Ustav birokratske revolucije

(povodom objavljenog nacrta statuta Vojvodine)

Vojvođani bi trebali dobro da razmisle

Da li im se više isplati da plaćaju jedan ili dva poreza

Dr Zoran Đinđić

Delimično objavljivanje teksta Statuta Vojvodine

Izjave vojvođanskih političara na vlasti da se od 19. 9. 2008. o Statutu Vojvodine povela javna rasprava ne može da se okvalifikuje ni kao poluistina. Bez obzira na izjave Pajtića, Čiplića i Šandora Egerešija1, objavljena2 je tek jedna trećina Tajnog projekta Statuta Vojvodine. Za razliku od ranijeg „gvirenja“ vojvođanskog lista Dnevnik, dat je na uvid samo „izbor iz teksta“, onako kako se to nudi srednjoškolcima u programu nastave književnosti. Međutim, i ovo malo otkrivene sadržine Tajnog nacrta statuta, pokazuje nepovoljnija rešenja od onog što je bilo predstavljeno. Lako je moguće da će do kraja Vlada Srbije oktroisati sasvim nezakonit i neustavan Statut Vojvodine, uzurpatorski po ovlašćenja republičke vlasti i suverenitet države Srbije i srpskog naroda.

Ono što je posebno značajno, jeste činjenica da ni sada nije objavljeno koji „stručnjaci“ su radili na „Tajnom statutu“. Za razliku od javne ekipe dr Aleksandra Fire, koja je posle 2000. godine bezuspešno pokušavala da izradi Nacrt Statuta Vojvodine, DS i njeni „partneri za evropsku Srbiju“, ne žele da se hvale „ekspertima“ koji su izradili ovo čudo ustavnopravne nauke. Uostalom, predstavnici DS iz Vojvodine su do sada, na pitanja o Statutu, odgovarali iznoseći svoje stavove o opoziciji (naročito DSS), krijući potpuno nepoznavanje sadržaja statuta u koji bi morali biti upućeni. Članovi „ekspertskog tima DS“ koji je radio na Tajnom projektu, i sami su se pokrili ušima i ćute. Ni jedan od njih se do sada nije javno oglasio kao učesnik u ovome poslu. Nije jasno ni da li je dokument, koji je najpre objavila beogradska Politika, ustvari Nacrt onog tajnog Statuta u kojeg je „gvirnuo“ novosadski list Dnevnik ili neki „radni prednacrt“, o kome je svojevremeno na RTV govorio Vlatko Ratković3. Najzad, nije jasno ni od koga je Politika dobila ovaj „dokument“, kao ni zašto on nije objavljen u jednom vojvođanskom, nego beogradskom glasilu. Prema tome, imamo osnova da sumnjamo da li se radi o relevantnom dokumentu.

Onih 27 od najmanje 70 članova Statuta, koji „više nisu skriveni od javnosti“, uvode nedemokratske institute, koji mogu da podriju neka osnovna načela ustavnog poretka Srbije ili, u najmanju ruku, da izazovu brojne sukobe nadležnosti između republičkih i pokrajinskih vlasti. „Poslovi“ Vojvodine, po Statutu, predviđaju stvaranje velikog broja birokratskih ustanova koje će se otimati o nadležnosti sa republičkim organima. Otimanje o javnu potrošnju je posebna priča za budžet i fiskalnu politiku Republike Srbije i vojvođanskim „najmanje 7%“, na koje je, uzgred, pristala i LSV.

Srbima se u Vojvodini projektom Statuta pokrajine ograničava nacionalni suverenitet, a Srbiji teritorijalni integritet i jedinstvo poretka

„Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive...“4 Međutim, delimično objavljenim nacrtom Statuta Vojvodine, srpski narod se sasvim ignoriše u statutarnom definisanju pokrajine. Navodi se, doduše, da je pokrajina „u sastavu Republike Srbije“, ali ne eksplicitno i da je Vojvodina regija Srbije. Ovo je začuđujuće, s obzirom da je propisano kako je Vojvodina „integrisana u evropski sistem regiona“5, a Srbija je članica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, OEBS, i svih najznačajnijih evropskih ustanova. Uostalom, definisanje APV Statutom je izlišno, jer AP Vojvodina nije ustanovljena Statutom pokrajine, već Ustavom Srbije. Statut samo konkretizuje ona zakonska pitanja koja se tiču organizacije, nadležnosti i drugih pokrajinskih ovlašćenja u skadu sa Zakonom i Ustavom.

