"Исламска држава" преобликује Средњи исток

(Стратфор, 25. новембар, 2014)

Преговори о нуклеарном наоружању са Ираном нису успели да изнедре договор, али крајњи рок за постизање договора је продужен без икаквих проблема. Оно што је била значајна криза пре годину дана препуна претњи и страха решена је без драме и тешкоћа. Овај нови одговор на још један неуспех у постизању договора означава помак у односима између Сједињених Држава и Ирана, помак који се не може разумети уколико прво не размотримо огромне геополитичке помаке који су се догодили на Средњем истоку, редефинишући ургентност нуклеарног питања.

Ови помаци имају корена у појави "Исламске државе". Идеолошки, постоје мале разлике између "Исламске државе" и других радикалних исламистичких џихадистичких покрета. Али у условима географског присуства, "Исламска држава" је себе поставила независно од других. Док је Ал Каида можда чекала да преузме контролу над значајном државом-нацијом, примарно је остала разуђена и раштркана терористичка организација. Она није заузимала неку територију за стално, она је покрет, а не држава.

Али "Исламска држава", како јој и само име сугерише је другачија. Она себе види као семе из кога ће изникнути транснационална исламска држава и успоставила се у Сирији и Ираку као географски ентитет. Група контролише угрубо дефинисан регион у две државе и поседује нешто као што је конвенционална армија која има задатак да брани и шири државну контролу. До сада, свеједно какве је предности и повлачења доживела, "Исламска држава" је задржала овај карактер. Док група сигурно испољава суштински део своје моћи кроз разуђене герилске формације и поседује регионалну значајну терористичку апаратуру, она ипак представља нешто ново у региону: исламистички покрет који се понаша као регионална држава.    

Није јасно да ли "Исламска држава" може да опстане. Она је под нападима америчке авијације, и САД покушавају да направе коалиционе снаге које ће је напасти и освојити. Такође је нејасно да ли група може да се прошири. Изгледа да је "Исламска држава" достигла своје границе у Курдистану, а ирачка армија (која је претрпела тежак пораз у првој фази појаве "Исламске државе") показује одређене знаке да је способна да покрене контраофанзиву.

Нова територијална претња

"Исламска држава" је створила вртлог који је у себе увукао регионалне и глобалне силе одређујући како ће се понашати. Присуство групе је ново и немогуће га је игнорисати зато што је територијални ентитет. Нације су биле присиљене да прилагоде своју политику и међусобне односе као исход. Ово видимо унутар Сирије и Ирака. Дамаск и Багдад нису једини који морају да се носе са "Исламском државом"; остале регионалне силе Турска, Иран и Саудијска Арабија које су главне међу њима морају такође да прорачунају своје позиције. Терористичка организација може изазвати бол и превирање, али опстаје захваљујући томе што је разуђена. "Исламска држава" има елементе тероризма, али је такође и концентрисана сила која потенцијално може да прошири своју територију. Група се понаша геополитички и све док опстаје представља геополитички изазов.

Унутар Ирака и Сирије "Исламска држава" представља елементе сунитске арапске популације. Она се успоставила у сунитско-арапским регионима у Ираку и иако отпор према снази "Исламске државе" постоји међу сунитима нека врста отпора је неизбежна према свакој држави која настаје. "Исламска држава" је успела до сада да се носи са овим отпором. Али група такође притиска границе курдских и шиитских региона и тражи начин да створи географску везу са својим снагама у Сирији мењајући ирачку унутрашњу динамику значајно. Где су сунити некада били слаби и раштркани, "Исламска држава" је сада постала суштинска сила у региону северно и западно од Багдада поставши могућа претња за курдску производњу нафте и ирачку владу. Група има чак и сложеније ефекте у Сирији пошто је ослабила друге групе које се боре против владе сиријског председника Башара ал Асада и тиме оснажила Ал Асадову позицију, док у међувремену појачава снагу. Ова динамика илуструје геополитичку комплексност присуства "Исламске државе".

Суочавање са коалицијом

САД су се повукле из Ирака надајући се да ће Багдад, чак и ако је онемогућен да управља сопственом територијом са конзистентним нивоом ауторитета, без обзира развити равнотежу моћи у Ираку у коме различити степени аутономије формалне и неформалне могу бити дозвољене. Био је то несигурни циљ иако не неодржив. Али појава "Исламске државе" пореметила је баланс у Ираку драматично и иницирала слабости у ирачким и курдским снагама које се боре против "Исламске државе". Присилиле су САД да се суоче са могућношћу да група доминира великим деловима Ирака и Сирије. Ова ситуација представља изазов који Сједињене Државе не могу да игноришу нити да се потпуно укључе у сукоб. Решење Вашингтона било је да се пошаљу авионие и минималне копнене снаге за напад на "Исламску државу", док у међувремену раде на томе да изграде регионалну коалицију која ће деловати. 

