Virtuelni svetovi i mesta stvarne moći

Iako istraživanja javnog mnjenja uvek treba uzeti sa zdravom dozom rezerve, u meri u kojoj se podudaraju sa nizom drugih pokazatelja, ona mogu da se pojave kao presek izvesnog stanja stvari. U tom svetlu, podatak da ubedljiva većina Amerikanaca podržava sankcije SAD prema Rusiji - kao i da više od polovine smatra da bi sankcije trebale biti oštrije – bitan je i indikativan. Jer, naime, ovaj podatak ne govori toliko o izuzetnoj podršci Obaminoj politici, koliko o dubini jaza između dva naroda ili, preciznije, o uspehu projekta u kojem se decenijama u informacionom, obrazovnom, kulturološkom i društvenom polju od Rusa pravi arhetipski neprijatelj, koji je simbol velikog zla čovečanstva otkad je sveta i veka. U 21. veku, međutim, ovaj pogled na svet - pored toga što je elementarno pogrešan - zadobija i novu dimenziju virtuelnog sveta, čiji stanovnici većinski veruju da su SAD i dalje jedina i neprikosnovena sila svetske politike.    

Druga slika virtuelnog sveta sadržana je u sada već po mnogo čemu Obaminoj „istorijskoj“ poseti Briselu i odnosi se ne samo na izvrtanje nedavne prošlosti i neistine koje su izrečene u vezi sa održavanjem „referenduma na Kosovu“ i poštovanju međunarodnog prava. Jer, pre svega, ova poseta živi je izraz virtuelne sadašnjosti oličene u uverenju da se kroz susrete sa Van Rompejom i Barozom može učvrstiti savez Evrope i Amerike, pa čak i napraviti zajednički front prema Rusiji. Ono što se nije imalo u vidu je da između EU i Evrope nikako ne postoji znak jednakosti, tj. da je EU virtuelnija nego ikada pre i da relevantnost stavova pojedinačnih evropskih država raste srazmerno opadanju značaja EU.

Treći virtuelni svet tiče se onih Ukrajinaca koji su poverovali da njihova najsvetlija budućnost leži u radikalnom zaokretu ka Zapadu, obećanom raju u kojem će svi problemi biti rešeni, kao i da u neprijateljstvu sa Rusijom mogu trijumfovati. Štaviše, metaforički posmatrajući, ovde označitelj „Ukrajinci“ predstavlja promenljivu varijablu, odnosno tip virtuelnosti koji karakteriše sve narode koji još uvek širom zatvorenih očiju iracionalno gledaju na EU kao na svetsko čudo civilizacije. 

Pitanje sada, razume se, glasi: Ako tri opisane slike predstavljaju primere mimikrije stvarnosti, tj. njene simulacije koja seže sve do izgradnje celovitih virtuelnih svetova, gde su mesta stvarne moći?

Mesta stvarne političke moći novog veka moguće je sagledati kroz tri direktna kontraprimera. Tako, recimo, za razliku od američke javnosti, nemačka javnost većinski se protivi sankcijama Rusiji, i razlog za to ne počiva isključivo u ekonomskoj vezi dve zemlje, već proističe i iz složenijeg procesa društvenih transformacija u Evropi. Jer, promene o kojima je reč obuhvataju čitav spektar šarolikih evropskih stvarnosti u kojima se iznova promišljaju pitanja uloge države i njenog jačanja, i shodno tome, i autonomnih spoljnih politika. Sa druge strane, reč je, ne manje, i o drugačijim formama povezivanja i narastajućoj svesti građana da postojeći savezi treba da se zamene novim savezima, koji bi više odgovarali na savremene potrebe, i potencijalno osnažili veći deo Starog kontinenta. Činjenica da više praktično ne postoji jedan glas Zapada, i da je sada na delu mnoštvo različitih glasova upućuje ne samo na razvijanje autentične demokratičnosti – jer demokratija je uvek stvar mnoštva i nikada stvar jednog – već i na političku samosvest iz koje bi s vremenom mogli da nastanu sasvim različiti sistemi.

Sledeće mesto političke moći, tj. kontraprimer Obaminoj poseti Briselu, sadržano je u simbolici i stvarnosti na relaciji Lavrov-Keri, kroz koju se preslikava bezmalo celokupna struktura ukrajinskog pitanja kao i, posledično - eventualnog rešenja. Jer, SAD prvobitno su inicirale krizu, ali ključ za njeno prevazilaženje suštinski se nalazi u rukama Rusije, čiji predlozi za ustavne reforme, federalizaciju i najveći stepen autonomije za delove zemlje predstavljaju racionalan odgovor, tj. temelj za mirno i stabilno rešenje. To je pristup koji još jednom pokazuje da je političku moć moguće iskazati kroz sredstva dijaloga, ali koji u isti mah podseća da ukoliko se stanovište Rusije sasvim zanemaruje, ona zadržava pravo na drugačije oblike delovanja.

I treći primer – koji se suprotstavlja veri u virtuelne realnosti drugih – čine svi narodi čiji se politički ciljevi očituju u samostalnosti delanja i uspostavljanju ravnopravnosti kao prve pretpostavke za pravdu. To je težnja sve većeg broja različitih naroda, i u tom smislu stvarnost koja postaje novo mesto političke moći.