Zemlja masna, ali ne da gasa.
Zoran Petrović, Selo Sakule
Politički i ekonomski smisao ustavnih promena u Vojvodini
 Nacrt statuta APV je predstavljen na način koji prikriva bitne elemente ustavnih rešenja, koja su suštinski uzurpacije ustavnog poretka Srbije. Međutim, njegov istorijski, ekonomski i politički kontekst mu daje dalekosežno opasniji potencijal po Vojvodinu i Srbiju, a naročito po interese svih građana koji u njoj žive.
Nacrt statuta APV navodi brojne nove fondove, agencije, direkcije, organizacije i druga administrativna tela pokrajinske vlasti. Pokrajinska vlast predviđa i novu teritorijalnu decentralizaciju svoje vlasti po regionima. Sve to zahteva značajno uvećanje birokratije u Vojvodini. Mi, nažalost, živimo u državi, čiji su članovi Vlade mesec dana pre njenog formiranja vodili raspravu ima li u budžetu 100 ili 300 miliona evra za potrebe finansiranja države. Predsednik Vlade Srbije je, suočen s nemaštinom u državnoj kasi, najpre izjavio kako neće prihvatiti ovu funkciju, pa se posle predomislio. Aktuelna vlada Srbije je sebe potom proglasila “socijalno odgovornom” i obećala penzionerima znatno povećanje prihoda po osnovu penzijskog osiguranja, iako je svima jasno da tog novca nema. Novac kojim do sad raspolaže država uglavnom je ostvaren uspešnom privatizacionom politikom prošle vlade i javnom potrošnjom iz 2007. godine. Novca za povećanje rashoda više nema. Ministarka finansija je nedavno jasno stavila do znanja da nam uskoro predstoji znatno povećanje poreza, a guverner NBS-a je javno izneo da nam predstoji kraj godine sa dvocifrenom inflacijom. Međutim, mediji su počeli da se pune najbesmislenijim obećanjima o stranim kreditima i investicijama, ignorišući činjenicu da je globalni finansijski sistem u krizi i da najmoćnije svetske banke padaju pod sekvestar ili idu na doboš.
Razvijanje nove, “još autonomnije” administracije u Vojvodini je pod današnjim domaćim i inostranim uslovima sasvim nerazumno. Priče o “grinfild” investicijama koje će doći sa mitskog “Zapada” i donacijama iz “pretpristupnih fondova EU” mogu se ostvariti samo simbolično, jer je finansijska kriza odavno prisutna na tom Zapadu, a već se prelila na sve svetske berze i ubrzano se pretvara u svetsku privrednu krizu većih razmera od one iz 1929. godine. Očekivati finansijsku podršku od “Zapada” u ovakvom trenutku isto je što i očekivati “ptičje mleko” od pokojne tetke iz Amerike.S druge strane, prema onima koji u ovom trenutku još imaju stvarnu nameru da ulažu u Vojvodinu i Srbiju lideri vodećih stranaka u Vojvodini se ponašaju krajnje nerazumno. Šef stranke G 17 (svojevremeno je bio ministar finansija, i njegovo ministarstvo je dalo pristanak na ugovornu cenu kojom je NIS prodat Gaspromu) sada traži ugovaranje nove cene umesto one na koju se Srbija obavezala. Dok Dinkić cenu naziva sramotnom, šef LSV-a tvrdi da je ruski kapital za ljudsko društvo isto što i sida za ljudsko telo, a njihovi koalicioni partneri iz Vlade ćute. Najveći deo NIS-a se, razumljivo, nalazi u Vojvodini. Ali dok je ugovarana prodaja NIS-a ruskom partneru, nikom nije ni padalo na pamet da zahteva bilo kakva prava za građane Vojvodine iz imovinske mase ostvarene tom prodajom. Čim je ugovoreno, počeli su da se bune. Na isti način, svi su se direktno i preliminarno saglasili sa Nacrtom statuta Vojvodine, kojim je pokrajini garantovan samo ustavni minimum od 7 odsto javnih prihoda Srbije. Po analogiji sa onime što se desilo sa NIS-om, svi će početi da se bune kad bude kasno da se to ispravi. Kasno da se ispravi, ali ne kasno da se neopravdano okrivi republička vlast!
U tako restriktivnim finansijskim uslovima po Nacrtu statuta Vojvodine, a izvesno, bez značajnih stranih, naročito evropskih investicija, neće biti moguće trajno finansiranje nove, debele pokrajinske administracije, koja će početi da bajagi bolje i brže radi poslove republičkih organa.
