Украјински рат и мир

Украјинска криза није почела гомилањем руских трупа на границама суседне државе. Она корене има у деведесетим, када је Клинтонова  администрација одлучила да започне проширивање НАТО на Исток.

У то време Русија је била на коленима, њена економија опала је за 40 посто, 1999. инфлација је износила 86 посто, војска је била у расулу. После распада Совјетског Савеза Москва је прихватила велики губитак територије, становништва и привредних потенцијала. Од Русије никоме није претила опасност.

Зашто су САД кренуле у проширење војног савеза у коме су одувек доминирале, а нису укључиле Русију у постхладноратовски европски поредак? Објашњење је било да новоуспостављене демократије у Источној Европи могу бити стабилизоване само под безбедносним кишобраном НАТО.

Таква аргументација је, наравно, смешна будући да су САД и НАТО подржавали најгоре диктатуре када је то одговарало њиховим интересима. У самим Сједињеним Државама не мали број политичара и експерата, који су имали утицај на конципирање спољне политике, били су против ширења, међу њима и један од главних стратега Хладног рата Џон Кенан. Клинтоновој администрацији било је добро познато да је проширење неприхватљиво за Русију и да оно води до поделе Европе из које ће она бити искључена.

Није тешко одговорити на питање зашто су САД наставиле са агресивном милитаризацијом европског истока и после пропасти СССР-а. То је био начин да се очува америчко глобално лидерство. Да би глобални капиталистички систем несметано функционисао неопходно је да постоји светски полицајац, сила која ће обезбедити слободно кретање капитала и роба широм планете, уклањати тржишне баријере, обезбедити приступ ресурсима и војним акцијама рушити режиме који не одговарају глобализованој буржоазији.

У Комунистичком манифесту Маркс и Енгелс пишу: “Потреба за све пространијим тржиштима на којима ће продати своје производе гони буржоазију преко цијеле Земљине кугле. Свугдје она мора да се угнијезди, свугдје да се насели, свугдје да успостави везе. Буржоазија је експлоатацијом светског тржишта дала космополитски карактер производњи и потрошњи свих земаља“ (1). Такав поредак може се успоставити само бруталном силом. НАТО је војно крило, ударна песница западног крупног капитала коме су неопходни руски природни ресурси. Да би се акумулација капитала на светском плану несметано одвијала неопходна је војна контрола планете. Капитализам је систем који не може да функционише без насиља.

„Буржоаски космополитизам“ идеолошки почива на негирању класних и колективних интереса и инсистира на афирмацији концепта људских права који фаворизује мањинске групе (сексуалне, етничке и сл). Државни суверенитет је проглашен сметњом за економски развој, а политика је редукована на морална питања.

Западни лидери изричити су да они војно неће бранити Украјину. Једино средство које могу да употребе су санкције. Руска економија два пута је веће од било које друге  којој су до сада САД и њени савезници наметали санкције. Осим тога, државе које су биле изложене таквом начину кажњавања нису биле интегрисане у светско тржиште у мери у који је то руска привреда данас. Само у ЕУ Русија годишње извози 200 милијарди кубних метара гаса, што чини 40 посто потрошње у Унији. Санкције не би нанеле штету само Русији већ и другим, нарочито европским државама. Због тога су Шолц и Макрон толико узнемирени. Бајден и Џонсон су много агресивнији према Русији јер њихове земље неће трпети велику штету од санкција.

Према западним медијима, циљ казнених мера био би уперен према руском енергетском сектору, банкама, кључној индустрији и олигарсима. Циљ је да се они окрену против Путина. Вероватније је да ће санкције бити циљане, а не свеобухватне. Последње би евентуално биле примењене у случају масовне руске инвазије.

Досадашњи покушаји да се кажњавањем цивилног становништва оно мобилише против режима нису дали очекиване резултате. Напротив, санкције које су увођене после 2014. ојачале су национализам у Русији и Путинов режим. Радикалне санкције обично изолују и осиромашују ширу популацију, док елите успевају да их избегну и искористе да се обогате. Најбољи пример је СР Југославија деведесетих.

Русија већ има искуство са санкцијама. Вероватно је да Путин није ушао у конфронтацију без озбиљних припрема за парирање економској блокади. Осим тога, неолиберална транзиција код великог броја Руса компромитовала је западни модел друштвене организације. Приватизација спроведена током Јељцинове владавине представља највећу пљачку у историји, а тако стечен новац масовно је упумпаван на Запад, нарочито Лондон. Такве трансакције нису тамо изазивале противљење.

Због различитих економских интереса и правних регулатива у нехомогеном западном блоку санкције није лако усагласити. Европска унија ће вероватно најспорије реаговати. Увођење санкције захтева једногласну одлуку 27 земаља. Да ли ће нека од њих уложити вето? Кипар је 2020. недељама заустављао увођење санкција Белорусији.

Републиканци у Конгресу предлажу да се уведу и секундарне санкције .То значи да се забрана трансакција са Русијом може односити не само на америчке фирме и појединце, већ и оне из других држава који послују са Русијом. Због моћи САД у глобалним финансијама и широког коришћења долара то је озбиљна претња. Европски званичници се противе увођењу таквих казни.

Неки западни аналитичари сматрају да претња санкцијама неће спречити Русију да нападне Украјину. Јастребови у Москви не противе се увођењу санкција олигарсима, банкама и великим компанијама. Радикалним националистичким круговима у врху власти идеални сценарио представља остваривање социоекономске аутархије, прекид свих веза са Западом и комплетна суверенизација елите. Агресивност Запада појачаће шовинистички рефлекс у Русији, страхују западни коментатори.