Teško narušavanje nacionalnog suvereniteta Srpskog naroda u Vojvodini, sadržanog u čl. 1 Ustava, treba da bude izvršeno odredbom Delimično objavljenog statuta u gornjem domu vojvođanske Skupštine (ubuduće dvodomom predstavničkom demokratskom telu Vojvodine) – Savetu nacionalnih zajednica. „Polovina članova saveta bira se iz reda poslanika koji se izjašnjavaju kao pripadnici nacionalne zajednice koja čini brojčanu većinu u ukupnom broju stanovništva APV. Polovina članova saveta bira se iz reda poslanika koji se izjašnjavaju kao pripadnici nacionalnih zajednica koje čine brojčanu manjinu u ukupnom broju stanovništva APV“6. Pošto Srbi danas čine bar 70% građana Vojvodine, to znači da će Srbima biti onemogućeno da daju više od 50% poslanika u Gornji dom vojvođanske skupštine. „polovina... se bira iz reda poslanika koji... čine manjinu“. Dakle, 30% posto građana će prema „nacionalnom manjinskom ključu“ biti podignuta na 50% poslanika u Savetu nacionalnih zajednica. Sve ovo je direktno suprotno jasnoj odredbi čl. 180. Ustava koji predviđa da se „u pokrajinama... omogućuje... srazmerna zastupljenost manjina“.

Sporni propis protivustavno zahteva od poslanika da se nacionalno izjašnjavaju7 što je i duboko protivno međunarodnim, naročito evropskim propisima koji štite integritet, privatnost kao lična prava i razne slobode koje su takođe neraskidivo vezane za pravo na lični identitet. U svakom slučaju, u Gornjem domu APV bi politički bilo izjednačeno 70% Srpskih sa 30% manjinskih glasača. Da li je demokratski da pripadnik manjine koji je već „pozitivno diskriminisan“ srpskim Ustavom i zakonima Srbije bude protivustavno majorizovan, a njegovo demokratsko biračko pravo zloupotrebljeno protiv političkog prava većine građana Vojvodine?

„Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom“ i nije dozvoljeno „ustanovljavati vlasti mimo slobodno izražene volje građana“8. Zašto se onda i sporni Nacrt Statuta, koji očigledno ima velike ambicije po pitanju suvereniteta, u potpunosti ne objavi javno i ne iznese na referendum, da se o njemu neposredno, slobodno i demokratski izjasne birački jednaki građani Vojvodine, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost?

Ustavom Srbije je predviđen čitav niz propisa kojim se vrši zaštita prava manjina i pozitivna diskriminacija. Upadljivo je koliko u Delimično objavljenom nacrtu Statuta nedostaju propisi o pozitivnoj diskriminaciji. Međutim, na uvid nam je stavljen propis kojim se vrši diskriminacija Srba u Skupštini Vojvodine, protivustavna po čl. 1. Ustava (načelo nacionalnog suvereniteta Srba). Time se duboko narušava i ustavna jednakost9 ogromne većine građana Vojvodine koji su Srbi sa ostalim građanima.

Imovina pokrajine

Pokrajinska imovina je regulisana, koliko nam je po čl. 11. projekta Statuta „dozvoljeno da gvirnemo“. Istina je da se kao osnov za sticanje javnog vlasništva pokrajine na republičkoj imovini navodi korišćenje: „...a pre svega stvari u javnoj svojini koje u trenutku donošenja ovog statuta na osnovu zakona koriste organi APV i javna preduzeća i ustanove čiji je ona osnivač“. Statutom se dalje predviđa niz poslova za koje je nadležna APV10, a koji se preklapaju sa nadležnostima republičkih vlasti. Radi toga se Delimično otkrivenim nacrtom statuta Vojvodine predviđa osnivanje niza konkretnih pokrajinskih preduzeća, ustanova, uprava, fondova i agencija. Sve te ustanove bi po odnosnom propisu, koristeći protivzakonito regulisana vlasnička ovlašćenja, mogla da izazovu i brojne vlasničke probleme.