Birokratska kontrarevolucija u Vojvodini
Oni Srbi, koji pamte duže od doručka, sećaju se da je glavna ideološka snaga vojvođanskih promena posle 5. oktobra 1988. godine bila borba protiv foteljaša – pokrajinske birokratije i ukidanje u narodu omrznutog principa “nacionalnog ključa” – pravnog instituta kojeg su oligarhijske strukture vladajuće birokratije zloupotrebljavale protiv političke konkurentnosti obrazovanih kadrova. Miloševićev uspeh i velika narodna podrška Vojvođana Miloševiću krajem osamdesetih bili su motivisani opštim zahtevom za ostvarivanjem državnog suvereniteta Srbije na celokupnoj njenoj teritoriji i rasterećenjem građana od sopstvene birokratije. Danas mnogi zaboravljaju da je ogromna većina građana Vojvodine podržala krajem osamdesetih državno rukovodstvo Republike Srbije i na mitinzima i na izborima, a 1990. godine i na referendumu, kojim je usvojen Ustav celovite Srbije. Većina Vojvođana koji su izašli na referendum o Ustavu Srbije iz 2007. godine glasala je za princip nacionalnog suvereniteta srpskog naroda i svih građana Srbije. Tim ustavom Milošević nije ukinuo pokrajinu, kako se danas neistinito tvrdi, već je sveo njene nadležnosti na ovlašćenja koja ne remete suverenitet Srbije. I to ona ovlašćenja kojih se rukovodstvo SAP Vojvodine unapred samo odreklo, još pre “Jogurt revolucije” iz 1988. godine. (1)
Da je bilo drugačije, ne bi 5. oktobra 1988. godine sasvim izostala narodna podrška “autonomaškom” rukovodstvu SAP Vojvodine. Njega tada čak nisu podržale ni vojvođanske manjine. S druge strane, one snage koje danas hoće da uvedu statutarnu diskriminaciju Srba, narušavanje principa zakonitosti i ustavnosti i međunarodnog suvereniteta Srbije, ponašaju se sasvim nedemokratski. Ni ne pominju mogućnost referenduma na kome bi se Vojvođani izjasnili o Statutu APV. Izbegavaju da objave Nacrt statuta (2), nego su pokušali da simuliraju javnu raspravu o njemu na osnovu jedne trećine dokumenta, čiji su pisci sasvim nepoznati.
Nažalost, današnji “ostaci ostataka” SPS-a su sasvim saglasni sa tom politikom. Danas vladajuće partije i tajkune koji ih podržavaju drži na okupu nada da će se “učipiti” u raspodeli novih birokratskih radnih mesta, javnih funkcija i javnih nabavki. Zato su napravili ovakav faustovski društveni dogovor u alhemijskoj laboratoriji kadrovika koji čuvaju demona socijalističkog samoupravljanja i društvenog dogovaranja u kredencu. Nova vojvođanska birokratija koja se planira je jedina “legitimna” privredna nada “proevropske” Vojvodine u ovom trenutku. Međutim, ona nije gladna znanja kao Faust, već je alava kao Pantagruel i hoće svoj manastir Teleme, u kome može sve što joj padne na pamet.
Što se tiče stranog faktora, stvari stoje unekoliko drugačije. Od 2000. godine, od kada je NATO diplomatija ovde postala glavni politički činilac, mnogo se toga promenilo. “Atlantida” se davi u moru propalih “fjučersa”, nerealizovanih “mordžova” i dolara koji svakog trenutka mogu da postanu bezvredni komadi papira. Ona danas ovamo šalje samo cunamije nade u spas, po meri političke kvazidokumentarne kinematografije domaćih fabrika evroutopizma. Tamo se proizvodi i emituje samo jedan proizvod – nada u “društvo blagostanja”. I sad, od nas u Vojvodini se očekuje da se vežemo za “Atlantidu”, kontinent koji tone. A od naših “proevropskih političara” se očekuje da se od naroda odvoje što debljom birokratijom i ignorišu poplavu dok im voda ne dođe do guše. Ko je gledao film Viking Erik, zna o čemu se radi.
Između “Nabuka” i “Južnoga toka”
Narušavanje međunarodnog suvereniteta Srbije, narušavanje nacionalnog suvereniteta srpskog naroda u Vojvodini je sasvim protivno svim programskim vrednostima koje formalno zastupaju sve domaće političke snage koje su trenutno na vlasti. Otud je njihova podrška rešenjima Nacrta statuta APV protivustavna, vrednosno protivprirodna, politički opasna, a ekonomski neostvariva.
