Узроци украјинске кризе и њене последице по Србију

Већ недељама западни медији и политичари воде хистеричну кампању поводом наводне намере Русије да изврши инвазију на Украјину. Кредибилни војни стучњаци указују да концентрација руских трупа на украјинској граници није толиког обима да би се могао очекивати масовни напад. Ипак, кампања се не води без јаког разлога и указује на намеру Запада да испровоцира неку руску војну акцију, можда ограничног типа. План Вашингтона вероватно је да САД својим политичким и обавештајним активностима изазову рат, а да потом Русију оптуже за његово избијање. Оружани сукоб, дакле, није искључен, питање је коме је он у интересу и које циљеве ратни хушкачи желе да постигну. 

Међу искуснијим аналитичарима на Западу постоји скепса према америчким обавештајним подацима. Уочи агресија САД на Ирак 2003 вођена је такође застрашујућа кампања о томе како Садам Хусеин располаже оружјем за масовно уништавање, што се касније показало као нетачно.

Судећи према истраживању јавног мњења које је у европским државама спровео Европски савет за међународне односе, пропаганда је дала резултате. У Пољској 73 посто испитаника мисли да је инвазија вероватна, 64 посто у Румунији, 55 посто у Шведској, 52 посто у Немачкој, 51 посто у Француској и Италији. Више од половине Европљана сматра да понашање Русије према Украјини представља безбедносну претњу за Европу. У Источној Европи већина анкетираних мисли да ослањање на НАТО и САД, а не на ЕУ, представља снажнију одбрану од “руске опасности”. У свим европским државама у којима је вршено истраживање већина сматра да ЕУ и НАТО треба да одговоре на “руску агресију”. 

Будући да САД Немачкој не могу да наметну санкције, украјинска криза има за циљ да је натера да сама одустане од Северног тока 2. После пада са власти коалиције коју је предводила Ангела Меркел и формирања нове коалиционе владе, у којој су јаке антируске и антикинеске странке, у Вашингтону је процењено да је наступио повољан политички тренутак за изазивање кризе

Иако украјинска криза траје још од 2014. зашто је баш сад интензивирана? Најуверљивије тумачење је да је агресивност САД уперена не само према Русији, већ и Немачкој. Изградњом Северног тока и Северног тока 2 најмоћнија европска држава се приближила Русији. Захваљујући немачкој зависности од руског гаса, Путин је задобио утицај у Немачкој, а то значи и европској политици. То је створило напрслину у западном безбедносном зиду према Русији. Због тога америчка контрола Немачке и ЕУ може у знатној мери бити отежана. Будући да САД Немачкој не могу да наметну санкције, украјинска криза има за циљ да је натера да сама одустане од Северног тока 2. После пада са власти коалиције коју је предводила Ангела Меркел и формирања нове коалиционе владе, у којој су јаке антируске и антикинеске странке, у Вашингтону је процењено да је наступио повољан политички тренутак за изазивање кризе. 

У време Хладног рата између СССР-а и “слободног света” западне државе биле су, због “совјетске опасности”, чврсто интегрисане у војно-политички блок под америчком хегемонијом. После распада СССР-а и колапса социјалстичких система тај кохезивни фактор је изостао, а појавила  се нова сила, Кина, која угрожава хегемонију САД у светском капиталистичком систему. Антируска хистерија служи Американцима да реинтегрише западни блок како би се успешно обуздала Кина. 

Почетком седмдесетих година прошлог века Хенри Кисинџер успео је да дефинтивно одвоји Кину од СССР-а. Економски успон Кине после увођења Денгових реформи 1978. био је део амерчког плана за обуздавање прве социјалистичке државе. Кинески антисовјетизам био је услов да САД омогуће Кини приступ светском тржишту, без чега њен економски успон не би био могућ. Али, како сматра један од најбољих америчких стручњака за међународне односе Џон Миешајмер, кључна грешка направљена је после распада Совјетског Савеза. Тада је, сматра он, даљи развој Кине требало зауставити. Али, то није учињено због тога што је америчком глобализованом капитализму одговарало да премешта производњу у Кину у којој је радна снага далеко јефитинија и да увози јефтину кинсеку робу и тако одржава животни стандард већине становнка САД чије су реалане наднице падале.  

Кинески успон планиран је како би се обуздао СССР, а он је довео до угрожавања доминатне позиције САД у свету. Често се, с правом, каже како је у америчко-совјетском Хладном рату победила Кина

Тачна је констатација да историју чине непланиране последице људских активности. Кинески успон планиран је како би се обуздао СССР, а он је довео до угрожавања доминатне позиције САД у свету. Често се, с правом, каже како је у америчко-совјетском Хладном рату победила Кина.

