Суперлига и арапска „мека моћ“ - игра још није готова

Потрес који је изазван најавом стварања фудбалске Суперлиге, далеко је надмашио логику игру са 22 играча и једном лоптом и ушао у највише сфере моћи њене расподеле.

Постоје, међутим, дубљи трендови који одражавају патологије савременог капитализма једнако као и елитни фудбал.

Иако ове промене помажу у објашњавању мотивације међу тим клубовима, одлука да се стварно поступи по њима одраз је два вида даљњег заокрета, оба учињена под јасним утицајем пандемије.

Већ неко време европска фудбалска публика и приходи нагињу од локалног ка глобалном, док је карактер меча лебдео између стварног и дигиталног.

Пражњење стадиона и чудесна отпорност интересовања публике у очима клубова који су хтели Европску суперлигу, одлучно су померили равнотежу ка глобалном и дигиталном.

У аморалној рачуници банкара и олигарха, више нема потребе за давањем приоритета навијачима на стадионима или дубоким локалним и националним причама које су их тамо довеле: капитал је уверен да ће глобални дигитални производ зарадити више него што ће изгубити.

То је, наравно, рефлекс заокрета и промена који постоје у основи светског економског система.

Због тога су реакције стигле не само од клубова и навијача, већ из самих центара европске политичке моћи – Даунинг стрита 10 и Јелисејске палате.

Борис Џонсон је на састанку са челницима клубова који су се укључили у Супер лигу (Фудбалског савеза и Премијер лиге), запретио „законодавном бомбоми“.

Одмах након састанка, енглески клубови почели су да одустају од учешћа у Суперлиги. Макрон је честитао француским клубовима јер су одбили да учествују у такмичењу које „крши начела солидарности и спортске части“.

Европска суперлига вуче корене из планова које је 1990. први покренуо тадашњи власник Милана Силвио Берлускони.

Због подршке америчке банке ЈП Морган, наглашена је америчка позадина тог подухвата, али порекло ове идеје је другачије и повезано је са продором концепта меке моћи супербогатих арапских држава у европски фудбал који је омогућио спајање концепта глобалног фудбала са огромним финасијским ресурсима.

Садашњи извршни директор Манчестар ситија и бивши финансијски директор Барселоне, Феран Сориано интелектуални је отац идеје о Суперлиги.

Он је пет година, до 2008. надгледао финансије Барселоне, а клуб се развијао на његовим идејама које је поставио након вођења политичке кампање у америчком стилу на изборима 2003.

Написао је чак и књигу Лопта не улази случајно / Ла Пелота но ентра пор азар, у којој је тврдио да је успех Барселоне резултат доброг, креативног пословног управљања.

Кад се повукао из клуба, једна од његових осујећених идеја била је да створи клубове-франшизе у другим земљама.

Кад је Сорианова група младих бизнисмена преузела Барселону 2003, она је била губиташ.

Као шеф финансија, Сориано је помогао да се изгради спирални круг високих инвестиција, трофеја и онда још већих прихода.

Видео је Барселону као нешто далеко веће од градског клуба, сматрајући да је и сам глобални фудбалски бизнис спреман да уђе у нову еру.

На једном предавању у Лондону 2006, представио је 28 слајдова који су поткрепили његову рану визију.

Захваљујући феноменалном расту њихових светских база обожавалаца, приметио је, велики клубови су се трансформисали од промотера и организатора локалних догађаја, попут циркуса у глобалне компаније за забаву попут Волта Дизнија.

Наглим одласком из Барселоне 2008, Сорианов сан о претварању тог клуба у глобалну франшизу, са првим сателитским тимом у САД, дефинитивно је пропао.

Ту његову идеју, међутим, оживела су двојица чланова владајуће краљевске породице у Уједињеним Арапским Емиратима – шеф емиратских инвестиција, шеик Мансур бин Зајед ал Нахјан и Халдун ал Мубарак.

Уз њихову подршку, Сориано је нарушио успостављени фудбалски поредак градећи своју прву истинску мултинационалну корпорацију – фудбалску Кока-Колу.

Шеик Ал Нахјан куповином Манчестер ситија означио је почетак амбициозног пројекта који је трансформисао светски фудбал.

Договор из 2008. учинио је Сити најбогатијим клубом на свету који доминира енглеским и европским фудбалом.

Сориано је постао извршни директор Ситија 1. септембра 2012.

Два дана касније стигао је у Њујорк где створа нови фудбалски клуб.

Платио је 100 милиона долара за место у американозована верзија професионалног фудбала – Major League Soccer (МЛС – професионалној лиги за САД и Канаду), и изградио тим из ничега.

Тражећи локалног партнера, стигао је до Хенка и Хала Штајнбренера, власника њујоршких Јенкија.

Био је то један од најбржих послова које је Сориано икад постигао, требало му је око 15 секунди да се сложе.

