Земља масна, али не да гаса. Зоран Петровић, Село Сакуле
Политички и економски смисао уставних промена у Војводини
Нацрт статута АПВ је представљен на начин који прикрива битне елементе уставних решења, која су суштински узурпације уставног поретка Србије. Међутим, његов историјски, економски и политички контекст му даје далекосежно опаснији потенцијал по Војводину и Србију, а нарочито по интересе свих грађана који у њој живе.
Нацрт статута АПВ наводи бројне нове фондове, агенције, дирекције, организације и друга административна тела покрајинске власти. Покрајинска власт предвиђа и нову територијалну децентрализацију своје власти по регионима. Све то захтева значајно увећање бирократије у Војводини. Ми, нажалост, живимо у држави, чији су чланови Владе месец дана пре њеног формирања водили расправу има ли у буџету 100 или 300 милиона евра за потребе финансирања државе. Председник Владе Србије је, суочен с немаштином у државној каси, најпре изјавио како неће прихватити ову функцију, па се после предомислио. Актуелна влада Србије је себе потом прогласила “социјално одговорном” и обећала пензионерима знатно повећање прихода по основу пензијског осигурања, иако је свима јасно да тог новца нема. Новац којим до сад располаже држава углавном је остварен успешном приватизационом политиком прошле владе и јавном потрошњом из 2007. године. Новца за повећање расхода више нема. Министарка финансија је недавно јасно ставила до знања да нам ускоро предстоји знатно повећање пореза, а гувернер НБС-а је јавно изнео да нам предстоји крај године са двоцифреном инфлацијом. Међутим, медији су почели да се пуне најбесмисленијим обећањима о страним кредитима и инвестицијама, игноришући чињеницу да је глобални финансијски систем у кризи и да најмоћније светске банке падају под секвестар или иду на добош.
Развијање нове, “још аутономније” администрације у Војводини је под данашњим домаћим и иностраним условима сасвим неразумно. Приче о “гринфилд” инвестицијама које ће доћи са митског “Запада” и донацијама из “претприступних фондова ЕУ” могу се остварити само симболично, јер је финансијска криза одавно присутна на том Западу, а већ се прелила на све светске берзе и убрзано се претвара у светску привредну кризу већих размера од оне из 1929. године. Очекивати финансијску подршку од “Запада” у оваквом тренутку исто је што и очекивати “птичје млеко” од покојне тетке из Aмерике.С друге стране, према онима који у овом тренутку још имају стварну намеру да улажу у Војводину и Србију лидери водећих странака у Војводини се понашају крајње неразумно. Шеф странке Г 17 (својевремено је био министар финансија, и његово министарство је дало пристанак на уговорну цену којом је НИС продат Гаспрому) сада тражи уговарање нове цене уместо оне на коју се Србија обавезала. Док Динкић цену назива срамотном, шеф ЛСВ-а тврди да је руски капитал за људско друштво исто што и сида за људско тело, а њихови коалициони партнери из Владе ћуте. Највећи део НИС-а се, разумљиво, налази у Војводини. Али док је уговарана продаја НИС-а руском партнеру, ником није ни падало на памет да захтева било каква права за грађане Војводине из имовинске масе остварене том продајом. Чим је уговорено, почели су да се буне. На исти начин, сви су се директно и прелиминарно сагласили са Нацртом статута Војводине, којим је покрајини гарантован само уставни минимум од 7 одсто јавних прихода Србије. По аналогији са ониме што се десило са НИС-ом, сви ће почети да се буне кад буде касно да се то исправи. Касно да се исправи, али не касно да се неоправдано окриви републичка власт!
У тако рестриктивним финансијским условима по Нацрту статута Војводине, а извесно, без значајних страних, нарочито европских инвестиција, неће бити могуће трајно финансирање нове, дебеле покрајинске администрације, која ће почети да бајаги боље и брже ради послове републичких органа.
Бирократска контрареволуција у Војводини
Они Срби, који памте дуже од доручка, сећају се да је главна идеолошка снага војвођанских промена после 5. октобра 1988. године била борба против фотељаша – покрајинске бирократије и укидање у народу омрзнутог принципа “националног кључа” – правног института којег су олигархијске структуре владајуће бирократије злоупотребљавале против политичке конкурентности образованих кадрова. Милошевићев успех и велика народна подршка Војвођана Милошевићу крајем осамдесетих били су мотивисани општим захтевом за остваривањем државног суверенитета Србије на целокупној њеној територији и растерећењем грађана од сопствене бирократије. Данас многи заборављају да је огромна већина грађана Војводине подржала крајем осамдесетих државно руководство Републике Србије и на митинзима и на изборима, а 1990. године и на референдуму, којим је усвојен Устав целовите Србије. Већина Војвођана који су изашли на референдум о Уставу Србије из 2007. године гласала је за принцип националног суверенитета српског народа и свих грађана Србије. Тим уставом Милошевић није укинуо покрајину, како се данас неистинито тврди, већ је свео њене надлежности на овлашћења која не ремете суверенитет Србије. И то она овлашћења којих се руководство САП Војводине унапред само одрекло, још пре “Јогурт револуције” из 1988. године. (1)
Да је било другачије, не би 5. октобра 1988. године сасвим изостала народна подршка “аутономашком” руководству САП Војводине. Њега тада чак нису подржале ни војвођанске мањине. С друге стране, оне снаге које данас хоће да уведу статутарну дискриминацију Срба, нарушавање принципа законитости и уставности и међународног суверенитета Србије, понашају се сасвим недемократски. Ни не помињу могућност референдума на коме би се Војвођани изјаснили о Статуту АПВ. Избегавају да објаве Нацрт статута (2), него су покушали да симулирају јавну расправу о њему на основу једне трећине документа, чији су писци сасвим непознати.
