Дејтонски споразум као "друштвени уговор" и демократија у 21. веку

Дејтонски споразум донео је мир и стабилност у првом реду као друштвени уговор који поштује и препознаје улогу два ентитета и три конститутивна народа у Босни и Херцеговини. 

Поред чињенице, дакле, да је Дејтонски споразум међународни правни документ у којем се дефинише политичка структура БиХ, овај споразум такође представља друштвени уговор који се тиче политичких субјективитета. Штавише, Дејтонски споразум као друштвени уговор је такав да препознаје и признаје конститутивну улогу ентитета као крајњих носилаца политичких субјективитета и у споразуму се истиче да ће „све стране у потпуности поштовани суверену једнакост једна друге“ (Члан 1). Место демократског суверенитета према Дејтонском споразуму је управо место децентрализације, високог степена аутономије ентитета и њиховог сопственог политичког управљања – и потребно је нагласити да је ово сасвим у складу са савременим политичким тенденцијама 21. века.

Тренутна ситуација је, међутим, таква – и ово је највећи проблем БиХ данас – да је структура Дејтонског споразума и његова политичка и правна вредност доведена у питање кроз тежње једног ентитета, тј. Федерације БиХ према стварању унитарне и централизоване државе. Најупечатљивији пример за то је чињеница да је 68 надлежности Републике Српске пренесено на ниво Босне и Херцеговине – у правосуђу, енергетском сектору, контроли границе, статистици – као и да је 65 надлежности пренесено без сагласности Народне скупштине Републике Српске. Консеквентно, демократски принципи – као што су поштовање воље народа, владавине права, функционисања институција и политичке аутономије ентитета озбиљно су угрожени заједно са целокупном структуром Дејтонском споразума.                  

Највећу препреку, у овом смислу, представља институција Високог представника и ако сада двадесет година касније постављамо питање у којем смислу је Дејтонски споразум још увек политички и правно изузетно релевантан онда постаје јасно да се ограничења налазе у оквирима ове провизорне институције као главног извора савремених проблема у БиХ.  Јер, ако постоји општа сагласност и консензус да је регионална стабилност Балкана крајњи циљ којем сви теже, онда се мора разумети да једино демократски пут, тј. пут на којем се решења не намећу већ се појављују као резултат слободне воље политичких субјективитета (два ентитета и три конститутивна народа) води у том смеру.  

Истовремено, у мери у којој се Дејтонски споразум поштује као друштвени уговор суверено једнаких страна, то је уговор који има потенцијал да буде основа за решавање проблематичних питања, док, са друге стране, његово грубо кршење логички измешта место политичког процеса.       

Надолазећи референдум у Републици Српској -  који се тиче питања да ли народ прихвата наметнуте законе Високог представника у прошлости, посебно у погледу Суда и Тужилаштва БиХ – има, дакле, најмање четири битна циља:

1) да подсети да је референдум par excellence политички израз праве демократије;

2) да политички артикулише да је институција Високог представника злоупотребљена и да није дала никакав доприност процесу постизања дугорочне регионалне стабилности; 

3) да укаже да се одрживо решење може пронаћи у Дејтонском споразуму као друштвеном уговору;

4) и најзад да артикулише да у случају када се постојећи друштвени уговор фундаментално наруши постоји легитимно право на успостављање новог друштвеног уговора.           

Ако се структура ентитета као облик демократског политичког управљања не поштује, тј. ако се политички субјективитет и политички и правни суверенитет који произилази из два ентитета и три народа демократски не сачува сви су изгледи да је политичка будућности БиХ као државе тешко одржива. Ово су кључне поуке које извиру из Дејтонског мировног споразума.

Релевантност демократске воље народа кореспондира са савременим европским и светским трендовима који се крећу у правцу самоодређења и праве демократије као усмерења и пута политике у 21 веку. Политичка и економска будућност Балкана треба да следи исти пут – и тек на темељу самопоштовања и међусобног уважавања народа, сарадња у различитим областима постаће могућа.

Излагање на скупу „Двадесет година Дејтонског споразума“ који је организовао амерички часопис Форин полиси, 14. октобра 2015. у Вашингтону, САД