Dejtonski sporazum kao "društveni ugovor" i demokratija u 21. veku

Dejtonski sporazum doneo je mir i stabilnost u prvom redu kao društveni ugovor koji poštuje i prepoznaje ulogu dva entiteta i tri konstitutivna naroda u Bosni i Hercegovini. 

Pored činjenice, dakle, da je Dejtonski sporazum međunarodni pravni dokument u kojem se definiše politička struktura BiH, ovaj sporazum takođe predstavlja društveni ugovor koji se tiče političkih subjektiviteta. Štaviše, Dejtonski sporazum kao društveni ugovor je takav da prepoznaje i priznaje konstitutivnu ulogu entiteta kao krajnjih nosilaca političkih subjektiviteta i u sporazumu se ističe da će „sve strane u potpunosti poštovani suverenu jednakost jedna druge“ (Član 1). Mesto demokratskog suvereniteta prema Dejtonskom sporazumu je upravo mesto decentralizacije, visokog stepena autonomije entiteta i njihovog sopstvenog političkog upravljanja – i potrebno je naglasiti da je ovo sasvim u skladu sa savremenim političkim tendencijama 21. veka.

Trenutna situacija je, međutim, takva – i ovo je najveći problem BiH danas – da je struktura Dejtonskog sporazuma i njegova politička i pravna vrednost dovedena u pitanje kroz težnje jednog entiteta, tj. Federacije BiH prema stvaranju unitarne i centralizovane države. Najupečatljiviji primer za to je činjenica da je 68 nadležnosti Republike Srpske preneseno na nivo Bosne i Hercegovine – u pravosuđu, energetskom sektoru, kontroli granice, statistici – kao i da je 65 nadležnosti preneseno bez saglasnosti Narodne skupštine Republike Srpske. Konsekventno, demokratski principi – kao što su poštovanje volje naroda, vladavine prava, funkcionisanja institucija i političke autonomije entiteta ozbiljno su ugroženi zajedno sa celokupnom strukturom Dejtonskom sporazuma.                  

Najveću prepreku, u ovom smislu, predstavlja institucija Visokog predstavnika i ako sada dvadeset godina kasnije postavljamo pitanje u kojem smislu je Dejtonski sporazum još uvek politički i pravno izuzetno relevantan onda postaje jasno da se ograničenja nalaze u okvirima ove provizorne institucije kao glavnog izvora savremenih problema u BiH.  Jer, ako postoji opšta saglasnost i konsenzus da je regionalna stabilnost Balkana krajnji cilj kojem svi teže, onda se mora razumeti da jedino demokratski put, tj. put na kojem se rešenja ne nameću već se pojavljuju kao rezultat slobodne volje političkih subjektiviteta (dva entiteta i tri konstitutivna naroda) vodi u tom smeru.  

Istovremeno, u meri u kojoj se Dejtonski sporazum poštuje kao društveni ugovor suvereno jednakih strana, to je ugovor koji ima potencijal da bude osnova za rešavanje problematičnih pitanja, dok, sa druge strane, njegovo grubo kršenje logički izmešta mesto političkog procesa.       

Nadolazeći referendum u Republici Srpskoj -  koji se tiče pitanja da li narod prihvata nametnute zakone Visokog predstavnika u prošlosti, posebno u pogledu Suda i Tužilaštva BiH – ima, dakle, najmanje četiri bitna cilja:

1) da podseti da je referendum par excellence politički izraz prave demokratije;

2) da politički artikuliše da je institucija Visokog predstavnika zloupotrebljena i da nije dala nikakav doprinost procesu postizanja dugoročne regionalne stabilnosti; 

3) da ukaže da se održivo rešenje može pronaći u Dejtonskom sporazumu kao društvenom ugovoru;

4) i najzad da artikuliše da u slučaju kada se postojeći društveni ugovor fundamentalno naruši postoji legitimno pravo na uspostavljanje novog društvenog ugovora.           

Ako se struktura entiteta kao oblik demokratskog političkog upravljanja ne poštuje, tj. ako se politički subjektivitet i politički i pravni suverenitet koji proizilazi iz dva entiteta i tri naroda demokratski ne sačuva svi su izgledi da je politička budućnosti BiH kao države teško održiva. Ovo su ključne pouke koje izviru iz Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Relevantnost demokratske volje naroda korespondira sa savremenim evropskim i svetskim trendovima koji se kreću u pravcu samoodređenja i prave demokratije kao usmerenja i puta politike u 21 veku. Politička i ekonomska budućnost Balkana treba da sledi isti put – i tek na temelju samopoštovanja i međusobnog uvažavanja naroda, saradnja u različitim oblastima postaće moguća.

Izlaganje na skupu „Dvadeset godina Dejtonskog sporazuma“ koji je organizovao američki časopis Forin polisi, 14. oktobra 2015. u Vašingtonu, SAD