Pravi je problem to što je korišćenje imovine, prema svojinskim propisima naše zemlje uslov za sticanje svojine, kumulativno sa neutuživošću svojinskog prava vlasnika. Ovo pravo postaje neutuživo, nastupanjem roka, protekom kojeg, usled nevršenja, zastareva pravo na procesnu zaštitu vlasničkog prava njegovog titulara. U ovom slučaju, na vlasništvu Republike Srbije, Republika Srbija, svoja vlasnička prava vrši. A i da ih ne vrši, prema domaćim propisima su rokovi za održaj držaoca veoma dugi – 3 do 10 godina za savesnog držaoca (zavisno da li se radi o pokretnim ili nepokretnim stvarima), a za nesavesnog – 10 do20 godina. „Korisnik“ ne znači isto što i „držalac“. Po zakonu je državina osnov za sticanje vlasništva održajem. Trenutno sticanje pokrajinskog vlasništva po osnovu korišćenja i odredbe statuta, sasvim je protivzakonito i ne može biti propisano Statutom pokrajine, jer je ovaj akt niže pravne snage od Zakona.

Navešćemo jednu važnu pokrajinsku zanimljivost, po pitanju vojvođanske tradicije ograničenja privatnog zemljovlasništva. Vlast na teritoriji Vojvodine je od 1921. godine donedavno, propisivala dozvoljeni maksimum obradive zemlje koju u privatnom vlasništvu može imati jedno lice. Time su vlasti onemogućavale stvaranje ogromnih latifundija. Obnova ovog pravnog instituta bi danas bila od ogromnog značaja za građane Vojvodine, pre svega poljoprivrednike, pošto je među svim monopolima zemljovlasnički monopol najopasniji po njihove interese. Tvorac Delimično objavljenog nacrta statuta Vojvodine sasvim je propustio da se dotakne ovog problema, iako Ustav pruža mogućnost za ovo11, kao i Zakon o osnovama svojinskih odnosa. Delimično objavljeni nacrt projekta Statuta vojvodine ostavlja potpunu slobodu tajkunima i latifundistima da u rukama nekoliko lica monopolizuju privatno vlasništvo nad vojvođanskom obradivom zemljom. Međutim, on protivzakonito propisuje da, po osnovu faktičkog korišćenja, pokrajinskim organima pripada imovina Republike Srbije. Kao da je državna svojina „Alaj – begova slama“.

Ustav izričito predviđa da se „imovina autonomnih pokrajina... način njenog korišćenja i raspolaganja, uređuju zakonom“12, a ne Statutom. Osim toga svi oblici vlasništva su po Ustavu jednaki, a u okviru javne svojine, ustav izričito odvaja državnu (republičku) svojinu od pokrajinske i od svojine jedinice lokalne samouprave. Ovi oblici svojine po Ustavu imaju „jednaku pravnu zaštitu“13, pa je diskriminisanje državne svojine u korist pokrajinske protivustavno, a ne samo protivzakonito.

Upotreba jezika i pisma, simbola i pozitivne diskriminacije manjina

Članom 26. Delimično objavljenog nacrta statuta APV se povređuje Ustav Srbije14 u pogledu upotrebe jezika i pisma i narušavaju zakonski propisi koji regulišu ovu materiju. Na narušavanje principa ustavnosti i zakonitosti u ovoj pravnoj oblasti je već upozorio dr Ratko Marković15. Problem je naročito to što se po čl. 26 propisuje obaveza uvođenja jezika i pisma nekoliko (ne i svih) nacionalnih zajednica na celoj teritoriji pokrajine, iako je Ustavom propisano da se to vrši u području na kome pripadnici manjine „čine značajnu populaciju“16. Ovim se narušavaju i ustavni propisi koji regulišu „pravo na očuvanje posebnosti“.

Ustav Srbije sadrži brojne propise koji ograničavaju državnu vlast17 (nikako i nacionalni suverenitet Srpskog naroda!) u korist Autonomnih pokrajina i lokalnih samouprava, kao i u korist prava manjina. Manjine su po Ustavu pozitivno diskriminisane „dodatnim pravima“18 i zaštićene od diskriminacije „posebnim propisima“19.

