Uzroci ukrajinske krize i njene posledice po Srbiju

Već nedeljama zapadni mediji i političari vode histeričnu kampanju povodom navodne namere Rusije da izvrši invaziju na Ukrajinu. Kredibilni vojni stučnjaci ukazuju da koncentracija ruskih trupa na ukrajinskoj granici nije tolikog obima da bi se mogao očekivati masovni napad. Ipak, kampanja se ne vodi bez jakog razloga i ukazuje na nameru Zapada da isprovocira neku rusku vojnu akciju, možda ograničnog tipa. Plan Vašingtona verovatno je da SAD svojim političkim i obaveštajnim aktivnostima izazovu rat, a da potom Rusiju optuže za njegovo izbijanje. Oružani sukob, dakle, nije isključen, pitanje je kome je on u interesu i koje ciljeve ratni huškači žele da postignu. 

Među iskusnijim analitičarima na Zapadu postoji skepsa prema američkim obaveštajnim podacima. Uoči agresija SAD na Irak 2003 vođena je takođe zastrašujuća kampanja o tome kako Sadam Husein raspolaže oružjem za masovno uništavanje, što se kasnije pokazalo kao netačno.

Sudeći prema istraživanju javnog mnjenja koje je u evropskim državama sproveo Evropski savet za međunarodne odnose, propaganda je dala rezultate. U Poljskoj 73 posto ispitanika misli da je invazija verovatna, 64 posto u Rumuniji, 55 posto u Švedskoj, 52 posto u Nemačkoj, 51 posto u Francuskoj i Italiji. Više od polovine Evropljana smatra da ponašanje Rusije prema Ukrajini predstavlja bezbednosnu pretnju za Evropu. U Istočnoj Evropi većina anketiranih misli da oslanjanje na NATO i SAD, a ne na EU, predstavlja snažniju odbranu od “ruske opasnosti”. U svim evropskim državama u kojima je vršeno istraživanje većina smatra da EU i NATO treba da odgovore na “rusku agresiju”. 

Budući da SAD Nemačkoj ne mogu da nametnu sankcije, ukrajinska kriza ima za cilj da je natera da sama odustane od Severnog toka 2. Posle pada sa vlasti koalicije koju je predvodila Angela Merkel i formiranja nove koalicione vlade, u kojoj su jake antiruske i antikineske stranke, u Vašingtonu je procenjeno da je nastupio povoljan politički trenutak za izazivanje krize

Iako ukrajinska kriza traje još od 2014. zašto je baš sad intenzivirana? Najuverljivije tumačenje je da je agresivnost SAD uperena ne samo prema Rusiji, već i Nemačkoj. Izgradnjom Severnog toka i Severnog toka 2 najmoćnija evropska država se približila Rusiji. Zahvaljujući nemačkoj zavisnosti od ruskog gasa, Putin je zadobio uticaj u Nemačkoj, a to znači i evropskoj politici. To je stvorilo naprslinu u zapadnom bezbednosnom zidu prema Rusiji. Zbog toga američka kontrola Nemačke i EU može u znatnoj meri biti otežana. Budući da SAD Nemačkoj ne mogu da nametnu sankcije, ukrajinska kriza ima za cilj da je natera da sama odustane od Severnog toka 2. Posle pada sa vlasti koalicije koju je predvodila Angela Merkel i formiranja nove koalicione vlade, u kojoj su jake antiruske i antikineske stranke, u Vašingtonu je procenjeno da je nastupio povoljan politički trenutak za izazivanje krize. 

U vreme Hladnog rata između SSSR-a i “slobodnog sveta” zapadne države bile su, zbog “sovjetske opasnosti”, čvrsto integrisane u vojno-politički blok pod američkom hegemonijom. Posle raspada SSSR-a i kolapsa socijalstičkih sistema taj kohezivni faktor je izostao, a pojavila  se nova sila, Kina, koja ugrožava hegemoniju SAD u svetskom kapitalističkom sistemu. Antiruska histerija služi Amerikancima da reintegriše zapadni blok kako bi se uspešno obuzdala Kina. 

Početkom sedmdesetih godina prošlog veka Henri Kisindžer uspeo je da defintivno odvoji Kinu od SSSR-a. Ekonomski uspon Kine posle uvođenja Dengovih reformi 1978. bio je deo amerčkog plana za obuzdavanje prve socijalističke države. Kineski antisovjetizam bio je uslov da SAD omoguće Kini pristup svetskom tržištu, bez čega njen ekonomski uspon ne bi bio moguć. Ali, kako smatra jedan od najboljih američkih stručnjaka za međunarodne odnose DŽon Miešajmer, ključna greška napravljena je posle raspada Sovjetskog Saveza. Tada je, smatra on, dalji razvoj Kine trebalo zaustaviti. Ali, to nije učinjeno zbog toga što je američkom globalizovanom kapitalizmu odgovaralo da premešta proizvodnju u Kinu u kojoj je radna snaga daleko jefitinija i da uvozi jeftinu kinseku robu i tako održava životni standard većine stanovnka SAD čije su realane nadnice padale.  

Kineski uspon planiran je kako bi se obuzdao SSSR, a on je doveo do ugrožavanja dominatne pozicije SAD u svetu. Često se, s pravom, kaže kako je u američko-sovjetskom Hladnom ratu pobedila Kina

Tačna je konstatacija da istoriju čine neplanirane posledice ljudskih aktivnosti. Kineski uspon planiran je kako bi se obuzdao SSSR, a on je doveo do ugrožavanja dominatne pozicije SAD u svetu. Često se, s pravom, kaže kako je u američko-sovjetskom Hladnom ratu pobedila Kina.

