Ukrajinski rat i mir

Ukrajinska kriza nije počela gomilanjem ruskih trupa na granicama susedne države. Ona korene ima u devedesetim, kada je Klintonova  administracija odlučila da započne proširivanje NATO na Istok.

U to vreme Rusija je bila na kolenima, njena ekonomija opala je za 40 posto, 1999. inflacija je iznosila 86 posto, vojska je bila u rasulu. Posle raspada Sovjetskog Saveza Moskva je prihvatila veliki gubitak teritorije, stanovništva i privrednih potencijala. Od Rusije nikome nije pretila opasnost.

Zašto su SAD krenule u proširenje vojnog saveza u kome su oduvek dominirale, a nisu uključile Rusiju u posthladnoratovski evropski poredak? Objašnjenje je bilo da novouspostavljene demokratije u Istočnoj Evropi mogu biti stabilizovane samo pod bezbednosnim kišobranom NATO.

Takva argumentacija je, naravno, smešna budući da su SAD i NATO podržavali najgore diktature kada je to odgovaralo njihovim interesima. U samim Sjedinjenim Državama ne mali broj političara i eksperata, koji su imali uticaj na koncipiranje spoljne politike, bili su protiv širenja, među njima i jedan od glavnih stratega Hladnog rata DŽon Kenan. Klintonovoj administraciji bilo je dobro poznato da je proširenje neprihvatljivo za Rusiju i da ono vodi do podele Evrope iz koje će ona biti isključena.

Nije teško odgovoriti na pitanje zašto su SAD nastavile sa agresivnom militarizacijom evropskog istoka i posle propasti SSSR-a. To je bio način da se očuva američko globalno liderstvo. Da bi globalni kapitalistički sistem nesmetano funkcionisao neophodno je da postoji svetski policajac, sila koja će obezbediti slobodno kretanje kapitala i roba širom planete, uklanjati tržišne barijere, obezbediti pristup resursima i vojnim akcijama rušiti režime koji ne odgovaraju globalizovanoj buržoaziji.

U Komunističkom manifestu Marks i Engels pišu: “Potreba za sve prostranijim tržištima na kojima će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cijele Zemljine kugle. Svugdje ona mora da se ugnijezdi, svugdje da se naseli, svugdje da uspostavi veze. Buržoazija je eksploatacijom svetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji svih zemalja“ (1). Takav poredak može se uspostaviti samo brutalnom silom. NATO je vojno krilo, udarna pesnica zapadnog krupnog kapitala kome su neophodni ruski prirodni resursi. Da bi se akumulacija kapitala na svetskom planu nesmetano odvijala neophodna je vojna kontrola planete. Kapitalizam je sistem koji ne može da funkcioniše bez nasilja.

„Buržoaski kosmopolitizam“ ideološki počiva na negiranju klasnih i kolektivnih interesa i insistira na afirmaciji koncepta ljudskih prava koji favorizuje manjinske grupe (seksualne, etničke i sl). Državni suverenitet je proglašen smetnjom za ekonomski razvoj, a politika je redukovana na moralna pitanja.

Zapadni lideri izričiti su da oni vojno neće braniti Ukrajinu. Jedino sredstvo koje mogu da upotrebe su sankcije. Ruska ekonomija dva puta je veće od bilo koje druge  kojoj su do sada SAD i njeni saveznici nametali sankcije. Osim toga, države koje su bile izložene takvom načinu kažnjavanja nisu bile integrisane u svetsko tržište u meri u koji je to ruska privreda danas. Samo u EU Rusija godišnje izvozi 200 milijardi kubnih metara gasa, što čini 40 posto potrošnje u Uniji. Sankcije ne bi nanele štetu samo Rusiji već i drugim, naročito evropskim državama. Zbog toga su Šolc i Makron toliko uznemireni. Bajden i DŽonson su mnogo agresivniji prema Rusiji jer njihove zemlje neće trpeti veliku štetu od sankcija.

Prema zapadnim medijima, cilj kaznenih mera bio bi uperen prema ruskom energetskom sektoru, bankama, ključnoj industriji i oligarsima. Cilj je da se oni okrenu protiv Putina. Verovatnije je da će sankcije biti ciljane, a ne sveobuhvatne. Poslednje bi eventualno bile primenjene u slučaju masovne ruske invazije.