Što se tiče simbola APV, objavljeni deo Predloga Statuta Vojvodine ne sadrži protivustavne elemente. Rezerva prema njima pre svega proizilazi iz činjenice da upotrebljavani simboli Vojvodine nemaju veze sa tradicijama ove pokrajne iz doba kad je ona nastala kao politički entitet, 1848. godine. Zastava simbolički percipira njen budući položaj u jednoj konkretnoj međunarodnoj konfederaciji (EU), čijim simbolima su veoma marginalizovani simboli Srbije. Grb Vojvodine, u potpunosti ignoriše vojvođansku tradiciju i predstavlja veštački kolaž, integriše grbove triju feudalnih županijskih grbova Ugarske, države u kojoj je, uzgred, do kraja njenog postojanja 1921. godine službeni jezik bio latinski.

Potpuna novina je i uvođenje pokrajinskih odlikovanja, koje istorija do sad nije poznavala. Odlikovanja su međunarodno i heraldičko obeležje državnog suvereniteta, pošto su odlikovanja znamenja viteških redova (ordena) čiji je vrhovni zapovednik suveren. Moderne republike su kao nosilac suvereniteta preuzele ovo pravo. U domaćem ordenskom sistemu, osim srpske države, jedino Srpska pravoslavna crkva poznaje praksu dodeljivanja ordena, pošto je ona tokom vekovne okupacije i života suverenog srpskog naroda u rasejanju, bila ustanova koja je „pridržavala“ suverenitet srpskog naroda. U propisivanju vojvođanskih odlikovanja (a ne medalja) valja, dakle, videti pretenziju vojvođanskih vlasti na suverenitet.

Međunarodni odnosi pokrajine

Jedino sasvim politički nepismen čovek ne zna da građane, njihovu državu i sve njene ustanove predstavljaju njeni međunarodni (diplomatski, konzularni i privredni) predstavnički organi u inostranstvu. Uspostavljanje bilo kakvog predstavništva mimo i paralelno s jedinstvenim diplomatskim sistemom Srbije, predstavlja ogroman rizik po bezbednost zemlje i potencijalno narušava njeno jedinstvo u međunarodnim odnosima.

Delimično objavljeni nacrt statuta Vojvodine, predviđa integrisanost ove pokrajine u evropski sistem regiona. Prema Čl. 16. delimično objavljenog nacrta Statuta, navodi se da „APV sarađueje sa teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država u okviru spoljne politike R. Srbije i uz obavezu poštovanja njenog teritorijalnog integriteta“. Međutim, i ovaj propis bi bio protivustavan, jer zadire u isključivu nadležnost Srbije koja se takođe tiče njenog međunarodnopravnog suvereniteta20. Srbija je unitarna, a ne federativna država i njen ustavni poredak ne poznaje „podelu suvereniteta“. Samim tim Srbija sa jednim svojim delom nikako ne deli suverenitet u sferi međunarodnih poslova. Po slovu Ustava, to izgleda ovako:

Zaključivanje Međunarodnih ugovora je obeležje međunarodnih odnosa i na njih imaju pravo samo suverene države prema međunarodnom pravu, nikako regionalne jediice. Po Ustavu, „Spoljna politika Republike Srbije počiva na opštepriznatim principima i pravilima međunarodnog prava“21. Pokrajina na sapoljnu politiku nije ovlašćena ni po međunarodnom, a ni po domaćem unutrašnjem pravu i čl. 16 dakle predstavlja jednu bitnu uzurpaciju suverenih ovlašćenja države. Da podsetimo, ratifikovani međunarodni ugovor je akt veće pravne snage od zakona, a pokrajina nema pravo po čl. 185. Ustava na akte takve pravne snage. Međutim, Delimično objavljeni nacrt Statuta u čl. 16. izričito predviđa da „APV zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadelžnosti». «Svoja nadležnost» upućuje na čitav niz unutrašnjih nadležnosti APV predviđen po čl. 27, a to je znatno šire od «promocije i unapređenja svojih privrednih, naučnih, obrazovnih, kulturnih i turističkih kapaciteta“, koje je Delimično objavljeni nacrt Statuta APV predvideo kao osnov za predstavništva u „regionima Evrope“. Spoljno i unutrašnje pravo je razdvojeno Ustavom Srbije i potvrđeno najdemokratskije izraženom voljom građana Srbije i Srpskog naroda na referendumu i u Skupštini Srbije. Unutrašnje nadležnosti ne mogu se izopačiti u spoljne voljom skrivenih pisaca Delimično objavljenog nacrta Vojvodine.