Сматра се да је Бајден изабрао приступ у коме не може да изгуби. Ако Русија отпочне рат, рећи ће да је с правом упозоравао да ће се то десити. Ако се Москва повуче, то ће бити представљено као последица одлучног супротстављања Запада „руском империјализму“. Аналитичари,с правом, тврде да се не ради само о борби за украјинску безбедност, већ и о одбрани америчког статуса као апсолутног победника у Хладном рату, што Русија данас оспорава.

Запад је победио у Хладном рату, али му то није било довољно већ се упустио у понижавање Русије. Путин данас настоји да ојача своју позицију артикулацијом незадовољства које због тога у његовој земљи постоји. После подршке коју су 2008. Џорџ В. Буш и Блер дали пријему Украјине и Грузије у НАТО пређена је црвена линија и Москва је била приморана да пружи одлучнији отпор. Тада су Немачка и Француска спречили пријем ове две државе. Русија не жели Украјину у НАТО, баш као што ни САД не би дозволиле војни савез Мексика и Кине. Са друге стране, САД не дозвољавају било какву зону руског утицаја.

Грешка у западном приступу је што не уважава чињеницу да је Русија јака у непосредном окружењу. Путин је ојачао војску, а униполарни момент у међународним односима је прошао.

Украјина иначе не испуњава услове за пријем у НАТО и многе државе чланице не би ни гласале за то. Ентузијазам за њен пријем постоји само у Пољској и балтичким државама. Становништво Украјине је подељено по том питању. Осим тога, у тој држави постоји снажна руска мањина. Петина популације се изјашњава као Руси, трећини је руски матерњи језик. По западном идеолошком наративу Украјина је неуспешна држава (failed state). Због чега креатори америчке спољне политике не прихватају те чињенице?

Јастребови у Вашингтону противе се било каквом компромису, они пореде Бајдена са Невилом Чемберленом који је попустио Хитлеру 1938. Америчком глобалном лидерству смета свака држава која није под њеном контролом, посебно уколико се она налази на простору богатом ресурсима, као што је Русија. Путин је вероватно у праву кад каже да ће санкције бити уведене без обзира на то шта ће Русија урадити.

На Западу постоји фасцинација Путином, нарочито у медијима. Представљају га као цара који жели да промени ток историје. Путин јесте аутократа, али далеко о тога да он сам доноси стратешке одлуке. У том погледу некадашња америчка совјетологија била је сазнајно продуктивнија од данашњих погледа на систем у Русији. Аутори из времена Хладног рата разумели су да је систем одлучивања у СССР-у био крајње сложен и да није почивао само на на једносмерној команди одозго-надоле. Украјинска криза још једном је показала како најутицајнији западни медији синхроно делују са врховима власти.

 ападни однос према Путину временом се мењао, он није увек представљан као главна претња светском миру. Иако је он био одговоран за масовне злочине током рата у Чеченији 1999-2000, када је Грозни срављен са земљом. Клинтон му је пружио подршку, а Блер је боравио у Москви и честитао му на изборној победи. Тада је Русија третирана као лојални партнер, који је подржавао Запад у кључним питањима, попут агресије на Авганистан.

Руски захтеви су заустављање ширења НАТО на Исток, повлачење његових снага са територије бившег Совјетског Савеза и прекид војне помоћи Украјини. Они су постављени тако да их НАТО не може прихватити, а у Вашингтону су изгледа већ донели одлуку да испровоцирају рат. Нико озбиљан не очекује да ће Русија извршити масовну инвазију Украјине.

По мишљењу неких аналитичара, Путин би могао, као одговор на америчку непопустљивост,да распореди нуклеарно оружје у Калињинградској области и Белорусији и да тако спаси образ. Уколико превише попусти, изгубиће ауторитет унутар војног и безбедносног естаблишмента у својој земљи, а свака будућа демонстрација силе са његове стране неће бити уверљива. Још горе по Путина, његова недовољна одлучност оснажиће западну стратегију застрашивања.

Без обзира на културне специфичности Русије, она, ипак, припада европској цивилизацији. То отвара врата утицају меке западне моћи. Вишим класама у Русији никако не одговара прекид економских односа са ЕУ и САД. Такође, оне у великој мери прихватају западне вредности и начин живота. Осим тога, у Русији је економско богатство концентрисано у рукама малог броја људи у две престонице. Економски систем у Русији је сурови капитализам западног неолибералног типа. Евентуално социјално незадовољство, али и незадовољство конфронтацијом са Западом у круговима олигарха, могу навести САД да покушају организовање обојене револуције.

Сједињене Државе суочавају се данас са највећим изазовом у историји свог империјализма, успоном Кине. У досадашњим руским акцијама у Украјини и Грузији она  није пружала велику подршку Москви.  Али, у актуелној кризи Кина мења приступ и наглашава да се озбиљно мора узети у обзир забринутост Русије за своју безбедност. Кини одговара украјинска криза.  Почетком двехиљадитих, после терористичког напада 11.9, САД су биле фокусиране на Блиски исток, и тако је пропуштена прилика да се позабаве спречавањем даљег раста Кине. Конфронтацијом са Русијом САД саме себе спречавају да концентришу ресурсе на обуздавање најозбиљнијег конкурента.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)

1. К. Маркс-Ф. Енгелс, Дела, том 7, Београд ,1974. стр. 383.