Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Авет новог нацизма и неофашизма надвила се над Србима и целим православним светом |
среда, 14. децембар 2022. | |
Поштовани Председниче Републике , Поштовани Председниче Академије наука Републике Српске, Ваша Преосвештенства, Уважени официри Републике Српске, Драги пријатељи, Част ми је да вас данас поздравим у име целе породице Кољевић. Пре свега, желим да захвалим Музеју Републике Српске а посебно господину Остоји Раилићу без чије марљивости и истрајности свега овог вероватно не би било. Разуме се, желим да захвалим и свим институцијама Српске – посебно кабинету Председника и Министарству просвете и културе – који су препознали значај овог пројекта и помогли да он заживи. Ове две чињенице говоре нам две врло важне ствари: прво, како без личне вере и ангажмана појединца око ствари које превазилазе уске интересе не може бити великих дела. Друго, да је бескрајно боље и сврсисходније када су такви индивидуални подухвати истовремено подржани од институција српске државе јер се тако и ствара и у времену живи не само култура сећања већ српско национално биће у целини.
То, поред осталог, значи да историју стварамо непрестано и да је посао свих нас не само да о њој бринемо – јер без знања историје нема ни чврстог ослонца у садашњости ни оријентира за будућност – већ и да је оживљавамо свакога дана кроз начине на које деламо, мислимо и градимо. Зато и наш Музеј Републике Српске није само ризница онога што је било већ и простор живог путоказа за оно што тек може бити. У том светлу, посебно ми је мило што ова изложба носи назив „Путеви професора, ствараоца и државотворца“ јер то понајбоље осликава различите егзистенцијалне димензије кроз које је мој отац покушао да у једном за српски народ и за свет изузетно тешком времену да свој допринос. Чак по цену саможртвовања. А моћ жртве – како је то осликао Андрић – није у супротности са законима живота већ је лично страдање део оне исте духовне узвишености његошевског узвика да „буде што бити не може!“. Тако се жртва и живот за српску идеју међусобно преплићу: таква је српска мисао, српска поезија, епско наслеђе и лирска позиција, српска историја и изнад свега борба за српску будућност - и посебно будућност српског народа са ове стране Дрине. У политици – баш као и у књижевној критици – мој отац је увек тежио проналажењу наших највиших особености, нашег духовног и метафизичког блага које је исконско српско, а опет и универзално, јер доприноси општем добру и показује како је култура саставни и незаобилазни део цивилизације. Зато се и потписивање Дејтонског споразума и његових анекса чинило толико природним, логичним и исправним – јер је, наиме, значило управо светско признање српског света на овим просторима. А не може Србин без отаџбине – и без српске државе нема ни српског опстанка.
Мој отац био је и поносни Бањалучанин, чији је патриотизам према родном граду само растао са путовањима по белосветским метрополама и зато би био најсрећнији што његова биста данас стоји управо поред бањалучког позоришта – усред целог света , како би то рекао заједно са Шекспиром. Данас, када се налазимо на прелому епоха и када се авет новог неофашизма и неонацизма надвила над Србима и целим православним светом – Срби поново за светлост у тами имају и свој косовски завет и Његоша и Андрића и Дучића који исцртавају границе српског света. А тај свет је увек свет љубави и сарадње противан свакој мржњи и искључивости - и свет демократски јер је народни. Такав свет је сањао мој отац. Али и свет који „не да на се“ и који српским етосом отпора брани своје знајући да га води глас Бога и глас народа. Ова изложба подсећа нас да Срби знају „шта хоће а шта неће“ и „ко је вјера а ко невјера“. И са тим знањем српски свет „маштарске слободе“ претвара се у „крилату“ стварност и градитељску слободу. Јер, српски свет је спреман – и он истовремено зна да „бити спреман то је све“. Уз жељу да данашња изложба буде подстицај да се још више сабирамо и окупљамо око најважнијих ствари, још једном вам свима захваљујем. Живела Српска ! |