Najzad, šta znači „Brisel“ u čl. 16 Delimično objavljenog nacrta statuta Vojvodine? U „Briselu“ je sedište EU, jednog globalnog giganta, međunarodne konfederacije suverenih država, a ne regija, pa je time član 16. protivurečan samom sebi. Jer, Ustav predviđa da „AP i jedinice lokalne samouprave sarađuju sa odgovarajućim teritorijalnim zajedicama i jedinicama lokalne samouprave drugih država, u okviru spoljne politike Republike Srbije uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije“. U delimično objavljenom nacrtu statuta APV se ove dve zadnje vrednosti ne pominju. Da pokrajine ili opštine mogu da zaključuju međunarodne ugovore? Toga nema ni u svemiru.

Sukob pravne nadležnosti pokrajinske i republičke vlasti

Sve nadležnosti APV koje je novosadski list Dnevnik preneo kad je gvirio u Tajni projekat Statuta, imali smo prilike da vidimo i u čl. 27 Delimično objavljenog nacrta statuta Vojvodine. Međutim, ispostavilo se da se radilo samo o vrhu ledenog brega, jer se već u čl. 29. ove nadležnosti proširuju u formi propisa koji bi trebao da konkretizuje njene nadležnosti. Međutim, dok je po čl. 179 i 183 Ustava predviđeno osivanje, delatnost, nadležnost, izbor, organizacija i rad organa i javnih službi pokrajine, Delimično objavljeni nacrt Statuta APV uzima sebi slobodu da osniva i organizacije, javne službe, privredna društva, agencije... Sve ovo Ustav ne propisuje, ali ni ne zabranjuje. Međutim, u ogromnom čl. 29 Delimično objavljenog nacrta statuta Vojvodine su taksativno predviđene sve nadležnosti kojima se može dičiti jedna suverena država, među kojima i osnivanje javnih preduzeća, fondova i banaka.

Pored brojnih nadležnosti koje u skladu s Ustavom razrađuje, Delimično otkrivenim nacrtom statuta Vojvodine se u čl. 14 predviđaju i“«nadležnosti u drugim oblastima“ - predlaganje mreže sudova, sudija za Visoki savet sudstva22, javnog tužioca sa teritorije APV u Državno Veće tužilaca i kandidata za sudiju Ustavnog suda, sa teritorije APV. Ova prava su nepoznata Ustavu Srbije, ali i domaćim Zakonima koji uređuju materiju srpskog pravosuđa, pa su besmislena, jer, da ponovimo, APV se ne osniva statutom, već ustavom, pa se statutom ne mogu ni utvrđivati nove pokrajinske nadležnosti koje Ustav Srbije ne poznaje.

Uzurpacijom nadležnosti koja se tiče međunarodnih odnosa i drugih pitanja kojima Vojvodine zadire u suverenitet Srbije, Delimično objavljeni nacrt statuta Vojvodine raspoređuje u naležnost Skupštine, odnosno Vlade APV (čl. 33, 34. i 48). Osim toga, po čl. 28 se predviđa mogućnost da se osnuje još jedno telo: „Stalna mešovita delegacija sastavljena od predstavnika organa Republike Srbije i organa APV“. Za osnivanje ove «delegacije» ne postoji poseban osnov u Ustavu kojim je ustanovljena AP Vojvodina.