Minimiziranje srpskog naroda, koji je nosilac nacionalnog suvereniteta na delu teritorije Srbije, sigurno će izazvati ogromnu zategnutost i brojne probleme između većinske i manjinskih nacija u Vojvodini. S druge strane, nacrtom je budućoj vojvođanskoj birokratiji obećano mnogo, ali garantovano joj je minimalno sredstava – sedam odsto republičkih finansijskih sredstava. Van toga je sve u milosti srpske republičke vlade, koja je već opterećena najvećim javnim rashodom na birokratiju u Evropi (3). Nerealna obećanja novih sredstava iz EU koja je opterećena krizom razjariće novorođenu birokratiju kada očekivani novac izostane.
 Separatističke i birokratske tendencije su u Vojvodini mirovale proteklih osam godina. Pokojni premijer Zoran Đinđić je uspešno rešio pitanje vojvođanske autonomije Omnibusom zakona za Vojvodinu. Međutim, separatističke tendencije koje postaju vidljive u onoj trećini propisa Nacrta statuta Vojvodine znače naglo razbuktavanje separatizma. Neverovatno je da eksperti vlasti koja državom formalno vlada iz Beograda stvaraju separatističku tvorevinu kojom negiraju suverenitet koji im je u interesu.
Sve okolnosti ukazuju na to da ni Demokratska stranka ne stoji svojom voljom iza takvog projekta. Sagledajmo stvarnost prema trenutnim bitnim političkim i ekonomskim činjenicama: Srbija je ratifikacijom Gasnog sporazuma s Gaspromom formalno dozvolila da preko njene teritorije pređe gasovod koji će iz Krasnodarskog regiona sutra neophodnim energentom snabdevati privrede Italije, Francuske i niza država EU. Čim je postalo jasno da i u Srbiji politički nije moguće zaustaviti energetsko povezivanje juga EU sa Rusijom, a čim je objavljeno da krak gasovoda iz Rumunije za Mađarsku može preći preko severa Vojvodine, “prozapadna” vlada Srbije je objavila da će doneti akt koji narušava republički suverenitet u oblasti kojom taj gasovod treba da prođe. Idealna prilika je iskorišćena posle raspada najmoćnije srpske opozicione političke partije, ako i ovaj raspad nije bio režiran da bi se uklonila politička opozicija protivustavnom Statutu Vojvodine.
„Novi suverenitet” bi značio novu vlast koja bi se pitala o gasnim aranžmanima i sudbini energetskih preduzeća na svojoj teritoriji. Najbolje za interese one sile kojoj “Južni tok” smeta je trajno sporno stanje, gde se ne zna ni ko pije ni ko plaća, trajna nestabilnost. Ništa opasnije za fosilnu energetiku nije od otvorenog plamena, a od plamena još opasnija trajna nestabilnost sa vojnim i paravojnim nasiljem.
Kome je u interesu da jug EU ostane bez energetske veze sa Rusijom? Sve upućuje na prekookeanski deo “Atlantide”, kome je voda kreditne nenaplativosti do članaka i koji hoće da optereti svoje kontinentalne atlantske partnere da bi se rasteretio od pritiska nenaplativnih sopstvenih hartija od vrednosti. Energetski pristup poljima “srca Evroazije” znači smanjenje zavisnosti od dveju glavnih berzi nafte – u Njujorku i Londonu. Da se podsetimo, evroamerički projekat izgradnje gasovoda “Nabuko” je u dubokoj krizi i nije konkurentan Gaspromovom “Južnom toku”. Mađarska vlada je to shvatila, i već tri godine trpi velike pritiske SAD da napusti politiku približavanja interesima Gasproma (4), iako je mađarski petrohemijski kapital veoma prisutan u Hrvatskoj (5) i možda zainteresovan da podrži protivnike “Južnog toka” u Srbiji (6).
