Ukrajina i "kosovski presedan" - sila prava i pravo sile

Političke i društvene turbulencije u Ukrajini iznele su na svetlo dana već skoro zaboravljene osnove međunarodnog prava, što je za posledicu imalo da su se SAD i EU naprasno setile suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Štaviše, ovaj nagli zaokret ka pravu dešava se neposredno uoči obeležavanja petnaest godina od NATO agresije na SRJ, kada je međunarodno pravo na najgrublji način pogaženo delovanjem bez mandata UN, dok je uspostavljanje tzv. „kosovskog presedana“ trebalo da posluži kao lakmus test za proizvoljni intervencionizam i vladavinu dvostrukih standarda. Ili, drugim rečima, odluka da se u jednom slučaju, tj. Kosova i Metohije, prizna pravo naroda na samoopredjeljenje kao principa koji je primarniji od principa suvereniteta, značila je i napuštanje važećih pravnih osnova, i početak opasnog puta na kojem više ne postoji načelo koje važi za sve.

Sila prava, naime, istorijski i praktično je stupila na scenu sa ciljem formiranja svetskog dogovora o najvažnijim pitanjima, kako bi se sprečili sukobi i uspostavila ravnoteža sa jasnim i nedvosmislenim pravilima. Tako je izvorni smisao sile prava – koja u sebi sadrži odricanje od proste volje i želje – bio upravo da zameni pravo jačeg, koje priznaje isključivo golu silu kao način postupanja. Jer, pravo nije pravo ukoliko ne upućuje na obavezujuće norme delanja. I obrnuto, kada su najjače zapadne države sopstvenu delatnost izuzele iz sfere prava, stvoren je vakum u kojem interes zamenjuje svaki princip. Praktikujući politiku neoliberalnog intervencionizma – i to u ekonomskoj, političkoj, društvenoj ali i pravnoj sferi – SAD i EU nastojale su da izbrišu principijelnost i normativnost. U ispunjenju te zacrtane linije na kojoj sve postaje dozvoljeno svakako su bile više nego dobrodošle sve postmoderne relativizacije u kojima se, sećamo se, govorilo o rastakanju suvereniteta kao već prevaziđene kategorije, kao uostalom i o tome da je sve stvar interpretacije i da istine nema.

Zbog čega je, dakle, pitanje konačnog ishoda situacije u Ukrajini pitanje od presudnog značaja, sem toga što će dovesti do nove preraspodele uloga i snaga i stoga posledično i bez dileme uticati i na Srbiju? Reč je o tome da se sada zatvorio krug ili, više optimistički rečeno, da su stvari ponovo vraćene na početak. Jer, činjenica da se predstavnici sa Krima u pogledu referenduma pozivaju na odluku Međunarodnog suda pravde povodom deklaracije o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova, dok se, istovremeno iz Rusije snažno uverava da se stav povodom Kosova neće menjati, predstavlja ogledalo višedecenijskog ponašanja Zapada. Ipak, sa jednom važnom razlikom: to je da se u Kijevu prethodno desio nasilni državni udar i da su, opet, radikalno prekršene sve norme legaliteta. Suštinu ovih događanja, međutim, treba tražiti u jednoj drugoj činjenici - da je Rusija već duže vreme insistirala na poštovanju međunarodnog prava, ističući značaj koje pravo ima za ceo svet, i da ti apeli nisu naišli na ozbiljnu rezonancu na Zapadu. Naprotiv, primenjujući doktrinu intervencionizma protiv suvereniteta - od SRJ, Iraka, Avganistana sve do Libije i, u pokušaju, Sirije - politika, prvenstveno SAD, stigla je do Ukrajine. Sasvim je logično da je upravo to tačka preloma posle koje će slediti ili uspostavljanje reda u svetskim razmerama ili, pak, još većeg haosa sa neizvesnim ishodom.

Jer, rasplet koji sledi potencijalno može da ide u pravcu stvaranja novog društvenog ugovora kojim bi se definisalo da li je jače pravo suvereniteta ili pravo naroda na samoopredjeljenje. Zatim bi se izabrano načelo primenjivalo dosledno i bez izuzetaka – pa bi, recimo, u slučaju prevlasti prava naroda ono jednako važilo i za sever Kosova i za Republiku Srpsku. U protivnom, tj. ukoliko do novog ugovora ne dođe, politika prava jačeg će biti apsolutizovana, što znači da ćemo o pravu govoriti sve teže i ređe. Štaviše, situacija u kojoj bi, metaforički posmatrano, već sutra mogli da se probudimo u post-pravnom, do kraja anarhičnom svetu, vrlo je zabrinjavajuća, obzirom da se tu radi o tihom „ratu svih protiv svih“ koji, u bilo kojem trenutku, može eskalirati u manji ili veći konflikt.

Ali iznad i pre svega potrebno je razumeti strukturu događanja u Kijevu i dalekosežne posledice koje proizilaze iz činjenice da je gola sila uzurpirala vlast – i da je tu ponajmanje reč o autentičnom događanju naroda. Ili, preciznije, kada je međunarodno pravo već u najvećoj meri urušeno - i kada za jedan deo zapadnih država postaje prihvatljivo nasilno preuzimanje Ukrajine od strane grupacija od kojih su mnoge povezane sa savremenim fašizmom – po logici stvari, i povratna upotreba sile postaje legitimno političko sredstvo. To je obrt koji se nužno vraća kao bumerang u svakoj situaciji u kojoj se napusti teren sile prava i na njeno mesto postavi pravo sile. Jer, dok sfera prava uvek već označava sferu dogovora, dijaloga, racionalnosti i argumenata, odgovor na upotrebu prava sile je recipročan. Zato bi bilo od presudnog značaja da se ovo vreme ispostavi kao vreme uspostavljanja principa koji će biti obavezujući na svetskoj ravni.