Ruska spoljna i bezbednosna politka posle raspada Sovjetskog saveza bila je defanzivna i odbrambena, skoncentrisana na protivljenje širenja NATO na istok. U Moskvi smatraju da Ukrajina nije samostalna, već NATO država, koja je i formirana da bi predstavljala pretnju po bezbednost Rusije. Već sama činjenica da se radi o državi u kojoj ne postoji politička stabilnost ugrožava Rusiju. Uostalom, i Staljin je neposredno posle Drugog svetskog rata vodio miroljubivu spoljnu politiku. On je predlagao da Nemačka bude ujedinjena, pod uslovom da ne bude deo NATO.

U nastojanju da se odbrani od zapadne agresija Rusija se približava Kini. Za Putina to je dvosekli mač. Kineski BDP 2021. bio je šest puta veći od ruskog. Još nepovoljniji odnos je u broju stanovnika. Politički savez između država sa tako nejednakim resursima doveo bi do kineske dominacije. Rusiji je zbog toga u intersu da novi hladni rat, između SAD i Kine, traje što duže i da u njemu niko ne pobedi. 

Ukrajinska kriza pomerila je fokus zapadne politke sa obuzdavanja Kine na druge teme. Podrškom Rusiji Kina se po prvi put umešala u poslove evropske bezbednosti i tako počela da se ponaša kao globalna, a ne samo regionalna sila. Mada je nesumnjivo da će ona pružiti političku podršku Rusiji u aktuelnoj krizi, nije izvesno da će joj pomoći u slučaju da protiv nje budu primenjene drastične ekonomske sankcije, poput isključivanje iz međunarodnog platnog sistema. Putinu je u ovom trenutku potrebna podrška koja je daleko veća od samo političke. 

U samoj Ukrajini manje se insistira na opasnosti od ruske invazije nego na Zapadu. Zelenski je izgleda razumeo da njegova država služi samo kao moneta za potkusurivanje i da će je Zapad žrtvovati

Položaj Rusije je izuzetno težak. Kina aktuelnu krizu može iskoristi da Rusiju podredi svojim interesima. Nju, kao i zapadne zemlje, interesuje najviše da dođe u posed prirodnih resursa kojim raspolaže njoj susedna država. U međunarodnim odnosima nema gvozdenog  prijateljstva. Postoje samo interesi i međusobno nepoverenje.   

U samoj Ukrajini manje se insistira na opasnosti od ruske invazije nego na Zapadu. Zelenski je izgleda razumeo da njegova država služi samo kao moneta za potkusurivanje i da će je Zapad žrtvovati. Takođe, oprezna je i nemačka vlada. Poslove prema Rusiji odnedavno je preuzeo kancelar Šolc lično, koji očigledno ne deli ekstremističke antiruske i antikineske stavove ministarke spoljnih poslova Aneline Berbok iz atlantističke stranke Zelenih. Nemačka privreda ozbiljno je urgožena zbog energetske krize koja ima prvenstveno geopolitičke uzroke. Pragmatični političari i poslovna elita nisu  spremni da prihvate ogromnu ekonomsku štetu koju bi naneo prekid odnosa sa Rusijom. Oba gasovoda, koji su trebali da obezbede energetsku bezbednost Nemačke, izgrađena su na njenu inicjativu. Kako bi postigle svoje geopolitičke ciljeve SAD su Evropsku uniju gurnule u energetsku krizu sa nesagledivim posledicama. I najveći zagovornik ideje o “strateškoj autonomiji” EU Emanuel Makron veoma je aktivan ovih dana u nastojanju da zaustavi dalju eskalaciju krize. 

U sukobu velikih sila mi bi trebalo da budemo posmatrači, a ne učesnici. Ali, takav luksuz nam neće biti dozvoljen. Kad zapadni pritisak postane neizdrživ, Vučić će kapitulirati. Neumerenim zaduživanjm on je već oslabio poziciju Srbije

Aktuelna zbivanja pogoršavaju međunarodni položaj Srbije. Eventualno izbijanje rata pojačaće zapadni uticaj na Balkanu i njegovo insistiranje na dovršenju procesa uspostavljanja pune kosovske državnosti. U nedavno objavljenom izveštaju američkog univerziteta  DŽon Hopkins predložen je plan kako da se taj cilj postigne. Autori insistiraju na centralnosti Kosova u balkanskoj geopolitici. Krizu treba rešti tamo gde je i počela.  Prema izveštaju, postoji paralizujući disbalans u odnosima Srbija i Kosova koji treba eliminsati slabljenjem pozicije Srbije. To se, pak, može postići pritiskom na pet država EU koje nisu priznale Kosovo, kako bi one promenile svoj stav. Autrori smatraju da nije neophodno da one priznaju Kosovo, već da podrže njegov prijem u NATO,  bez obzira na činejnicu da ono nije član UN. Takvi presedani u istoriji postoje. Portugal i Italija 1949. i Nemačka 1955. postali su članovi NATO, a nisu bili u UN. Uslov za stabilizaciju odnosa u  ovom delu Evrope je da Srbija prihvati zapadni poredak na Ballkanu. Integracija severa Kosova sa srpskom većinom onemogućava staranje Velike Albanije, smatraju autori Izveštaja. 

U sukobu velikih sila mi bi trebalo da budemo posmatrači, a ne učesnici. Ali, takav luksuz nam neće biti dozvoljen. Kad zapadni pritisak postane neizdrživ, Vučić će kapitulirati. Neumerenim zaduživanjm on je već oslabio poziciju Srbije. Iako ima česte histerične ispade, Vučić je pragmatični realista koji ne planira nikave aktivnosti revizionističkog tipa na Balkanu. Njega interesuje samo da očuva vlast, a ne da bude Lukašenko na Balkanu.

Autor je politikolog iz Zrenjanina