Dosadašnji pokušaji da se kažnjavanjem civilnog stanovništva ono mobiliše protiv režima nisu dali očekivane rezultate. Naprotiv, sankcije koje su uvođene posle 2014. ojačale su nacionalizam u Rusiji i Putinov režim. Radikalne sankcije obično izoluju i osiromašuju širu populaciju, dok elite uspevaju da ih izbegnu i iskoriste da se obogate. Najbolji primer je SR Jugoslavija devedesetih.

Rusija već ima iskustvo sa sankcijama. Verovatno je da Putin nije ušao u konfrontaciju bez ozbiljnih priprema za pariranje ekonomskoj blokadi. Osim toga, neoliberalna tranzicija kod velikog broja Rusa kompromitovala je zapadni model društvene organizacije. Privatizacija sprovedena tokom Jeljcinove vladavine predstavlja najveću pljačku u istoriji, a tako stečen novac masovno je upumpavan na Zapad, naročito London. Takve transakcije nisu tamo izazivale protivljenje.

Zbog različitih ekonomskih interesa i pravnih regulativa u nehomogenom zapadnom bloku sankcije nije lako usaglasiti. Evropska unija će verovatno najsporije reagovati. Uvođenje sankcije zahteva jednoglasnu odluku 27 zemalja. Da li će neka od njih uložiti veto? Kipar je 2020. nedeljama zaustavljao uvođenje sankcija Belorusiji.

Republikanci u Kongresu predlažu da se uvedu i sekundarne sankcije .To znači da se zabrana transakcija sa Rusijom može odnositi ne samo na američke firme i pojedince, već i one iz drugih država koji posluju sa Rusijom. Zbog moći SAD u globalnim finansijama i širokog korišćenja dolara to je ozbiljna pretnja. Evropski zvaničnici se protive uvođenju takvih kazni.

Neki zapadni analitičari smatraju da pretnja sankcijama neće sprečiti Rusiju da napadne Ukrajinu. Jastrebovi u Moskvi ne protive se uvođenju sankcija oligarsima, bankama i velikim kompanijama. Radikalnim nacionalističkim krugovima u vrhu vlasti idealni scenario predstavlja ostvarivanje socioekonomske autarhije, prekid svih veza sa Zapadom i kompletna suverenizacija elite. Agresivnost Zapada pojačaće šovinistički refleks u Rusiji, strahuju zapadni komentatori.

Smatra se da je Bajden izabrao pristup u kome ne može da izgubi. Ako Rusija otpočne rat, reći će da je s pravom upozoravao da će se to desiti. Ako se Moskva povuče, to će biti predstavljeno kao posledica odlučnog suprotstavljanja Zapada „ruskom imperijalizmu“. Analitičari,s pravom, tvrde da se ne radi samo o borbi za ukrajinsku bezbednost, već i o odbrani američkog statusa kao apsolutnog pobednika u Hladnom ratu, što Rusija danas osporava.

Zapad je pobedio u Hladnom ratu, ali mu to nije bilo dovoljno već se upustio u ponižavanje Rusije. Putin danas nastoji da ojača svoju poziciju artikulacijom nezadovoljstva koje zbog toga u njegovoj zemlji postoji. Posle podrške koju su 2008. DŽordž V. Buš i Bler dali prijemu Ukrajine i Gruzije u NATO pređena je crvena linija i Moskva je bila primorana da pruži odlučniji otpor. Tada su Nemačka i Francuska sprečili prijem ove dve države. Rusija ne želi Ukrajinu u NATO, baš kao što ni SAD ne bi dozvolile vojni savez Meksika i Kine. Sa druge strane, SAD ne dozvoljavaju bilo kakvu zonu ruskog uticaja.

Greška u zapadnom pristupu je što ne uvažava činjenicu da je Rusija jaka u neposrednom okruženju. Putin je ojačao vojsku, a unipolarni moment u međunarodnim odnosima je prošao.

Ukrajina inače ne ispunjava uslove za prijem u NATO i mnoge države članice ne bi ni glasale za to. Entuzijazam za njen prijem postoji samo u Poljskoj i baltičkim državama. Stanovništvo Ukrajine je podeljeno po tom pitanju. Osim toga, u toj državi postoji snažna ruska manjina. Petina populacije se izjašnjava kao Rusi, trećini je ruski maternji jezik. Po zapadnom ideološkom narativu Ukrajina je neuspešna država (failed state). Zbog čega kreatori američke spoljne politike ne prihvataju te činjenice?

