Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska | |||
Avet novog nacizma i neofašizma nadvila se nad Srbima i celim pravoslavnim svetom |
sreda, 14. decembar 2022. | |
Poštovani Predsedniče Republike , Poštovani Predsedniče Akademije nauka Republike Srpske, Vaša Preosveštenstva, Uvaženi oficiri Republike Srpske, Dragi prijatelji, Čast mi je da vas danas pozdravim u ime cele porodice Koljević. Pre svega, želim da zahvalim Muzeju Republike Srpske a posebno gospodinu Ostoji Railiću bez čije marljivosti i istrajnosti svega ovog verovatno ne bi bilo. Razume se, želim da zahvalim i svim institucijama Srpske – posebno kabinetu Predsednika i Ministarstvu prosvete i kulture – koji su prepoznali značaj ovog projekta i pomogli da on zaživi. Ove dve činjenice govore nam dve vrlo važne stvari: prvo, kako bez lične vere i angažmana pojedinca oko stvari koje prevazilaze uske interese ne može biti velikih dela. Drugo, da je beskrajno bolje i svrsishodnije kada su takvi individualni poduhvati istovremeno podržani od institucija srpske države jer se tako i stvara i u vremenu živi ne samo kultura sećanja već srpsko nacionalno biće u celini.
To, pored ostalog, znači da istoriju stvaramo neprestano i da je posao svih nas ne samo da o njoj brinemo – jer bez znanja istorije nema ni čvrstog oslonca u sadašnjosti ni orijentira za budućnost – već i da je oživljavamo svakoga dana kroz načine na koje delamo, mislimo i gradimo. Zato i naš Muzej Republike Srpske nije samo riznica onoga što je bilo već i prostor živog putokaza za ono što tek može biti. U tom svetlu, posebno mi je milo što ova izložba nosi naziv „Putevi profesora, stvaraoca i državotvorca“ jer to ponajbolje oslikava različite egzistencijalne dimenzije kroz koje je moj otac pokušao da u jednom za srpski narod i za svet izuzetno teškom vremenu da svoj doprinos. Čak po cenu samožrtvovanja. A moć žrtve – kako je to oslikao Andrić – nije u suprotnosti sa zakonima života već je lično stradanje deo one iste duhovne uzvišenosti njegoševskog uzvika da „bude što biti ne može!“. Tako se žrtva i život za srpsku ideju međusobno prepliću: takva je srpska misao, srpska poezija, epsko nasleđe i lirska pozicija, srpska istorija i iznad svega borba za srpsku budućnost - i posebno budućnost srpskog naroda sa ove strane Drine. U politici – baš kao i u književnoj kritici – moj otac je uvek težio pronalaženju naših najviših osobenosti, našeg duhovnog i metafizičkog blaga koje je iskonsko srpsko, a opet i univerzalno, jer doprinosi opštem dobru i pokazuje kako je kultura sastavni i nezaobilazni deo civilizacije. Zato se i potpisivanje Dejtonskog sporazuma i njegovih aneksa činilo toliko prirodnim, logičnim i ispravnim – jer je, naime, značilo upravo svetsko priznanje srpskog sveta na ovim prostorima. A ne može Srbin bez otadžbine – i bez srpske države nema ni srpskog opstanka.
Moj otac bio je i ponosni Banjalučanin, čiji je patriotizam prema rodnom gradu samo rastao sa putovanjima po belosvetskim metropolama i zato bi bio najsrećniji što njegova bista danas stoji upravo pored banjalučkog pozorišta – usred celog sveta , kako bi to rekao zajedno sa Šekspirom. Danas, kada se nalazimo na prelomu epoha i kada se avet novog neofašizma i neonacizma nadvila nad Srbima i celim pravoslavnim svetom – Srbi ponovo za svetlost u tami imaju i svoj kosovski zavet i Njegoša i Andrića i Dučića koji iscrtavaju granice srpskog sveta. A taj svet je uvek svet ljubavi i saradnje protivan svakoj mržnji i isključivosti - i svet demokratski jer je narodni. Takav svet je sanjao moj otac. Ali i svet koji „ne da na se“ i koji srpskim etosom otpora brani svoje znajući da ga vodi glas Boga i glas naroda. Ova izložba podseća nas da Srbi znaju „šta hoće a šta neće“ i „ko je vjera a ko nevjera“. I sa tim znanjem srpski svet „maštarske slobode“ pretvara se u „krilatu“ stvarnost i graditeljsku slobodu. Jer, srpski svet je spreman – i on istovremeno zna da „biti spreman to je sve“. Uz želju da današnja izložba bude podsticaj da se još više sabiramo i okupljamo oko najvažnijih stvari, još jednom vam svima zahvaljujem. Živela Srpska ! |