Руска спољна и безбедносна политка после распада Совјетског савеза била је дефанзивна и одбрамбена, сконцентрисана на противљење ширења НАТО на исток. У Москви сматрају да Украјина није самостална, већ НАТО држава, која је и формирана да би представљала претњу по безбедност Русије. Већ сама чињеница да се ради о држави у којој не постоји политичка стабилност угрожава Русију. Уосталом, и Стаљин је непосредно после Другог светског рата водио мирољубиву спољну политику. Он је предлагао да Немачка буде уједињена, под условом да не буде део НАТО.

У настојању да се одбрани од западне агресија Русија се приближава Кини. За Путина то је двосекли мач. Кинески БДП 2021. био је шест пута већи од руског. Још неповољнији однос је у броју становника. Политички савез између држава са тако неједнаким ресурсима довео би до кинеске доминације. Русији је због тога у интерсу да нови хладни рат, између САД и Кине, траје што дуже и да у њему нико не победи. 

Украјинска криза померила је фокус западне политке са обуздавања Кине на друге теме. Подршком Русији Кина се по први пут умешала у послове европске безбедности и тако почела да се понаша као глобална, а не само регионална сила. Мада је несумњиво да ће она пружити политичку подршку Русији у актуелној кризи, није извесно да ће јој помоћи у случају да против ње буду примењене драстичне економске санкције, попут искључивање из међународног платног система. Путину је у овом тренутку потребна подршка која је далеко већа од само политичке. 

У самој Украјини мање се инсистира на опасности од руске инвазије него на Западу. Зеленски је изгледа разумео да његова држава служи само као монета за поткусуривање и да ће је Запад жртвовати

Положај Русије је изузетно тежак. Кина актуелну кризу може искористи да Русију подреди својим интересима. Њу, као и западне земље, интересује највише да дође у посед природних ресурса којим располаже њој суседна држава. У међународним односима нема гвозденог  пријатељства. Постоје само интереси и међусобно неповерење.   

У самој Украјини мање се инсистира на опасности од руске инвазије него на Западу. Зеленски је изгледа разумео да његова држава служи само као монета за поткусуривање и да ће је Запад жртвовати. Такође, опрезна је и немачка влада. Послове према Русији однедавно је преузео канцелар Шолц лично, који очигледно не дели екстремистичке антируске и антикинеске ставове министарке спољних послова Анелине Бербок из атлантистичке странке Зелених. Немачка привреда озбиљно је ургожена због енергетске кризе која има првенствено геополитичке узроке. Прагматични политичари и пословна елита нису  спремни да прихвате огромну економску штету коју би нанео прекид односа са Русијом. Оба гасовода, који су требали да обезбеде енергетску безбедност Немачке, изграђена су на њену иницјативу. Како би постигле своје геополитичке циљеве САД су Европску унију гурнуле у енергетску кризу са несагледивим последицама. И највећи заговорник идеје о “стратешкој аутономији” ЕУ Емануел Макрон веома је активан ових дана у настојању да заустави даљу ескалацију кризе. 

У сукобу великих сила ми би требало да будемо посматрачи, а не учесници. Али, такав луксуз нам неће бити дозвољен. Кад западни притисак постане неиздржив, Вучић ће капитулирати. Неумереним задуживањм он је већ ослабио позицију Србије

Актуелна збивања погоршавају међународни положај Србије. Евентуално избијање рата појачаће западни утицај на Балкану и његово инсистирање на довршењу процеса успостављања пуне косовске државности. У недавно објављеном извештају америчког универзитета  Џон Хопкинс предложен је план како да се тај циљ постигне. Аутори инсистирају на централности Косова у балканској геополитици. Кризу треба решти тамо где је и почела.  Према извештају, постоји парализујући дисбаланс у односима Србија и Косова који треба елиминсати слабљењем позиције Србије. То се, пак, може постићи притиском на пет држава ЕУ које нису признале Косово, како би оне промениле свој став. Аутрори сматрају да није неопходно да оне признају Косово, већ да подрже његов пријем у НАТО,  без обзира на чинејницу да оно није члан УН. Такви преседани у историји постоје. Португал и Италија 1949. и Немачка 1955. постали су чланови НАТО, а нису били у УН. Услов за стабилизацију односа у  овом делу Европе је да Србија прихвати западни поредак на Баллкану. Интеграција севера Косова са српском већином онемогућава старање Велике Албаније, сматрају аутори Извештаја. 

У сукобу великих сила ми би требало да будемо посматрачи, а не учесници. Али, такав луксуз нам неће бити дозвољен. Кад западни притисак постане неиздржив, Вучић ће капитулирати. Неумереним задуживањм он је већ ослабио позицију Србије. Иако има честе хистеричне испаде, Вучић је прагматични реалиста који не планира никаве активности ревизионистичког типа на Балкану. Њега интересује само да очува власт, а не да буде Лукашенко на Балкану.

Аутор је политиколог из Зрењанина