Delimično objavljeni nacrt statuta APV u čl. 30 predviđa: „APV može da uređuje pitanja koja nisu obuhvaćena zakonom kad je to od posebnog interesa za građane APV i kad se ta pitanja mogu uspešnije i svrsishodnije uređivati unutar i na osnovu propisa APV. O pitanjima od republičkog značaja o kojima nije donet zakon, Skupština APV može doneti pokrajinsku skupštinsku odluku kojom se ta pitanja privremeno uređuju za teritoriju APV u skladu sa Ustavom i Statutom“. Ovaj akt potpuno protivustavno uleće i obesmišljava načela Ustavnosti i zakonitosti i sasvim je suprotan celom VIII delu Ustava Republike Srbije. Naime, APV je ustanovljena Ustavom Republike Srbije, a ne Statutom i Ustav je najviši pravni akt države. Ustav predviđa da Ustavni sud vrši nadzor i odlučuje o zakonitosti i ustavnosti akata pokrajine, a ne Skupština APV. Ne postoji ustavni osnov kojim se pitanja u zakonodavnoj nadležnosti mogu poveriti pokrajinskom organu da ih on uređuje „Skupštinskim odlukama“. Naročito nema ni Ustavnog ni Zakonskog osnova po kojem pokrajinski organ može da odlučuje koji su to „posebni interesi za građane APV“ i kada se ova pitanja mogu „uspešnije i svrsishodnije“ uređivati podzakonskim aktima nego zakonom. Ovo je sve posebno suprotno čl. 195 Ustava i predstavlja direktno narušavanje unutrašnjeg pravnog poretka Srbije.

Najzad, Delimično objavljeni nacrt statuta APV u čl. 70 predviđa da „ovaj Statut stupa na snagu danom proglašenja u Skupštini“, što je ponovo sasvim suprotno Ustavu Srbije, koji izričito propisuje: „zakoni i drugi opšti akti objavljuju se pre stupanja na snagu“23.

Javne finansije

Član 68 Delimično objavljenog nacrta statuta Vojvodine je sasvim saglasan sa ustavnom odredbom kojom se garantuje minimum budžetskih sredstava Republike namenjenih Vojvodini na svega 7%. A toliko se pričalo o „Vojvođanskim novcima“. I šta god rekli u Ligi, oni su na to pristali24, kao što su do sada uostalom i pristajali na svako «daj šta daš» republičke Vlade u Beogradu. Mogu sad da glume do mile volje kako se ne slažu, neka se ljute koliko hoće i „izigravaju finoću“.

Međutim, čl. 63 koji uređuje prihode APV predviđa mogućnost izdavanja obveznica javnog zajma25. Ova delatnost je emisiona i ne može postojati bez usklađivanja sa zakonima koji uređuju pitanja javnih finansija i rad Narodne banke Srbije.

Zanimljivo je da se u objavljenom delu Nacrta Statuta APV ne pominje Investiciona banka Vojvodine, o kojoj je pisao novosadski list Dnevnik kad je „gvirnuo“ u Tajni projekat statuta, dok smo samo još nagađali o njegovoj sadržini. Za sve ove nabrojane nadležnosti, uglavnom se ne može reći da povređuju ustavne i zakonske odredbe, i drugovi iz DS su se izgleda jako starali da ne pripuste vojvođanske ustanove republičkim izvorima prihoda. Uostalom i Dinkić Mlađan je na vlasti u Beogradu a ne u Novom Sadu.

Udvostručavanje okruga

Državna uprava republike Srbije je na svom koloseku nadležnosti obrazovala upravne okruge posebnim zakonom i oni po njemu te nadležnosti vrše. Sada, prema Delimično objavljenom nacrtu statuta Vojvodine, čl. 32, treba da se ustanove posebni upravni okruzi APV. Oko pokrajinskog upravnog Okruga Pančevačkog se pred javnošću vodila debata sa Ligom, kako bi se u javnosti stvorio utisak da ova politička stranka ima neku snagu kojom može da „natera“ ostatak vladajuće koalicije na ustupak. Tako je pred novosadskim autonomaškim glasačima „spasena čast“. Rasprava je, zapravo, bila dimna zavesa koja je trebala da prikrije ligaški pristanak na 7% budžeta Srbije kao minimuma za Vojvodinu, da se prikrije kako su se u LSV opet odrekli „vojvođanskih novaca“ radi zapošljavanja nekolicine svojih partijaša, u još jednoj regionalnoj administraciji koja će biti na grbači vojvođanskog poreskog obveznika.

U Vojvodini nije stvarno moguće izdvojiti visoka sredstava za nove budžetske rashode. Bez obzira na to, broj javnih ovlašćenja i njihovih nosilaca raste. Otud je u buduće moguće namerno uletanje u nadelžnosti da bi se faktičkim obavljanjem „posla“ legitimisalo pravo na budžetska sredsva. Moguće je da će na ovaj način pokrajinski organi ligitimisati pred javnošću potrebe za finansiranjem rashoda rastuće nove birokratije.