Данас, кључ ове коалиције је Турска. Анкара је постала суштинска регионална сила. Она поседује највећу економију и армију у региону, и најрањивија је на догађаје у Сирији и Ираку који се одвијају дуж турске јужне границе. Стратегија Анкаре под председником Реџепом Тајипом Ердоганом је била избегавање конфликта са својим суседима, што је до сада успела да уради успешно. Сједињене Државе сада желе да Турска обезбеди снаге, нарочито копнене трупе, које би се супротставиле "Исламској држави". Анкара има интерес да тако и учини пошто ирачка нафта ће помоћи турској да издеференцира своје ресурсе и због тога што жели да задржи конфликт ван Турске. Турска влада је напорно радила да задржи сиријски конфликт ван својих граница и да ограничи своје сопствено директно мешање у грађански рат. Анкара такође не жели да "Исламска држава" створи притисак на ирачке Курде који би се евентуално придружили турским Курдима.

Турска је у тешкој ситуацији. Уколико интервенише против "Исламске државе" заједно са САД, њена армија ће бити тестирана на начин на који није била тестирана још од Корејског рата и квалитет њених операција није сигуран. Ризици су реални, а победа је далеко од гарантоване. Турска би поново преузела улогу коју је играла у арапском свету током Отоманске империје када је покушавала да обликује арапску политику на начине који би је задовољили. САД нису ово добро учиниле у Ираку и нема гаранција да ће Турска успети такође. У ствари, Анкара би могла бити увучена у конфликт са арапским државама из кога не би могла да се повуче тако глатко као што је Вашингтон учинио.

У исто време, нестабилност на југу од Турске и појава нове територијалне силе у Сирији и Ираку прадставља фундаменталну претњу по Анкару. Постоје тврдње да Турска тајно подржава "Исламску државу", али ја веома сумњам у то. Турци можда фаворизују друге исламистичке групе, али "Исламска држава" је опасна и може привући притисак САД на све њене помагаче. Турци неће једноставно учинити онако како Америка заповеда. Анкара има интересе у Сирији који се не поклапају са интересима Сједињених Држава.    

Турска жели да види свргнути режим ал Асада, али САД су резервисане по том питању због страха од отварања врата сунитском џихадистичком режиму (или у најмању руку џихадистичкој анархији) што би заједно са "Исламском државом" која оперише било немогуће обликовати. До неког степена Турци питање ал Асада подмећу као изговор да се не укључују у конфликт, али Анкара жели да ал Асад оде и да про-турски режим дође на власт. Уколико САД одбију да се повинују овом захтеву, Турска има основу да одбије да интервенише. Уколико се САД сложе Турска добија исход који жели у Сирији, али по цену већег ризика по Ирак. Тако је "Исламска држава" постала фокус САД-турских веза заменивши претходна питања, као што су турски односи са Израелом.

Иран мења регионалну улогу

Појава Исламске државе слично редефинише позицију Ирана у региону. Техеран сматра да је проирански режим у Багдаду, у коме преовлађују шиити, кључан за њихове интересе. На исти начин сматра да је доминација над јужним Ираком исто тако кључна. Иран је водио рат против Ирака којим су доминирали сунити 80-их година са огромним губицима. Избегавање још једног таквог рата је фундаментално за иранску националну безбедносну политику. Из тачке гледишта Техерана "Исламска држава" има способност да обогаљи владу у Багдаду и потенцијално уруши иранску позицију у Ираку. Иако ово није највероватнији исход, то је потенцијална претња на коју Иран мора рачунати.

Мале иранске формације су већ формиране у источном Курдистану, а ирански пилоти управљају ирачким авионима приликом напада на позиције "Исламске државе". Сама могућност да "Исламска држава" доминира чак и деловима Ирака је неприхватљива за Техеран што приближава интересе Ирана интересима САД. Обе државе желе да "Исламска држава" буде сломљена. Обе земље желе да влада у Багдаду функционише. Американци немају проблем око тога да Иран гарантује безбедност на југу а Иранци немају примедби на проамерички Курдистан све док он доминира јужним токовима нафте.

Због "Исламске државе", колико дуго дугорочни интереси захтевају, САД и Иран су везани заједничким интересима. Било је бројних извештаја о америчко-иранској војној кооперацији против "Исламске државе", док главно питање које их дели (ирански нуклеарни програм) бива маргинализовано. Изјава дата у понедељак да није постигнут договор у преговорима око нуклеарног наоружања била је пропраћена мирним продужењем крајњег рока и ниједна страна није претила другој или дала било какву индикацију да је неуспех променио општу климу која је постигнута. У нашим очима, као што смо одувек говорили, направити нуклеарно оружје које се може лансирати је много теже од обогаћивања уранијума и Иран није нуклеарна сила. То је изгледа постала америчка позиција. Ни Вашингтон ни Техеран не желе да кваре односе због нуклеарног питања, које је остављено по страни за сада због успона "Исламске државе".

Ово ново савезништво између САД и Ирана природно представља аларм за Саудијску Арабију, трећу главну силу у региону због свог богатства и могућности да финансира политичке покрете. Ријад Техеран види као ривала у Персијском заливу, који потенцијално може да дестабилизује Саудијску Арабију преко њене шиитске популације. Саудијци такође виде САД као ултимативни гарант њихове националне безбедности, иако су делали без одобрења Вашингтона још од „арапског пролећа“. Уплашен отопљавањем односа Ирана и САД, Ријад такође постаје забринут због раста америчке самодовољности у погледу енергије, што драматично смањује политичку важност Сауди Арабије за Сједињене Државе.

Било је спекулација да се "Исламска држава" финансира од стране арапских сила, али за Ријад би било ирационално да финансира групу. Што је јача "Исламска држава", јаче постају везе између Ирана и САД. Вашингтон не може да живи са чињеницом транснационалног калифата који може постати регионална сила једнога дана. Што више претњи из "Исламске државе" стиже, то више Иран и Сједињене Државе требају једно другоме, што је противно саудијским безбедносним интересима. Ријаду је потребна тензија између Ирана и САД. Без обзира на религијски или идеолошки импулс савезништво Техерана са Вашингтоном формира свеобухватну силу, која прети саудијском режиму и његовом опстанку. "Исламска држава" не гаји љубав према саудијској краљевској породици. Калифат може да се прошири и у правцу Саудијске Арабије, а већ смо видели базичне активности повезане са "Исламском државом" које се предузимају унутар краљевства. Ријад је био увучен у Ирак и сада мора да покуша да ојача сунитске снаге оне које не припадају "Исламској држави" брзо, тако да те снаге притисну Вашингтон и Техеран и да ослаби њихово савезништво. 

Америчко место у центру Средњег истока

За Вашингтон "Исламска држава" је показала да је идеја о томе да САД напросто напусте регион нереална. У исто време САД се неће укључити у рат у Ираку. Вашингтон није успео да постигне проамеричку стабилност тамо први пут, није вероватно да ће то учинити сада. Ваздухопловне снаге Сједињених Држава примењују значајну силу против "Исламске државе" и представљају доказ америчке моћи и присутности као и њене границе. Стратегија САД да формирају коалицију против "Исламске државе" је екстремно сложена, пошто Турци не желе да буду увучени у рат без великих уступака, Иранци желе смањени притисак на њихов нуклеарни програм у замену за њихову помоћ, а Саудијци су свесни претње коју представља Иран.  

Оно што је вредно помена јесте ефекат који "Исламска држава" оставља на односе у региону. Појава групе је још једном позиционирала Сједињене Државе у центар регионалног система и присилила је три главне средње источне силе да редефинишу своје односе са Вашингтоном на различите начине. Такође је оживела најдубље турске страхове Иранске и Саудијске. Анкара жели да избегне да буде увучена у ноћну мору Отоманског царства да контролише Арапе, док је Иран био присиљен да се удружи са САД како би се супротставио успону сунитског Ирана и Саудијске Арабије што је шах морао да ради. У међувремену "Исламска држава" је уздигла саудијске страхове да ће бити напуштене од стране САД у корист Ирана а САД у страху од поновног увлачења у Ирак морају да дефинишу све своје акције.

На крају није вероватно да ће "Исламска држава" територијално опстати. Истина је да Турска, Иран и Саудијска Арабија чекају да САД реше проблем "Исламске државе" ваздушним ударима и са нешто копнених трупа. Ове акције неће уништити "Исламску државу", али оне ће разбити територијалну кохерентност групе и присилити их да се врате тактици гериле и тероризма. Заиста то се већ дешава, али само постојање групе, колико год било привремено, изненадило је регион у смислу да раније процене не одговарају тренутној реалности. Анкара неће бити у могућности да избегне пораст свог учешћа у конфликту, Техеран ће морати да живи са САД, а Ријад ће морати да озбиљно размотри своје рањивости. Што се Сједињених Држава тиче, оне једноставно могу да оду кући чак и ако је регион у хаосу. Али остали су већ код куће, и то је поента коју је "Исламска држава" учинила јасном.

Превео са енглеског: Владимир Јевтић