Srbija mnogo više zavisi od prekoatlantskih partnera nego moćne privrede EU. Zato tim pre mora da se “samokazni” jer je njen narod izgladneo hraneći se bajkama o evroutopiji, pa takođe razmišlja da posluje sa onima koji imaju konkretan kapital, stvarne energente i rastuću potražnju za proizvodima srpske ekonomije. Da nije tako, ne bi ruska, već neka atlantska banka, preuzela odeljenje mađarske OTP banke u Srbiji, glavnog stranog investitora u vojvođanskoj privredi? (7)
Iz svih ovih brojnih razloga, izlazi da je nacrt projekta statuta APV projektovano rešenje, koje srpska vlada mora hitno da oktroiše, makar i na svoju krajnju štetu. Eventualnim usvajanjem ovog Nacrta statuta APV, Skupština i Vlada Srbije ubrzano rade na separaciji dela teritorije Srbije, kojim treba da prođe važan gasovod prema Mađarskoj. Na tom poslu se ovim nacrtom predviđaju krajnje nedemokratska rešenja, koja su pažljivo usklađena sa nedemokratskim ustanovama socijalističke samoupravne birokratije osamdesetih. “Onostrana” atlantska diplomatija, kojoj odvajanje Vojvodine i trajni haos u regionu jedino može biti u interesu, računa da među Vojvođanima može da nađe dovoljan broj razočaranih, koji još uvek veruju da samoupravno socijalističko birokratsko društvo može trajno da se povampiri i ponovo sisa donacije tzv. Zapada, “socijalizuje gubitke” i “pegla fotelje”. Održivost nove pokrajinske birokratije je ekonomski nemoguća, pošto je pokrajinska privreda ionako u hroničnom deficitu sa sve zaduženijim građanima. Cunami velike svetske finansijske krize uskoro će doći i ovde, a tada će sve nevolje vladajući medijski agitprop “civilnih snaga NATO” u Srbiji pripisivati isključivo srpskom narodu, “uticaju Crkve”, Srbiji, “srpskom orijentalnom nasleđu”, Vladi Srbije.
 Sve baš kao što je nedavno viđeno u Crnoj Gori. U skladu s tim će Vojvođane elektronski bombardovati stavovima kako će vojvođanski problemi odmah ili brzo biti rešeni kada bi se Vojvodina odvojila od Srbije i samostalno krenula prema EU. Dušebrižnici našeg blagostanja su nam odsekli obe noge. Danas nam objašnjavaju kako će naša glava da se vine u nebo ako je odsečemo od vlastitog tela. Srpski narod ima tužnu i mučnu istoriju koja zna da glava u nebo može da se vine samo na kocu, baš kao glava srpskog popa na vr` kule! koju je opevao Rambo Amadeus. (8)
Vojvođani su se jako bojali od povratka devedesetih. Zato su poverenje dali Koaliciji za evropsku Srbiju, koja ih je plašila da će se u devedesete vratiti ako na izborima pobede njeni protivnici. Vrativši SPS na vlast u širokoj koaliciji s autonomašima, domaći evroutopisti su napravili grešan istorijski kompromis, kojim će nas vratiti i u “devedesete”, i u “osamdesete” istovremeno, tako da u Vojvodini možemo osetiti sve konsekvence krajnjih nepovoljnosti oba perioda.
Danas je više nego ikad važno da se svi Srbi i svi ostali Vojvođani sete temeljnih vrednosti modernog doba, kojima je krunisan humanizam i pobeđen mračni srednji vek, ali i novovekovni fašizam i totalitarizam: Ne guraju li se Vojvođani danas u nešto sasvim suprotno politikom njenih evroutopista?
6. 10. 2008.
Fusnote: 1. Branka Savić-Dragović, “Osma sednica, početak kraja Vojvodine”, Dnevnik, 22. 9 – 7. 10. 2007.
2. Prvi put je kompletan tekst Nacrta statuta AP Vojvodine (sa predloženim interplacijama LSV) objavljen tek na sajtu Helsinškog odbora u Srbiji!
3. Sajmon Grej, “Rimovanje zarade i potrošnje”, NIN br. 3014, str 33, 2. 10. 2008. Autor je šef kancelarije Svetske banke u Beogradu.
4. Vlastimir Vujić, “Stop ruskom gasovodu, ili...”, NIN br. 3014; 2. 10. 2008.
5. MOL-u 46,7 odsto akcija INA, Emportal, 6. 10, 2008,
6. Pjotr Iskenderov, “Ruski gas i kruna Sv. Stefana”, Politika, 19. 9. 2008. http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Ruski-gas-i-Kruna-svetog-Stefana.sr.html
7. D. Vujošević, “Gasprom banka dolazi u Novi SAD”, Dnevnik, 25. 9. 2008, http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=44965
8. Smrt popa Mila Jovovića, narodna pesma.
|
.jpg)
