Снага национализма, или дух је пуштен из боце

(Стратфор, 16. 9. 2014)

Уједињено Краљевство било је гравитациони центар међународног система од краја Наполеонових ратова, па све до Другог светског рата. Оно је уобличило империјалну структуру која је обликовала не само међународни систем, већ и унутрашњи политички поредак земаља, које су толико различите, попут Сједињених Држава и Индије. Уједињено Краљевство извело је и водило индустријску револуцију. На много начина унија је била осовина светске историје. Схватити то свакако је запањујуће и открићемо значајне ствари о правцу у ком се свет креће.

Шкотска и Енглеска су историјски непријатељи. Њихово такмичење у погледу националности сеже вековима уназад. То што настањују исто острво узроковало је да воде многе ратове. Историјски, они нису веровали једни другима и свако је имао добар аргумент да не верује другој страни. Национално питање је било испреплетено са династичким сукобима и покушајима да се створи унија било путем освајања или династичких интрига. Британци су били дубоко забринути да ће стране силе, нарочито Француска, искористити Шкотску као базу за напад на Енглеску. Шкоти су се плашили да ће енглеска жеља да ово спречи изазвати експлоатацију Шкотске од стране Енглеске и можда изумирање шкотске нације.

Унија из 1707. је била резултат парламентарних потеза на обе стране, што је водило до стварања Парламента Велике Британије. Енглески мотиви су били стари геополитички страхови. Шкотска се више руководила финансијским проблемима које није могла сама да реши. Оно што је створено било је уједињено острво које је деловало као јединствена нација. Из спољашње перспективе Шкотска и Енглеска су биле варијација јединствене националне теме, британске, и није неопходно сматрати их одвојеним. Уколико је икада постојала национална дистинкција коју би неко очекивао да буде превазиђена у другим питањима осим у културолошким, онда је то била она. Сада ми учимо да је она нетакнута. Потребан нам је фундаменталнији интелектуални оквир за разумевање зашто је шкотски национализам преживео.

Принцип националног самоопредељења

Француско просветитељство и револуција која јој је следила уздигли су нацију до моралног центра света. То је била побуна против транснационалних династија и делова нација које су владале већим делом Европе. Просветитељство је видело нацију, коју је одредило у питањима заједничког језика, културе и историје, као да има наслеђено право за самоопредељење и као оквир за републиканске демократије. Просветитељство је сматрало да је то морално исправна форма владавине.

Након Француске револуције, неке земље као што су Немачка и Италија су се ујединиле у националне државе. После Првог светског рата, када су Хабзбуршко, Хохензолерново, Романово и Отоманско царства пала, талас разједињења је прохујао Европом. Империје су се раставиле на своје националне компоненте. Неке су се сјединиле у веће нације, као што је Југославија или Чехословачка, док су друге, као што је Пољска, постале јединствене државе. Неке су имале републиканску демократију, неке варијације на ту тему, док су друге имале диктатуру. Други велики талас разједињења догодио се 1992. када је Совјетски Савез доживео колапс и његове републике конституенти постале независне националне државе.

Доктрина права на национално самоопредељење водила је први талас револта против европског империјализма на западној хемисфери творећи републике у обе Америке. Други талас колонијалног успона и европског повлачења догодио се након Другог светског рата. У неким случајевима нације су постале самоопредељујуће, у другим случајевима националне државе су просто измишљене без одговарања ниједној нацији и у стварности поделиле многе. У другим случајевима постојале су нације, али републиканска демократија никада није инстинтуционализована осим пуким претварањем.

Француски мислилац Франсоа де Ла Рочефуко је рекао: „Лицемерје је данак који порок плаћа врлини". Чак док је издавао своје принципе читав свет није се могао опирати потреби да прихвати принципе националног самоопредељења путем републиканске демократије. Ово је ефективно прихваћено као глобални стандард у злату националне моралности у Повељи Лиге нација и Уједињеним нацијама.

Несавршеност националне државе

Невероватна моћ националне државе као моралног принципа и права може бити само несавршено успостављена. Ниједна нација није чиста. Свака има делове и мањине других нација. У многим случајевима они су живели једни с другима. У осталим случајевима већина је хтела да избаци или чак уништи мањинску нацију. У неким другим случајевима мањина је захтевала независност и право да створи своју националну државу. Ови конфликти нису само унутрашњи, они такође изазивају међународне конфликте око права одређене нације да постоји или око прецизних граница које одвајају нације. Европа је практично поцепала саму себе у ратовима између 1914. и 1945. Око питања која су повезана са правима националних држава са идејом да национална држава буде доведена до свог reductio ad absurdum од стране Немаца као примарним примером. Након рата у Европи појавио се принцип да границе које јесу, без обзира на то колико биле несавршене, не треба мењати. Циљ је био да се спречи један од примарних узрока рата у Европи.

Доктрина није савршено примењена. Колапс Совјетског Савеза поништио је многе границе претварајући унутрашње границе у спољашње. Југословенски грађански рат претворио се у међународни рат једном када је Југославија престала да постоји и у грађански рат унутар националних држава као што је Босна, Србија и Хрватска. У исто време границе на Кавказу су биле повучене када је новонастала независна Јерменија узела оно што је био део Азарбејџана. И у чину који је ишао у прилог принципу НАТО државе су поделиле Србију на два дела: албански део који се зове Косово и на остатак Србије.

Суштина свега јесте да се увиди да право на национално самоопредељење долази из дубине унутар европских принципа и то је прихватано са интензитетом и чак злобом, и чак ако је то поцепало Европу и исцртало нове границе. Један од разлога што постоји Европска унија јесте да се формално пониште ови ратови националног самоопредељења путем покушаја стварања оквира који и штити, али уједно и тривијализује националну државу.

Случај Шкотске

Могућност шкотске независности мора бити схваћена у овом контексту. Национализам, сећање и љубав према историји и култури нису тривијална ствар. Она је водила Европу чак и свет више од два века у таласима који су се непрестано повећавали. Шкотски избори без обзира како се завршили, показују енормну моћ жеље за националним самоопредељењем. Уколико може да кородира Британску унију може да кородира све.

Постоје они који аргументишу да би шкотска независност могла водити до економских проблема или да може да закомпликује управљање националном одбраном. Ово нису тривијална питања, али она нису у питању овде. Са економске тачке гледишта за Шкотску нема смисла да настави са овом врстом преокрета. У најбољем случају, економске добити су несигурне. Али ово је разлог зашто свака теорија о људском понашању која претпоставља да је јединствена сврха људи да повећају економску добит погрешна. Људи поседују друге мотиве који су несхватљиви за економски модел, али могу емпиријски бити доказани као веома јаки. Уколико овај референдум успе, још увек ће показати да после више од 300 година скоро половина Шкота преферира економску несигурност него унију са страном нацијом.

Ово је нешто што мора пажљиво бити размотрено на континенту који је склон екстремним конфликтима и још увек пуним границама, које не одговарају нацијама како се оне историјски разумеју. Каталонија, чија је престоница Барселона други град по величини и најживљи у Шпанији, поседује значајан покрет за независност. Трианонски споразум поделио је Мађарску тако да неки Мађари живе у Румунији, док други живе у Словачкој. Белгија се састоји од француске и холандске групе (Валонаца и Фламанаца) и није превише рећи да оне мрзе једна другу. Источна половина Пољске је узета од стране Совјетског Савеза и сада припада Украјини и Белорусији. Многи Чечени и Дагестанци желе да се отцепе од Русије, као и Карелијанци који себе сматрају Финцима. У северној Италији постоји покрет који жели да богате северне градове одвоји од југа Италије. Рат између Азарбејџана и Јерменије је далеко од тога да буде завршен. Многи други примери се могу пронаћи у Европи самој.

Право на национално самоопредељење није просто чињеница да нација влада собом, већ и право да нација насељава свој традиционални географски положај. А пошто сећање на историју географије варира, расте могућност конфликта. Размотримо Ирску: након борбе за слободу од Енглеске и затим Британије право на Северну Ирску чији национални идентитет зависи од тога чије сећање консултујемо, узроковало је деценијским крвавим сукобима.

Шкотска независност ће трансформисати британску историју. Сви покушаји минимизације маше поенту. То ће значити да ће Британско острво бити подељено на две националне државе , и ма колико осећања била топла сада, она нису била топла у прошлости нити можемо бити сигурни да ће бити топла у будућности. Енглеска ће бити рањива на начине на које то није била три стотине година а Шкотска ће морати да одреди своју будућност. Тежи део националног самоопредељења је потреба да се донесу одлуке и да се живи са њима. Ово није аргумент за или против шкотске националности. Он просто привлачи пажњу на невероватну снагу национализма у Европи посебно и у земљама које су Европљани колонизовали.[1]

Чак се и Шкотска сећа како је једном било и многи, можда већина, а можда и велика мањина, дуго чека на повратак прошлости. Али идеја да се Шкотска сећа своје прошлости и жели да је васкрсне јесте узбудљиво сведочење мање од стране шкотске историје него просветитељског преокрета националних права у морални императив који не може бити сузбијен. Можда још значајније јесте то што иако колапс Југославије и Совјетског Савеза нису виђени као рецепт за остатак Европе, Шкотска ће се сматрати таквом. Нико не може порећи да је Британија ентитет од јединственог значаја. Уколико може да се истопи, шта је онда сигурно? У време када је економска криза Европске уније значајна и која изазива европске институције и принципе, распад британске уније ће легитимизовати националне захтеве који су били покопани деценијама.

Али онда морамо да се сетимо да је Шкотска била закопана под Британијом вековима и да сада васкрсава себе. Ово поставља питање колико уверен свако од нас може бити да су национални прохтеви, који су закопани тек деценијама, примирени. Ја немам представу како ће Шкоти гласати. Значајно ми је то да је будућност Британије сада на столу и постоји озбиљна могућност да ће престати да постоји на начин на који је постојала. Национализам има тенденцију да се креће ка својој логичкој последици, па сам ставио мало акције у умерена уверавања шкотских националиста. Нисам нашао да је аргумент против сецесије, који је заснован на пореским приходима или на покретима у банкарству.задовољавајући. Вековима национализам је био џокер за економска питања. Модел економског човека може некима бити идеалан, али је он емпиријски погрешан. Људи су заинтересовани за економско благостање, али не до степена када се искључује све остало. У овом случају, он не чини превагу у односу на право шкотске нације за националним самоопредељењем.

Ја сматрам да је, ма како протекне гласање, осим да националисти буду изненађени великим поразом, дух пуштен из боце и то не само у Британији. Референдум ће поново легитимизовати питања која су проузроковала многе ратове широм европског континента вековима уназад, укључујући и други велики светски рат 20. века који је оставио 80 милиона мртвих.

Са енглеског превео : Владимир Јевтић