међу којима је најважнији што су бацали бомбе на нас

– Ми смо за НАТО и закони су за то исто, као и хрватски и грађански сегмент, исто као и наши међународни партнери. Па ћемо трговати. Питање је када ћемо ми затегнути и рећи не може – казао је Изетбеговић.

У првој реакцији, Додик је одбацио ту понуду да „цијенка“. Он је поручио да „представници политичког Сарајева могу да причају шта хоће, али да неће бити ништа од уласка у НАТО, јер Српска има резолуцију о војној неутралности које се придржавају њени представници у заједничким институцијама.“

Српски народ, дошавши у позицију да одлучује о себи, рекао је да неће у НАТО из низа разлога, међу којима је најважнији што су бацали бомбе на нас – поентирао је Додик.

У раним фазама оваквих перипетија, он је и раније показивао чврст гард. Међутим, нема гаранција да ће га задржати када се укаже потреба за новим „цијеђењем суве дреновине“, које све мање има у Српској, али сасвим довољно у трезорима ММФ-а, најиздашнијег и најзлокобнијег кредитора БиХ. У таквим околностима, на испиту су сви принципи, па само милиметри раздвајају потребу да се дође до нових транши, мјерених у десетинама или стотинама милиона долара или евра, од спремности да се пристане на „трговину“ с Бакиром, која би обуставила пету годину мандата Дениса Звиздића и инсталирала Зорана Тегелтију на његово мјесто.

Сљедећа ставка, инсистирање свих странака у РС на одређењу Србије према НАТО-у као кључном оријентиру за будуће позиционирање Српске, остала је готово једина копча овдашње власти и опозиције, чији су односи на ивици усијања због познатих дешавања у вези с „Правдом за Давида“.

Готово нико на Западу није помињао кад долази вријеме одлуке за Бањалуку, Сарајево и Београд, осим Данијела Сервера, бившег директора Америчког института за мир (УСИП).

Истина, то је потврђено 14. децембра, значи, прије сукоба на бањаучким улицама 25. 12. и 30. 12, па треба сачекати прву сљедећу прилику да се тестира сагласност о 15 закључака о НАТО-у, договорених на састанку код Жељке Цвијановић. Тада су се странкама владајућег блока придружили Перица Бундало (ПДП) и Недељко Гламочак (СДС) у једногласној подршци ставовима које је изложила предсједница РС.

– Република Српске неће подржати ниједан војни савез, самим тим и НАТО, и таква одлука биће на снази све док се Србија не опредијели другачије, јер је она гарант Дејтонског мировног споразума и Општег споразума за мир у БиХ. Када је ријеч о НАТО интеграцијама, времена су се мијењала и донесене су разне одлуке, јер су различита времена упућивала да се другачије посматра то питање. Данас није исти амбијент као прије десет година и једноставно не постоји сагласност да се иде у активацију МАП-а, односно да се преко ње стигне до чланства у НАТО – рекла је Цвијановићева.

Када је гурнула под тепих прошлост, у којој су све тадашње парламентарне странке из РС, осим скромног домета ДНС-а и радикала, сложно корачале у правцу НАТО-а, она је означила неутралност као садашњост, а референдум као будућност Српске поводом овог питања.

– Како ће то изгледати када се људи буду изјашњавали о том питању, када дође на ред да се опредјељују путем референдума или слично, остаје да се види за неко друго вријеме, али Резолуција о војној неутралности је одлука овог времена, она је за нас релевантна и обавезујућа и вјерујем да можемо да бранимо тај став – нагласила је Цвијановићева.

Међутим, готово истовремено стигла су упозорења, и то не из Сарајева или Брисела, већ од политичког аналитичара Цвијетина Миливојевића. За његова трезвена запажања сигурно се не може рећи да су „натофилска“.

– Тамо где је НАТО “бацио шапу”, ту трава, односно демократија, више не ниче – рекао је Миливојевић.

Он је подсјетио да о томе најбоље свједоче „режија неуспјелог референдума у Македонији и заобилажење референдума у Црној Гори, које је спровео НАТО како би по кратком поступку угурао ове државе у своје чланство“.

– Кад могу да мењају поредак у државама, на та два конкретна случаја видимо шта је поимање европских вредности и демократије – закључио је Миливојевић.