Tvrda procedura promene Statuta i pokrajinski referendum

Delimično objavljeni nacrt stututa Vojvodine, predvideo je u članovima 67. i 68. posebnu proceduru za predlaganje i usvajanje promene statuta. Članom 41. je predviđen i niz pitanja o kojima se odluke u Skupštini donose kvalifikovanom većinom.

Isti akt predviđa i mogućnost referendumskog odlučivanja o pitanjima iz pokrajinske nadležnosti (čl. 45). Međutim, ovo oruđe neposredne i direktne demokratije nije predviđeno za usvajanje statuta Vojvodine. Autonomaške vojvođanske stranke, koje rado kritikuju proces kojim je donet Ustav Srbije, zaobilaze činjenicu da su građani Srbije na referendumu odlučili da usvoje taj Ustav. A prema Ustavu iz 1990, bila je potrebna većina od ukupnog broja građana Srbije. Pored čestog iznošenja potpune neistine kako je „narod Vojvodine na referendumu rekao ne Ustavu Srbije“, domaći separatisti i nihilisti ne smeju da pomisle kako bi Statut APV trebao da bude donet referendumom. Dakako, da li bi se 70 posto Srba u vojvodini odreklo svog nacionalnog suvereniteta i reklo referendumsko da sopstvenoj diskriminaciji.

Pravni smisao ustavnih promena u Vojvodini

Iz priloženog smo videli da se Delimmčno otkrivenim projektom statuta Vojvodine od pokrajine pravi federalna jedinica, sa međunarodnim subjektivitetom, sa širim ovlašćenjima od onih koja je pokrajina imala po meri Ustava SFRJ iz 1974. godine, uz ignorisanje osnovnih načela pozitivnog prava, u smislu Ustava Srbije iz 2007, ali i međunarodnih vrednosti vladavine prava i pravne države. Radi se o jednoj „ustavnopravnoj regresiji“, koja hoće da napusti moderni koncept nacionalne suverenosti i vladavine prava i na silu vaskrsne izumrla rešenja samoupavne socijalističke ustavnosti, ignorišući istorijske tekovine i demokratiju. Ovim što su pisci spornog nacrta objavili, ozbiljno se ugrožavaju i načela jednakosti građana, pozitivna diskriminacija manjina, suverenitet srpskog naroda, nacionalni integritet većine građana, nepovredivost vlasništva i jednakost oblika svojine.

Delimično objavljeni nacrt statuta Vojvodine sadrži rešenja koja sasvim negiraju princip ustavnosti i zakonitosti, ali i principe međunarodnog prava, kojim narušavaju međunarodni suverenitet Republike Srbije. Njegovo izopačeno poimanje tih principa će, upotrebljeno u oblasti nadležnosti APV uticati na stvaranje paralelnog i glomaznog aparata pokrajinske vlasti. Ukoliko Skupština APV prihvati ova rešenja iz Delimično objavljenog nacrta kao svoj Statut, ona time objavljuje nameru da odbaci princip hijerarhije pravnih akata, odnosno princip ustavnosti i zakonitosti koji je ustanovljen Ustavom Srbije, ali i običajima civilizovanih naroda.

Mogućnost rešavanja „pitanja od posebnog interesa“ „na celishodniji način“ od onog kojeg predviđa Ustav, a kojeg hoće da uvedu Delimično objavljenim nacrtom statuta Vojvodine, u stvari žele vraćanje komunističkog sistema nadzakonskog i nejavnog odlučivanja u partijskim komitetima i kuloarima visokih političkih funkcionera, po osnovu dogovaaranja i sporazumevanja mimo demokratski izabranih organa jave vlasti i javnim propisima utvrđene procedure obavezne za donošenje pravnih akata, što je sasvim u skladu sa tradicijama katastrofalne socijalističke samoupravne ustavnosti umrle SFRJ. To se vidi ne samo iz sadržine ovoga što su delimično objavili, nego i iz čitave procedure donošenja statuta, kojeg donosi tajna komisija, iznosi na javnu raspravu, najpre ne objavljujući ga, a zatim ga objavljujući delimično, da bi se simulirala javna rasprava.

23. 9. 2008.

Fusnote: