Блискоисточна равнотежа моћи - иранска стратегија, саудијски одговори и позиција САД

Прошле недеље, коалиција претежно сунитских арапских земаља, пре свега са Арапског полуострва и коалиција предвођена Саудијском Арабијом, покренула је ваздушне нападе у Јемену који су се наставили у овој недељи.

Ваздушни напади циљају јеменски ал-Хоутхис, шитску секту коју подржава Иран, и њихове сунитске партнере, који укључују већину војних снага лојалних бившем председнику Али Абдулаху Салеху. Оно што је посебно интересантно је оно што је недостајало: авиони САД. Иако САД обезбеђују логистичку и другу подршку, то је коалиција арапских држава која је покренула проширену ваздушну кампању против ал-Хоутхис.

Три ствари чине ово важним. Прво, ово показује америчку нову регионалну стратегију  у операцији. Вашингтон се удаљава од стратегије која је на снази још од раних 2000-их - да буду главна војна сила у регионалним сукобима - и помера примарни терет борбе на регионалне силе док САД играју споредну улогу. Друго, након година куповине напредног наоружања, Саудијци и земље Савета за сарадњу у Заливу су способне да обављају прилично софистицирани кампању, барем у Јемену. Кампања је почела нападом на положаје пво непријатеља - ал-Хоутхис је стекао ракете земља-ваздух из јеменске војске - и прешла на нападе на командно-контролне системе ал-Хоутхи. То значи да су, регионалне силе које су дуго биле спремне да пребаце терет борбе на Сједињене Државе, такође у стању да преузму терет ако САД одбију да се ангажују.

Најважније је да се нападима на ал-Хоутхис скине акценат растућих сукоба у региону: рат између сунита и шита. У Ираку и Сирији, у току је потпуни рат. Битка бесни у Тикриту између сунитске Исламске државе и њених савезника на једној страни, и сложеном комбинацијом ирачке војске са доминацијом шита, шитске милиције, сунитске племенске групе арапских племена и сунитских курдских снага на другој. У Сирији, битка је између секуларне владе председника Башара ал Асада - којом ипак доминирају Алавити, шитска секта, и сунитских група. Међутим, сунити, друзи и хришћани су се приклонили режиму.

Није рационално да се сиријска опозиција сматра коалицијом, јер постоје значајна интерна непријатељства. Заиста, постоје тензије не само између шита и сунита, већ и унутар шитске и сунитске групе. У Јемену, локална борба за власт између зараћених страна је еволуирала у секташки сукоб у корист регионалних играча. То је много сложеније од једноставног шитско-сунитског рата. Истовремено, ситуација се не може разумети без сунитско-шитске компоненте.

Иранска стратегија и саудијски одговор

Један од разлога зашто је то толико важно јесте да ситуација представља потез Ирана да стекне велику сферу утицаја у арапском свету. Ово није нова стратегија. Иран је тражио већи утицај на Арапском полуострву од владавине Шаха. У скорије време, он се бори да се створи сфера утицаја која би се протезала од Ирана до Средоземног мора. Опстанак владе др Асада у Сирији и успех про-иранске владе у Ираку би створили ту иранску сферу утицаја, с обзиром на снагу Хезболаха у Либану и способност ал Асада да у Сирији пројектује своју моћ.

Неко време, изгледало је да је ова стратегија блокирана јер је влада ал Асада била близу колапса у 2012. Такође, стварање ирачке владе, која се показала релативно успешна и била далеко од тога да буде иранска марионета, допринело је утиску да Иран неће успети. Овакав развој, заједно са западним санкцијама, поставио је Иран у дефанзиву, а идеја о иранској сфери утицаја изгледа да је била само сан.

Међутим, парадоксално, успон Исламске државе је учврстио иранску власт на два начина. Прво, пропаганда Исламске државе је страшна и направљена је тако да група изгледа не само застрашујуће,већ и моћно. Међутим, истина је да, иако није слаба, Исламска држава представља само делић ирачке сунитске заједнице, а сунити су мањина у Ираку. Истовремено, пропаганда је мобилисала  шитску заједницу да се одупре Исламској држави, дозволивши иранским саветницима да ефикасно управљају шитским милицијама у Ираку и (донекле) ирачком војском, и приморала САД да користе своје ваздушне снаге у тандему са иранским копненим снагама. С обзиром на америчку стратегију блокирања Исламске државе, чак и ако то захтева сарадњу са Ираном, то значи да ће подразумевани победник у Ираку  бити Иран.

Нешто слична је ситуација и у Сирији, али са другачијом демографијом. Иран и Русија су историјски подржали Асадову владу. Иранци су били важнији помагачи, посебно зато што су послали њиховог савезника Хезболах, у бој. Што је једном изгледало изгубљено сада је далеко од тога. Сједињене Државе биле су изузетно непријатељски расположене према ал Асаду, али с обзиром на тренутне алтернативе у Сирији, Вашингтон је постао барем неутралан према сиријској влади. Ал Асад би несумњиво био рад за директан дијалог са Вашингтоном. Без обзира на исход, Иран има средства да одржи свој утицај у Сирији.

Када погледате карту и замислите ситуацију у Јемену, добијате осећај зашто Саудијци и земље Савета морају да нешто ураде. С обзиром на оно што се дешава дуж северне границе Арапског полуострва, Саудијци су израчунали могућност  да евентуална победа Ал-Хоутхи успоставља про-иранску, шитску државу на југу. Саудијци и земље залива би се суочили са могућношћу окружења од стране шита односно Ирана. Чињеница је да припадници ал-Хоутхис нису шитски пуномоћници као Хезболах, и саудијски новац у комбинацији са војним операцијама дизајнираним да одсеку иранске линије снабдевања до ал-Хоутхис могу ублажити укупну претњу. У сваком случају, Саудијци морају да делују.

Током Арапског пролећа, један од скоро успешних покушаја збацивања владе догодио се у Бахреину. Устанак није успео пре свега због тога што је Саудијска Арабија  интервенисала и наметнула своју вољу земљи. Показало се да су Саудијци изузетно осетљиви на успон шитских режима који имају блиске односе са Иранцима на Арапском полуострву. Резултат је био једнострана интервенција и сузбијање. Каква год да су морална питања, јасно је да Саудијце плаши успон иранске власти и спремни су да користе своју снагу. То је оно што су урадили у Јемену.

На неки начин, питање је једноставно за Саудијце. Они представљају верски центар сунитског света. Као такви, они и њихови савезници кренули су у стратегију која је стратешки и тактички дефанзивно- офанзивна. Њихов циљ је да блокирају ирански и шитски утицај, а средство које имплементирају је коалиција која користи авијацију за подршку локалним снагама на терену. Осим ако не следи пуна инвазија Јемена, Саудијци следе америчку стратегију од 2000. наовамо у мањем обиму.

Став САД

Америчка стратегија је сложенија. Као што сам пре написао, САД су предузеле стратегију фокусирања на одржавање равнотеже моћи. Овакав приступ је увек сложен јер циљ није да подржава неку посебну моћ, већ да одржи равнотежу између више регионалних сила. Стога, САД пружају обавештајну подршку за Саудијску коалицију против ал-Хоутхис и њихових савезника Ирана.

У Ираку, САД пружају подршку шитима - и њиховим савезницима - бомбардовањем положаја Исламске државе. У Сирији, стратегија САД је тако комплексна да пркоси јасном објашњењу. Одбија интервенцију великих размера, али у сврху одржања равнотеже моћи. Сједињене Државе могу да се супротставе Ирану у једном контексту а да га подрже у другом. Поједностављени модели Хладног рата нису релевантни овде.

Све ово се дешава у исто време када долази до неке врсте затварања нуклеарног преговора. САД заправо нису забринуте због Ирана и нуклеарног оружја. Као што сам рекао много пута, ми смо чули од средине 2000-тих да је Иран годину или две удаљен од нуклеарног оружја. Сваке године, судбоносан датум се помера. Изградња балистичког нуклеарног оружја је тешка, а Иранци нису ни спровели нуклеарну пробу, што је суштински корак пре него што се створи систем за испоручивање нуклеарног оружја.  Оно што је био главни проблем пре неколико година сада је део питања у односима САД-Иран. Договор или не-договор, САД ће бомбардовати Исламску државу и помоћи Иран, и подржавати Саудијце у Јемену.

Право питање је исто како је било пре неколико година: Иран изгледа да гради сферу утицаја до Средоземног мора, али овај пут, сфера утицаја потенцијално укључује Јемен. То, заузврат, ствара претњу по Арапско полуострво из два правца. Саудијци мора да реагују, али питање је да ли су способни да ваздушним ударима зауставе ал-Хоутхис. Прво питање је шта ће урадити Саудијци онда. Друго питање је шта ће Американци учинити. Тренутна доктрина захтева равнотежу између Ирана и Саудијске Арабије. Под овом доктрином - и то у војном смислу- САД не могу да приуште свеобухватно ангажовање на терену у Ираку.

Турска улога

Релативно тиха али од апсолутно виталног значаја у овој причи је Турска. Она има највећу економију у региону и има највећи војску, иако се о квалитетима њене војске може расправљати. Турска посматра хаос дуж њене јужне границе, диже тензију на Кавказу и сукоб преко Црног мора. Од свих ових, Сирија и Ирак и потенцијални успон иранске власти је највише узнемирава.

Турска је рекла мало о Ирану у последње време, али прошле недеље Анкара је изненада критиковала Техеран и оптужила Иран да покушава да доминира у региону. Турска често изговара одређене ствари не радећи ништа, али за развој ситуације је и даље значајна.

Треба имати на уму да турски председник Реџеп Тајип Ердоган жели да види Турску као регионалног лидера и лидера сунитског света. Турци не чине ништа у Сирији или Ираку. Тако се не мења историја. Али Турска је и даље главна сунитска сила и трећа нога регионалне равнотеже која укључује Саудијску Арабију и Иран.

Укључење Турске био би важан потез у настанку регионалне равнотеже моћи, у којој локалне власти, не Уједињено Краљевство или САД, одређују исход. Америчка улога, попут британске улоге пре, не би била директно вођење рата у региону, већ пружање помоћи дизајнирано да стабилизује однос снага. То се види у Јемену или Ираку. То је изузетно сложено и није погодно за поједностављење или идеолошке анализе. Али америчка улога је овде, она се одвија и она ће представљати динамику нове генерације на Блиском истоку. А ако Иранци одустану од свог теоријског нуклеарног оружја то ће увући Турску и заокружити однос снага.

Превод са енглеског: Владимир Јевтић