Јенкији су узели 20 одсто новог тима и понудили свој стадион као привремени дом.

Њујоршки фудбалски клуб почео је да игра 2015. Форбс га сада процењује на 275 милиона долара.

Захваљујући Сориану, Ал Нахјанова група Абу Даби јунајтед убрзо је проширила утицај далеко изван Манчестер ситија.

Нова градска фудбалска група уложила је новац у клубове у Аустралији, Јапану и Шпанији.

Тако је настао фудбалски конгломерат Манчестер ситија – City Football Group  (ЦФГ).

Идеја о стварању највећег светског клуба није била само таштина или пословни мачизам.

Сориано је веома рано приметио да ће мала група елитних клубова заузети ново глобално тржиште, али такође је желео да изгради нешто далеко веће.

Фудбалски клубови су, истакао је, масовни брендови, али апсурдно мали бизнис: тим са 500 милиона навијача широм света могао би да има приход од само 500 милиона евра.

„То је један евро по навијачу“, објашњава, „што је крајње смешно“.

У пословном смислу, ово је била „комбинација пуно љубави и, дословно, никакве љубави“ – јер навијачи у, рецимо, Индонезији нису трошили ништа на свој клуб.

„Па шта да радимо“?

Одговор је био прилично једноставан, можда сувише једноставан, али врло храбар.

„Морате бити глобални, али локални. Морате да одете у Индонезију и отворите радњу“, тврдио је Сориано.

Сорианова идеја (коју сада назива својим уметничким изазовом) била је начин да се прихвати Ал Нахјанова изворна визија – сажета у његовом раном обећању да ће изградити „структуру за будућност, а не само тим свих звезда“.

Он је објаснио да је купио Сити јер је „Премијер лига један од најбољих производа за забаву у свету“.

Године 2015. кинески председник који воли фудбал, Си Ђинпинг, посетио је градски стадион Етихада; два месеца касније, кинески инвеститори купили су 13 одсто Ситијеве фудбалске групе за 400 милиона долара, процењујући укупну цену на три милијарде долара.

Кинески председник желео је да његова земља у року од 10 година отвори 50.000 специјалних фудбалских школа и да припреми 140.000 терена.

Сориано је видео прилику да милионе деце подучава фудбалу, који би „могао бити већи од посла Манчестер ситија“.

Група је уложила 16 милиона долара у заједничко предузеће за поседовање и управљање малим градским теренима у САД и показала да је заинтересован за читав сектор, а не само за клубове.

Државе Персијског залива већ неколико година кладе се на спорт, посебно фудбал, као инвестиционо подручје за своје огромне приходе од тржишта нафте и гаса, али и као начин потврђивања нове врсте глобалног присуства: космополитских, просвећених, уравнотежених идеја традиције са сопственим верзијама модерности.

Арена такмичења пуна је симболичног значења у бесконачној борби за меку моћ и престиж између ривала из Персијског залива која је постала глобална. Иако први покушај није успео, прерано је рећи да је питање решено. Пре ће бити, да је то била само прва рунда, а да дуга борба тек предстоји

Другим речима, пројектовањем меке моћи.

А фудбал је само један елемент стратегије која укључује масовна улагања у образовање и културу, изградњом изванредних нових музеја у Дохи (Катар), Абу Дабију и Дубаију и мас медија.

Сличне идеје су се већ увеле у другим државама залива.

Емирати и Катар одлучили су да глобално подигну своје профиле масовним улагањем у европски фудбал, а посебно у енглеску Премијер лигу.

Дубаи је понудио спонзорске уговоре Атини, Милану, Лисабону, Хамбургу, Мадриду и поклонио нови сјајни стадион лондонском Арсеналу.

Абу Даби је изградио светску мрежу клубова, окрећући се свом поседу, врхунском енглеском тиму Манчестер ситију. Саудијци већ неколико година покушавају да купе Њукасл.

У Катару је фудбал постао најважнији инструмент у државном програму економског и урбаног развоја и најмоћнија одскочна даска у несигурној спољној политици државе.

Катар тренутно троши око 250 милијарди долара за Светско првенство 2022.

Подижу се нови стадиони, изграђени су нови транспортни системи, урбани комплекси, а целину представља Ал Јазеера, посебно њена спортска мрежа БеИН спортс.

Међутим, Абу Даби је јединствен по томе што формално поседује Савет за меку моћ који је израдио властиту стратегију те моћи. Јасно је да све ове државе фудбал сматрају виталним елементом за будући развој.

Арена такмичења пуна је симболичног значења у бесконачној борби за меку моћ и престиж између ривала из Персијског залива која је постала глобална. Иако први покушај није успео, прерано је рећи да је питање решено.

Пре ће бити, да је то била само прва рунда, а да дуга борба тек предстоји.

 (Данас)