Jastrebovi u Vašingtonu protive se bilo kakvom kompromisu, oni porede Bajdena sa Nevilom Čemberlenom koji je popustio Hitleru 1938. Američkom globalnom liderstvu smeta svaka država koja nije pod njenom kontrolom, posebno ukoliko se ona nalazi na prostoru bogatom resursima, kao što je Rusija. Putin je verovatno u pravu kad kaže da će sankcije biti uvedene bez obzira na to šta će Rusija uraditi.

Na Zapadu postoji fascinacija Putinom, naročito u medijima. Predstavljaju ga kao cara koji želi da promeni tok istorije. Putin jeste autokrata, ali daleko o toga da on sam donosi strateške odluke. U tom pogledu nekadašnja američka sovjetologija bila je saznajno produktivnija od današnjih pogleda na sistem u Rusiji. Autori iz vremena Hladnog rata razumeli su da je sistem odlučivanja u SSSR-u bio krajnje složen i da nije počivao samo na na jednosmernoj komandi odozgo-nadole. Ukrajinska kriza još jednom je pokazala kako najuticajniji zapadni mediji sinhrono deluju sa vrhovima vlasti.

 apadni odnos prema Putinu vremenom se menjao, on nije uvek predstavljan kao glavna pretnja svetskom miru. Iako je on bio odgovoran za masovne zločine tokom rata u Čečeniji 1999-2000, kada je Grozni sravljen sa zemljom. Klinton mu je pružio podršku, a Bler je boravio u Moskvi i čestitao mu na izbornoj pobedi. Tada je Rusija tretirana kao lojalni partner, koji je podržavao Zapad u ključnim pitanjima, poput agresije na Avganistan.

Ruski zahtevi su zaustavljanje širenja NATO na Istok, povlačenje njegovih snaga sa teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza i prekid vojne pomoći Ukrajini. Oni su postavljeni tako da ih NATO ne može prihvatiti, a u Vašingtonu su izgleda već doneli odluku da isprovociraju rat. Niko ozbiljan ne očekuje da će Rusija izvršiti masovnu invaziju Ukrajine.

Po mišljenju nekih analitičara, Putin bi mogao, kao odgovor na američku nepopustljivost,da rasporedi nuklearno oružje u Kalinjingradskoj oblasti i Belorusiji i da tako spasi obraz. Ukoliko previše popusti, izgubiće autoritet unutar vojnog i bezbednosnog establišmenta u svojoj zemlji, a svaka buduća demonstracija sile sa njegove strane neće biti uverljiva. Još gore po Putina, njegova nedovoljna odlučnost osnažiće zapadnu strategiju zastrašivanja.

Bez obzira na kulturne specifičnosti Rusije, ona, ipak, pripada evropskoj civilizaciji. To otvara vrata uticaju meke zapadne moći. Višim klasama u Rusiji nikako ne odgovara prekid ekonomskih odnosa sa EU i SAD. Takođe, one u velikoj meri prihvataju zapadne vrednosti i način života. Osim toga, u Rusiji je ekonomsko bogatstvo koncentrisano u rukama malog broja ljudi u dve prestonice. Ekonomski sistem u Rusiji je surovi kapitalizam zapadnog neoliberalnog tipa. Eventualno socijalno nezadovoljstvo, ali i nezadovoljstvo konfrontacijom sa Zapadom u krugovima oligarha, mogu navesti SAD da pokušaju organizovanje obojene revolucije.

Sjedinjene Države suočavaju se danas sa najvećim izazovom u istoriji svog imperijalizma, usponom Kine. U dosadašnjim ruskim akcijama u Ukrajini i Gruziji ona  nije pružala veliku podršku Moskvi.  Ali, u aktuelnoj krizi Kina menja pristup i naglašava da se ozbiljno mora uzeti u obzir zabrinutost Rusije za svoju bezbednost. Kini odgovara ukrajinska kriza.  Početkom dvehiljaditih, posle terorističkog napada 11.9, SAD su bile fokusirane na Bliski istok, i tako je propuštena prilika da se pozabave sprečavanjem daljeg rasta Kine. Konfrontacijom sa Rusijom SAD same sebe sprečavaju da koncentrišu resurse na obuzdavanje najozbiljnijeg konkurenta.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)

1. K. Marks-F. Engels, Dela, tom 7, Beograd ,1974. str. 383.