Нажалост, данашњи “остаци остатака” СПС-а су сасвим сагласни са том политиком. Данас владајуће партије и тајкуне који их подржавају држи на окупу нада да ће се “учипити” у расподели нових бирократских радних места, јавних функција и јавних набавки. Зато су направили овакав фаустовски друштвени договор у алхемијској лабораторији кадровика који чувају демона социјалистичког самоуправљања и друштвеног договарања у креденцу. Нова војвођанска бирократија која се планира је једина “легитимна” привредна нада “проевропске” Војводине у овом тренутку. Међутим, она није гладна знања као Фауст, већ је алава као Пантагруел и хоће свој манастир Телеме, у коме може све што јој падне на памет.
Што се тиче страног фактора, ствари стоје унеколико другачије. Од 2000. године, од када је НАТО дипломатија овде постала главни политички чинилац, много се тога променило. “Атлантида” се дави у мору пропалих “фјучерса”, нереализованих “морџова” и долара који сваког тренутка могу да постану безвредни комади папира. Она данас овамо шаље само цунамије наде у спас, по мери политичке квазидокументарне кинематографије домаћих фабрика евроутопизма. Тамо се производи и емитује само један производ – нада у “друштво благостања”. И сад, од нас у Војводини се очекује да се вежемо за “Атлантиду”, континент који тоне. А од наших “проевропских политичара” се очекује да се од народа одвоје што дебљом бирократијом и игноришу поплаву док им вода не дође до гуше. Ко је гледао филм Викинг Ерик, зна о чему се ради.
Између “Набука” и “Јужнога тока”
Нарушавање међународног суверенитета Србије, нарушавање националног суверенитета српског народа у Војводини је сасвим противно свим програмским вредностима које формално заступају све домаће политичке снаге које су тренутно на власти. Отуд је њихова подршка решењима Нацрта статута АПВ противуставна, вредносно противприродна, политички опасна, а економски неостварива.
Минимизирање српског народа, који је носилац националног суверенитета на делу територије Србије, сигурно ће изазвати огромну затегнутост и бројне проблеме између већинске и мањинских нација у Војводини. С друге стране, нацртом је будућој војвођанској бирократији обећано много, али гарантовано јој је минимално средстава – седам одсто републичких финансијских средстава. Ван тога је све у милости српске републичке владе, која је већ оптерећена највећим јавним расходом на бирократију у Европи (3). Нереална обећања нових средстава из ЕУ која је оптерећена кризом разјариће новорођену бирократију када очекивани новац изостане.
Сепаратистичке и бирократске тенденције су у Војводини мировале протеклих осам година. Покојни премијер Зоран Ђинђић је успешно решио питање војвођанске аутономије Омнибусом закона за Војводину. Међутим, сепаратистичке тенденције које постају видљиве у оној трећини прописа Нацрта статута Војводине значе нагло разбуктавање сепаратизма. Невероватно је да експерти власти која државом формално влада из Београда стварају сепаратистичку творевину којом негирају суверенитет који им је у интересу.
Све околности указују на то да ни Демократска странка не стоји својом вољом иза таквог пројекта. Сагледајмо стварност према тренутним битним политичким и економским чињеницама: Србија је ратификацијом Гасног споразума с Гаспромом формално дозволила да преко њене територије пређе гасовод који ће из Краснодарског региона сутра неопходним енергентом снабдевати привреде Италије, Француске и низа држава ЕУ. Чим је постало јасно да и у Србији политички није могуће зауставити енергетско повезивање југа ЕУ са Русијом, а чим је објављено да крак гасовода из Румуније за Мађарску може прећи преко севера Војводине, “прозападна” влада Србије је објавила да ће донети акт који нарушава републички суверенитет у области којом тај гасовод треба да прође. Идеална прилика је искоришћена после распада најмоћније српске опозиционе политичке партије, ако и овај распад није био режиран да би се уклонила политичка опозиција противуставном Статуту Војводине.
„Нови суверенитет” би значио нову власт која би се питала о гасним аранжманима и судбини енергетских предузећа на својој територији. Најбоље за интересе оне силе којој “Јужни ток” смета је трајно спорно стање, где се не зна ни ко пије ни ко плаћа, трајна нестабилност. Ништа опасније за фосилну енергетику није од отвореног пламена, а од пламена још опаснија трајна нестабилност са војним и паравојним насиљем.