Тачно је, сва новија ослушкивања пулса српског народа с обе стране Дрине показују изразиту и потпуно разумљиву аверзију према НАТО-у. Рецимо, наглашено прозападни и пристрасни Центар за евроатланске студије (ЦЕАС) утврдио је крајем прошле године да 11 одсто људи у Србији подржава улазак у НАТО, да се 68 одсто испитаника томе противи, те да је 21 одсто њих неодлучно. Такође, НВО „Центар за лобирање“ средином 2018. анкетирао је 700 испитаника у Бањалуци, Сарајеву и Мостару. Испоставило се да је у Бањалуци највећа подршка за војну неутралност (76 одсто, за БиХ у НАТО-у изјаснило се 13 одсто анкетираних, а 11 процената је за нови војни блок. Анкетирање грађана Сарајева показало је да је за НАТО 72 одсто грађана, док је за исти војни савез у Мостару било 74 одсто грађана.

Ипак, ако се имају у виду методе на које је скренуо пажњу Цвијетин Миливојевић, дискутабилно је да ли ће тај „vox populi“ икада добити могућност да буде верификован на референдуму. За који је, у хипотетичкој варијанти да буде инициран, упитна и подршка опозиције. Јер, често се заборавља да је Младен Иванић творац синтагме о томе да БиХ, што се тиче Српске, може ући у НАТО само ако, и кад, у тај савез уђе Србија. Касније су сви, у оба блока у РС, прихватили ту формулацију, не помињући више њеног креатора, наравно. Међутим, у Иванићевом ставу постоји једна битна разлика у односу на актуелну верзију Милорада Додика и Жељке Цвијановић – почасни предсједник ПДП-а јесте за неутралност, али не и за референдум.

– Јаснији став од тог не може. Свака друга опција подразумијевала би подјелу српског народа. Не требају нам референдуми. Ту тему заправо не треба ни отварати, јер за чланство БиХ у НАТО нема услова све док Србија није у том савезу. Наш интерес јесте да имамо коректне односе с Русијом, као и добре односе са ЕУ. Ако нас они тјерају да се одлучимо за једне, онда тај више није наш пријатељ – рекао је раније Иванић, а у међувремену није кориговао овакво мишљење.

А што се динамике тиче, готово нико на Западу није се усуђивао да помиње рокове. Осим Данијела Сервера, бившег директора Америчког института за мир (УСИП) и садашњег професора на Универзитету „Џонс Хопкинс“ у Вашингтону. За ову фигуру може се рећи да је потпуно пристрасна, у корист Сарајева и Приштине, али не и да је необавјештена.

Године 2013, тај човјек је рекао да ће до 2020. године све земље Балкана бити чланице НАТО алијансе.

– Србија сада није спремна за такав корак, али ми “птичица” каже да неће проћи више од пар година прије него што се сруши тај табу. То ће бити добар крај приче за ратове који су почели пре скоро 30 година – закључио је тада Сервер своју пројекцију да ће читав регион ући у НАТО до почетка наредне деценије.

Значи, вријеме из Серверових предвиђања убрзано истиче, а од политичара у РС не стижу одговори на пресудна питања: Шта ако Србија ипак одустане од војне неутралности, па се испостави да доскочица лидера из РС, заснована на увјерењу да се то никад неће десити, и није толико лукава? Хоће ли се, у том случају, овдашње странке конфронтирати са 87 одсто противника НАТО-а у Српској или ће размотрити опцију у којој Срби са двије стране Дрине јесу браћа, али не и слијепи сљедбеници сваке погрешне одлуке са једне или друге обале ријеке? Да ли ће се неко тада сјетити да је управо таква ситуација са Њемачком у НАТО-у и неутралном Аустријом? Даље, колико ће посљедњих закључака у РС о НАТО-у, од укупно 15, „страдати“ док Додик, Изетбеговић и Човић не „истргују“ нови Савјет министара? Такође, хоће ли референдум у РС, ако неко некада и покрене тај механизам, проћи у знаку још већих тензија и подјела између власти и опозиције у Српској од оних које су обиљежиле сада већ заборављено изјашњавање о 9. јануару?

Коначно, преиспитује ли ико једну од ријетких разумних и сувислих опсервација Јелене Милић, директорке ЦЕАС-а и најострашћеније НАТО-лобисткиње у Србији? Она се недавно оправдано наругала склоности српских политичара да Европску унију третирају као неутрално рјешење, које омогућује наставак балансирања између Русије и САД.

– То је бесмислица, ЕУ и НАТО дијеле исте вриједности – закључила је Милићева.

Може се рећи да је Серверова „птичица“ од прије седам љета – злосутница. Али, постоји и непријатнији расплет од пуког слушања неугодних звукова са те адресе. А то је срљање у уста птице грабљивице. Које не мора да буде свјесно и добровољно, али је неминовно, ако ниједна странка у РС не понуди одговоре на читаву листу суштинских питања. За сада, једино што демонстрирају пред публиком коју су змије уједале 1995. и 1999. јесте то да се у 2019. и гуштера плаше.

(српскакафе

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер