Турска енигма

(Стратфор)

У мојој књизи Мрежно преуређење света истакао сам да су четири главна подручја европског и азијског копна у кризи - Европа, Русија, Средњи исток (од Леванта до Ирана) и Кина. Свака криза је другачија, свака је у различитом стадијуму развоја. Све скупа кризе прете да дестабилишу евроазијску копнену масу, источну хемисферу и потенцијално генеришу глобалну кризу. Оне не морају да се споје у једну кризу да би постале опасне. Четири симултане кризе у центру геополитичке гравитације човечанства биле би дестабилишуће по себи. Међутим, ако почну да се спајају и интерагују, ризици ће се мултиплицирати. Обуздати сваку појединачну кризу био би обесхрабрујући задатак. Управљање кризама које се преклапају ће довести до крајњих тачака оперативности и даље.

Ове четири кризе већ су у интеракцији до одређеног степена. Криза Европске уније преклапа се са паралелним проблемом украјинских и европских односа са Русијом. Криза на Средњем истоку преклапа се са забринутошћу Европе око бриге у вези са имиграцијом, као и балансирање односа са европском муслиманском заједницом. Руси су умешани у Сирији и чини се да су одиграли значајну улогу у недавним преговорима са Ираном. Као додатак постоји потенцијално преклапање Чеченије и Дагестана. Руси и Кинези напредују у разговорима о војној и економској сарадњи. Ниједна од ових интеракција не прети да сруши регионалне границе. Заиста, ниједна није претерано озбиљна. Нити је нека врста интеррегионалне кризе незамислива.

Смештена у центру ових кризних зона, налази се земља која је до пре коју годину одржавала политику која није укључивала проблеме са својим суседима. Данас, међутим, читава периферија Турске је у пламену. Борбе се воде у Сирији и у Ираку на југу, у Украјини на северу и ситуација је под високом тензијом на Црном мору. На западу Грчка је у дубокој кризи (заједно са ЕУ), а Грчка је историјски антагонистички настројена према Турској. Медитеран се смирио, али кипарска ситуација није у потпуности решена, а тензије са Израелом су гурнуте под тепих, али нису нестале. Свуда где Турска погледа, постоји проблем. Значајно је да Турска дотиче три региона Евроазије - Европу, Средњи исток и бивши Совјетски Савез.

У прошлости истакао сам две ствари. Прва је да је Турска регионална сила у настајању која ће коначно бити локално највећа сила. Друга је да је то регион који је од опадања и пада Отоманског царства у првој четвртини 20 века био стабилан захваљујући страним силама. Одлука Сједињених Држава да преузму секундарну улогу након дестабилизације која је почела 2003. инвазијом на Ирак оставила је вакуум, који ће Турска на крају бити приморана да попуни. Али Турска није спремна да попуни тај вакуум. То је створило ситуацију да је у току балансирање моћи, нарочито између Турске, Ирана и Саудијске Арабије.

Непосредна опасност

Криза са највише насиља и она која је најнепосреднија за Анкару је област која се протеже од Медитерана до Ирана и од Турске до Јемена. Главни проблем за Турску је да су Сирија и Ирак постали гранична ратишта са различитим снагама, укључујући суните, шиите и курдске елементе. Ове битке се одвијају у котлу формираном од стране четири регионалне силе: Ирана, Саудијске Арабије, Израела и Турске. Овај квартет је логички настао сакаћењем простора између њих.

Свака велика сила има различите стратешке интересе. Примарни интерес Ирана је преживљавање естаблишмента и осигурање да агресивни сунити не дођу до власти у Ираку, чиме би се поновила ситуација у којој се Техеран суочио са Садамом Хусеином. Иранска стратегија је да подржава антисунитске снаге у региону. Ова подршка се огледа од побољшавања позиција Хезболаха у Либану, подршке мањинском алавитском естаблишменту који, тренутно, води Башар ел Асад и асистирања ирачкој армији коју саму контролишу шиити и ирачке шиитске милиције. САД сматрају да Иран подржава америчке интересе у овом тренутку, с обзиром на то да обе земље имају за непријатеља "Исламску државу" и Техеран је важан када је у питању обуздавање милитантних група. Реалност на земљи учинила је ово питање најважнијим проблемом између Ирана и САД, које уоквирује недавни споразум о нуклеарном оружју.

Саудијска Арабија види Иран као свог примарног непријатеља. Ријад такође види Исламску државу као претњу, али се у исто време плаши да би Ирак и Сирија којима доминира Иран могли представљати егзистенцијалну претњу кући Сауд. Саудијци разматрају догађаје у Јемену из сличне перспективе. Такође, у овом контексту, Ријад предвиђа заједнички интерес са Израелом у сузбијању иранских милитантних савезника, исто као и "Исламску државу". Кога тачно Саудијци подржавају у Сирији и Ираку је донекле нејасно, али краљевство нема избора него да игра тактичку и опортунистичку игру.

Израелци су у сличној позицији према Саудијцима. Они се противе Иранцима, али њихова главна брига је да осигурају да Хашемити у Јордану не изгубе контролу над земљом, отварајући врата "Исламској држави" да стигне до реке Јордан. Јордан се у овом тренутку чини стабилним и Израелци и Саудијци виде ово као главну тачку њихове сарадње. У међувремену, Израел игра игру „чекај и посматрај“ са Сиријом. Асад није пријатељ са Израелцима, али слаб Асад је бољи него чврста владавина "Исламске државе".[1]

Тренутно стање у Сирији одговара Израелу због тога што грађански рат ограничава непосредне претње. Али конфликт је сам по себи ван контроле и ризик је да ће неко победити. Израел мора да фаворизује Асада[2] и то га доводи до извесног степена слагања са Ираном, чак и ако Израел ради са сунитским играчима као што је Саудијска Арабија у сузбијању иранских милитантних савезника.[3] Прегршт иронија.

У овом контексту Турци су одбили да се јасно обавежу било традиционалним савезницима на Западу или новим потенцијалним савезницима који се тек појављују. Ово је делимично због тога што ничија обавезивања, осим иранских, нису јасна и непобитна, а делимично због тога што Турци не морају да се обавежу ако то не желе. Они су велики противници Асадовом режиму у Сирији и логика захтева да подржавају "Исламску државу", која је такође противник сиријском режиму.

Као што сам рекао раније, постоје бескрајне гласине у региону да Турци фаворизују и помажу "Исламску државу". Ове гласине су се разбиле јер је Турска обрушила своју војску на "Исламску државу" значајном граничном активношћу и широким нападима из ваздуха.[4] Турци знају да милитанти, без обзира на то какав конфротацијски однос могао бити, могу да се трансформишу од примарно арапске платформе до претње по Турску. Неки кажу да Турци виде "Исламску државу" као оправдање за интервенцију у Сирији. Слабост овог аргумента је та да је било мноштва оправдања које је Анкара одбила чак и ако њена позиција према "Исламској држави" постаје агресивнија.

Ово показује турске сложене односе са Сједињеним Државама још увек формално њеног главног савезника. Турци су одбили да 2003. дозволе снагама САД да изврше инвазију Ирака из Турске. Од тада односи са Сједињеним Државама су комплексни и проблематични. Турци су тражили америчку помоћ у свргавању Асада као услов за широку кооперацију у Сирији. Вашингтон, забринут због владавине Исламске државе у Сирији и са мало убеђења у неисламску државу као дугорочну алтернативу, одбио је ово да прихвати. Стога, док Турци дозвољавају коришћење НАТО ваздушне базе Инџирлик за операције против "Исламске државе", они се још увек нису јавно обавезали. Нити су у јасној кооперацији са сунитском Саудијском Арабијом.

Турски проблем је следећи: нема потеза ниског ризика. Док Анкара има велику армију на папиру, она није опробана у борби ван Турске осим 30-годишње побуне на југоистоку.[5] Турци су такође посматрали исход интервенције конвенционалних снага САД у региону и не желе да преузму исти ризик. Такође, постоје и домаћа разматрања. Турска је подељена између секуларних и исламских фракција. Секуларисти сумњају да исламисти тајно сарађују са радикалним исламом, и да су извор многих гласина. Владајућа партија под сунитском доминацијом Партије правде и развоја, боље позната под акронимом АКП, озбиљно је ослабљена на претходним изборима. Њена способност да покрене једини напад који жели, напад и свргавање ал Асада, изгледао би као религијски рат секуларистима и не би био подржан базом партије шаљући таласе немира који би могли да оборе АКП. Напад на суните, ма колико радикалан, компликује односе са побуњеничким фракцијама у северној Сирији које Турска већ спонзорише. То би такође представљало ризик оживљавања антитурских осећања у околним арапским земљама које памте турску владавину пре само једног века.

Стога Турска, док се мења, што је доказано недавним одобрењем да"амерички предатор дронови полећу из Инџирлика, спутана је, ако не и паралисана. Са стратешке тачке гледишта, чини се да постоји више ризика него добитака. Турска позиција подсећа на израелску: посматрај, чекај и надај се да ћеш избегнути да чиниш било шта. Са политичке тачке гледишта, нема чврсте основе за подршку или директној интервенцији или обезбеђивању подршке за америчке ваздушне ударе.

Проблем је у томе што најгори сценарио за Турску јесте стварање независне курдске републике у Сирији или Ираку. То би ризиковало паљење шибице међу Курдима у југоисточној Турској и, независно од тренутних договора, то би дестабилизовало све. То је једна ствар која би присилила турску руку. Међутим, Сједињене Државе историјски имају неку меру утицаја међу Курдима у Ираку и такође у Сирији. Док овај утицај може бити прецењен и док је Вашингтон завистан од курдске пешмерга милиције у случају копнене подршке за време битке против "Исламске државе" из ваздуха, то је значајан фактор. Уколико ситуација измакне контроли, Анкара ће очекивати да САД контролишу ситуацију. Ако Вашингтон може и хоће, цена би била турска подршка за америчке операције у региону. Турци би морали да плате ту цену или да ризикују интервенцију. То је ситуација у коју је Анкара умешана.

Додатне компликације

Турци су далеко мање укључени у руску кризу него што је то случај са Средњим истоком, али они су ипак укључени и потенцијално на начин који би био пирамидалан. Постоје три димензије наведеног. Прва је Црно море и турска улога у њему. Друга је Босфор, а трећа је дозвола САД да оперишу из своје авио-базе у Инџирлику у случају појачаног руског војног ангажовања у Украјини.

Криза у Украјини нужно укључује Црно море. Кримски Севастопољ је руска база на Црном мору. У потенцијалном конфликту Црно море постаје значајна позорница за извођење операција. Прво, у сваком покрету на запад, Русима је Црно море десно крило. Као друго, Црно море је витални коридор за трговину Русима и покушај њихових непријатеља да затворе коридор укључиће руске морнаричке снаге. Коначно, САД/НАТО стратегија у суочавању са украјинском кризом била је појачање сарадње са Румунијом. Румунија излази на Црно море и Сједињене Државе су објавиле да намеравају да раде са Букурештом у јачању њених црноморских капацитета. Стога, догађаји у Црном мору могу брзо да ескалирају под одређеним околностима, што би представљало претњу по турске интересе, које Анкара не може да игнорише.

Проблем Црног мора чини питање Босфора који је узан мореуз, који заједно са Дарданелима повезује Црно море са Медитераном. Босфор је једини пролаз од Црног мора ка Медитерану. За Русе то је критична трговачка рута и једини начин да руски бродови дођу у Медитеран. У случају конфликта, САД и НАТО ће вероватно желети да пошаљу морнаричке снаге у Црно море да подрже операције око периметра.

Под Монтрокс конвенцијом, договором који је потписан 1936, Босфор је под турском контролом. Међутим, конвенција такође поставља одређене рестрикције на саобраћај у Босфору. Међутим, приступ је гарантован свом комерцијалном саобраћају, Анкара је овлашћена да одбије транзит земљама са којима је у рату. Све земље са обалом на Црном мору су слободне да војно оперишу у Црном мору. Нације које нису црноморске, међутим, трпе рестрикције. Једино ратни бродови испод 15 000 тона могу бити послати и не више од девет одједном са укупном тонажом од 30 000 тона. И њима је дозвољено да остану 21 дан или мање.

Ово ограничава способност Сједињених Држава да пројектују снаге у Црно море, борбене групе носача авиона, кључне компоненте америчке поморске моћи, нису у могућности да прођу. Турска је под међународним законом гарант конвенције и она је током времена изразила жељу да буде ослобођена од тога тако да може експлоатисати потпуни суверенитет над Босфорским мореузом. Али она се такође може ослонити на сазнање да одбијање пролаза ратним бродовима може бити приписано међународном закону уместо да то буде турска одговорност.

Међутим, у случају конфликта са Русијом, то се не би могло више одбацити: Турска је члан НАТО. Уколико би НАТО формално учествовао у таквом конфликту Анкара би морала да изабере да ли Монтрокс конвенција или њене обавезе у савезу имају првенство. Исто се може рећи за операције ваздухоплова из Инџирлика. Да ли ће турски однос са НАТО и САД имати првенство или ће Анкара користити конвенцију да контролише конфликт у Црном мору? Чак и пре њеног сопственог укључења у било који конфликт с Русијом, има места за потенцијално опасне дипломатске кризе.

Да закомпликује ствари, ту је чињеница да Турска добија велики део нафте и природног гаса из Русије преко Црног мора. Помак енергетских односа. Постоје економске околности у којима продавац примарно зависи од продаје и околности у којима је купац зависник. Зависи од простора за маневрисање. Док су цене нафте биле преко 100 долара Русија је имала финансијску опцију да престане да испоручује енергију. Под тренутним ценама руска способност да то и учини се драматично смањила. Током украјинске кризе коришћење стопирања испоруке енергије Европи била би рационална реакција на санкције. Руси то нису учинили зато што не би могли да поднесу цену. Примарна опсесија са осетљивошћу тока енергије из Русије није више ту и Турска као важни потрошач је смањила своју рањивост, макар током дипломатске фазе.

Сједињене Државе конструишу систем савезништва који укључује Балтик, Пољску и Румунију, који је склопљен са циљем да се сузбије свако потенцијално руско напредовање на Запад. Турска је логички јужни завршетак структуре ове алијансе. Турци су више укључени него што је то видљиво, спроводе вежбе са Румунијом и Американцима у Црном мору. Али на Средњем истоку Анкара је пажљиво избегла свако обавезивање алијанси и остала нејасна по питању стратегије на Црном мору. Док је Средњи исток загонетнији, руска ситуација је потенцијално опаснија иако турска амбивалентност остаје идентична.

Слично томе, Турска је дуго захтевала чланство у ЕУ. Ипак економско постигнуће Анкаре током последњих 10 година указује на то да је Турска профитирала због чињенице да није члан. Без обзира на то, секуларисти су нарочито били непопустљиви око чланства зато што они сматрају да би прикључење Унији гарантовало секуларну природу турског друштва. АКП је била амбивалентнија. Партија наставља да тражи чланство, али је била прилично задовољна да остане изван. Она не жели ЕУ структуре које секуларисти желе, нити жели да има удео у европској економској кризи.

Турска је, без обзира, вођена у два правца. Као прво, Анкара има неизбежне економске везе са Европом које су угрожене кризама, иронично фокусиране на традиционалног непријатеља Грчку. Важнија у овом тренутку је имиграција и криза од исламског тероризма у Европи. Многи од муслимана који живе нпр. у Немачкој су Турци и третман прекоморских Турака је значајно политичко питање у Турској. Док Анкара жели да буде део Европе, ни економска реалност ни третман Турака и других муслимана у Европи нису аргумент за такав однос.

Постоји растући јаз са Европом у покушају да се избегне апсорпција економских проблема. Међутим, у југоисточној Европи дискусије о турским инвестицијама и трговини су заједничко место. Стављено у перспективу као европски фрагмент Турска, дугорочна економска сила разуме шта су краткорочни проблеми, вуче југоисточну Европу у свој гравитациони економски центар. На неки начин она постаје још једна сила фрагментације једноставно на основу тога што је алтернативни економски фактор за сиромашније земље на југоистоку.

Потенцијална интеракција Турске на Средњем истоку је непосредно питање. Односи са Русијом су средњорочни и то је већи проблем. Њен однос са Европом је већи проблем. А њен однос са САД је једно питање које пресеца сва наведена. За све ове проблеме Турска нема јасан одговор. Она прати стратегију створену да избегне мешање и одржи максимум опција. Анкара се ослања на стратегију са више нивоа у којој је формално у савезништву са неким силама и прилично отворена за односе са силама које су непријатељи њеним савезницама. Ова доктрина је створена да се избегне преурањено мешање; преурањено значи пре него што се постигне ниво стратешке зрелости и способности која дозвољава да се сама дефинише са придруженим ризицима.

У једном смислу, турска политика је паралелна америчкој. Политике САД у сва три региона су створене да дозволе да се регионални баланс моћи одржава сам од себе са Вашингтоном који се укључује селективно и са ограниченим снагама. Турци су паралелни са САД у принципу и са још мање изложености. Проблем који Турци имају је да их географија обавезује на улогу осовине три региона. За САД ова улога је опционална. Турци не могу да доносе кохерентне одлуке, али морају. Тако да је стратегија Анкаре да се буде конзистентно амбивалентан, енигма. Ово ће функционисати све док спољне силе то дозволе.

Превео са енглеског: Владимир Јевтић