Коме је у интересу да југ ЕУ остане без енергетске везе са Русијом? Све упућује на прекоокеански део “Атлантиде”, коме је вода кредитне ненаплативости до чланака и који хоће да оптерети своје континенталне атлантске партнере да би се растеретио од притиска ненаплативних сопствених хартија од вредности. Енергетски приступ пољима “срца Евроазије” значи смањење зависности од двеју главних берзи нафте – у Њујорку и Лондону. Да се подсетимо, евроамерички пројекат изградње гасовода “Набуко” је у дубокој кризи и није конкурентан Гаспромовом “Јужном току”. Мађарска влада је то схватила, и већ три године трпи велике притиске САД да напусти политику приближавања интересима Гаспрома (4), иако је мађарски петрохемијски капитал веома присутан у Хрватској (5) и можда заинтересован да подржи противнике “Јужног тока” у Србији (6).
Србија много више зависи од прекоатлантских партнера него моћне привреде ЕУ. Зато тим пре мора да се “самоказни” јер је њен народ изгладнео хранећи се бајкама о евроутопији, па такође размишља да послује са онима који имају конкретан капитал, стварне енергенте и растућу потражњу за производима српске економије. Да није тако, не би руска, већ нека атлантска банка, преузела одељење мађарске ОТП банке у Србији, главног страног инвеститора у војвођанској привреди? (7)
Из свих ових бројних разлога, излази да је нацрт пројекта статута АПВ пројектовано решење, које српска влада мора хитно да октроише, макар и на своју крајњу штету. Евентуалним усвајањем овог Нацрта статута АПВ, Скупштина и Влада Србије убрзано раде на сепарацији дела територије Србије, којим треба да прође важан гасовод према Мађарској. На том послу се овим нацртом предвиђају крајње недемократска решења, која су пажљиво усклађена са недемократским установама социјалистичке самоуправне бирократије осамдесетих. “Онострана” атлантска дипломатија, којој одвајање Војводине и трајни хаос у региону једино може бити у интересу, рачуна да међу Војвођанима може да нађе довољан број разочараних, који још увек верују да самоуправно социјалистичко бирократско друштво може трајно да се повампири и поново сиса донације тзв. Запада, “социјализује губитке” и “пегла фотеље”. Одрживост нове покрајинске бирократије је економски немогућа, пошто је покрајинска привреда ионако у хроничном дефициту са све задуженијим грађанима. Цунами велике светске финансијске кризе ускоро ће доћи и овде, а тада ће све невоље владајући медијски агитпроп “цивилних снага НАТО” у Србији приписивати искључиво српском народу, “утицају Цркве”, Србији, “српском оријенталном наслеђу”, Влади Србије.
Све баш као што је недавно виђено у Црној Гори. У складу с тим ће Војвођане електронски бомбардовати ставовима како ће војвођански проблеми одмах или брзо бити решени када би се Војводина одвојила од Србије и самостално кренула према ЕУ. Душебрижници нашег благостања су нам одсекли обе ноге. Данас нам објашњавају како ће наша глава да се вине у небо ако је одсечемо од властитог тела. Српски народ има тужну и мучну историју која зна да глава у небо може да се вине само на коцу, баш као глава српског попа на вр` куле! коју је опевао Рамбо Амадеус. (8)
Војвођани су се јако бојали од повратка деведесетих. Зато су поверење дали Коалицији за европску Србију, која их је плашила да ће се у деведесете вратити ако на изборима победе њени противници. Вративши СПС на власт у широкој коалицији с аутономашима, домаћи евроутописти су направили грешан историјски компромис, којим ће нас вратити и у “деведесете”, и у “осамдесете” истовремено, тако да у Војводини можемо осетити све консеквенце крајњих неповољности оба периода.
Данас је више него икад важно да се сви Срби и сви остали Војвођани сете темељних вредности модерног доба, којима је крунисан хуманизам и побеђен мрачни средњи век, али и нововековни фашизам и тоталитаризам: Не гурају ли се Војвођани данас у нешто сасвим супротно политиком њених евроутописта?
6. 10. 2008.
Фусноте: 1. Бранка Савић-Драговић, “Осма седница, почетак краја Војводине”, Дневник, 22. 9 – 7. 10. 2007. 2. Први пут је комплетан текст Нацрта статута АП Војводине (са предложеним интерплацијама ЛСВ) објављен тек на сајту Хелсиншког одбора у Србији! 3. Сајмон Греј, “Римовање зараде и потрошње”, НИН бр. 3014, стр 33, 2. 10. 2008. Аутор је шеф канцеларије Светске банке у Београду. 4. Властимир Вујић, “Стоп руском гасоводу, или...”, НИН бр. 3014; 2. 10. 2008. 5. МОЛ-у 46,7 одсто акција ИНА, Емпортал, 6. 10, 2008, 6. Пјотр Искендеров, “Руски гас и круна Св. Стефана”, Политика, 19. 9. 2008. http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Ruski-gas-i-Kruna-svetog-Stefana.sr.html 7. Д. Вујошевић, “Гаспром банка долази у Нови САД”, Дневник, 25. 9. 2008, http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=44965 8. Смрт попа Мила Јововића, народна песма.
|