Савремени свет | |||
„Сиријски чвор“ и руска спољна политика (I) |
петак, 11. децембар 2015. | |
Необична судбина Асадове Сирије Комплексни и многострани грађански рат у Сирији прерастао је на наше очи оквире регионалног конфликта и изродио се у међународну кризу незапамћених размера у постхладноратовском периоду. Од пада Берлинског зида било је крвавијих сукоба са страшнијим последицама, али у Сирији први пут имамо директну умешаност различитих страних сила у један конфликт, а које на терену не делују унисоно (на основу мандата ОУН, одлуке НАТО или под утицајем дипломатије САД), већ практично паралелно остварују сопствене интересе, подржавајући различите зараћене стране. Истовремено, криза која је настала око рушења руског бомбардера Су-24 подсетила је целу планету колико је заправо пут до ширег конфликта са далекосежнијим последицама прав, раван и кратак. Истовремено, судбина сиријске државе и Асадовог режима занимљива је сама по себи. Протести тзв. „Арапског пролећа“ почели су у овој земљи међу првима, али док је „Пролеће“ у Египту, Алжиру, Тунису и Либији сагорело и отворило пут ка новим политичким процесима и реалностима, у Сирији се оно преточило у један нарочито прљав и деструктиван грађански рат који ни данас, четири године касније, не показује знаке јењавања. Истовремено, за разлику од пуковника Гадафија, који је у Либији на својој страни имао ширу популарност и највиши економски стандард у Африци, па је ипак мучки убијен, председник Асад, који се суочавао са мање-више идентичном режијом државног преврата као и Гадафи, успео је колико-толико да жонглира са реалполитичким факторима и очува контролу над већином густо насељених области Сирије. Наравно, разлог ове изненађујуће издржљивости Асадовог режима је само један и општепознат – Русија. Сиријски председник током целог грађанског конфликта у својој земљи уживао веома озбиљну дипломатску подршку Русије на свим међународним нивоима, што је искључило могућност „легалне војне интервенције“ НАТО под мандатом ОУН, као и могућност легализовања самопроглашених институција „сиријске опозиције“ на међународном нивоу. На западно наоружавање и подршку „опозицији“ Русија је одговорила наоружавањем и обуком Асадових војника, и тај уплив руске војне технике је умногоме заслужан што Асадове снаге до сада нису војно поражене. Најзад, Русија је припретила да ће Сирију наоружати савременим противваздушним системима ако се НАТО одлучи да је унилатерално бомбардује као Либију или СР Југославију, а када је „Исламска држава“ постала реална претња Асаду, започели су сопствену ваздушну кампању против ИД, што је још једном потез без преседана од формирања Руске Федерације. Поготово је улазак руских ваздушних снага у директна борбена дејства представљао изненађење за међународну јавност. Многи медији и коментатори су тим потезом били видљиво затечени, пре свега ако се има у виду да су Руси у толико наврата пропустили боље прилике да примене тзв. „доктрину Медведева“ из 2008. г., која дозвољава употребу руских војних снага у иностранству „у циљу заштите живота и достојанства“ руских грађана. Русија није употребила своје војне снаге да би регулисала конфликт у Украјини у коме је руско становништво било под директним ударом, чак ни након спаљивања Дома синдиката у Одеси у мају 2014. године, које су многи видели као идеалан повод за руску војну интервенцију, а руска војска на Криму је све до присаједињења деловала у оквирима постојећег мандата Црноморске флоте, уз ангажовање специјалаца (тзв. „пристојних људи“) без руских војних ознака као defacto паравојних снага у служби локаних кримских власти. Наспрам ове „суздржаности“ у Украјини, руска политика у Сирији била је знатно гласнија и отворенија, а кулминирала је ангажовањем руских Ваздушно-космичких снага у борбама против ИД, а након обарања бомбардера Су-24, и распоређивањем елемената руске ПВО (укључујући и систем С-400 „Тријумф“) у Сирији. Ако је званични повод за интервенцију и била заштита руских грађана од исламског тероризма, није јасно у којој мери руске грађана „Исламска држава“ угрожава више од, рецимо, украјинског неонацистичког „Десног сектора“, тим пре што се обе организације на идентичан начин „забрањене у Русији“. Сирија је на тако постала нови полигон за глобално разрачунавање великих сила, а у случају Русије, полигон за демонстрацију новостеченог дипломатског и геополитичког утицаја изван својих граница, што је умногоме створило услове за Асадов отпор, што побуњеницима и исламистима под директном контролом Запада, што „Исламској држави“, у чијем је настајању Запад играо централну улогу, а која је идеолошки и економски веома блиска са неким од западних традиционалних савезника, попут Турске и Саудијске Арабије. Без амбиција да се у обзиру узму сви кључни елементи комплексне геополитичке ситуације у Сирији и ширем регион, овде ћемо се фокусирати на руску политику и редом размотрити неколико важних аспеката нове руске спољнополитичке доктрине која се развија пред нашим очима. Руски наспрам НАТО интервенционизма Русију су са Запада небројено пута оптуживали да „глобалну политику хоће да врати у XIX век“. Ова опаска, замишљена као дерогативна, увек је занемаривала чињеницу да је XIX век, у коме су спољнополитички субјекти биле јаке националне државе са сопственим војскама, дипломатијама, и интересима, у поређењу са XX веком био период релативног мира, а да је блоковска спољна политика у XX веку у више наврата доводила до ескалације регионалних сукоба у светске и масовне ратове, као и до саме ивице нуклеарног рата. Наспрам ове двадесетовековне политике „блоковског statusquo“, „постмодерна“ дипломатија и политика после пада Берлинског зида углавном се сводила на спровођење геополитичке самовоље САД уз мање или више напора да се она легализује у ОУН, при чему је управо Русија често била та која је „одбијала да се укључи у програм“ и „иде у корак са временом“. Наравно, статус НАТО као унилатералног „светског полицајца“ подрила је и обесмислила сама Америка, прво заобилазећи Савет безбедности током агресије на СР Југославију 1999. године, а затим и саме институције НАТО приликом агресије на Ирак. Баш као у случају проглашења независности и анексије Крима, Русија је по питању Сирије могла да се позове на америчко рушење међународно-правног поретка и да констатује да је „ништа не спречава“ да повуче одређене једностране потезе у спољној политици. Па опет, руска интервенционистичка политика са интервенционизмом НАТО поклапа се само у оној мери, у којој су обе силе у различитим приликама деловале у оквирима мандата ОУН – НАТО у Босни и Авганистану, а Русија у Молдавији и Грузији – као и утолико што се обе стране позивају на „глобалну борбу против тероризма“. Али ту се свака сличност завршава. Механизам НАТО интервенција подразумевао је у већини случаја медијски генерисане „хуманитарне кризе“ које би, затим, послужиле као основ за спиновање јавног мњења у смеру лажне „моралне одговорности“ према „кршењу људских права“. Оваква доктрина је до сада небројено пута критикована, али чак и таква, климава каква јесте, често је уступала место отвореним и себичним интересима водећих земаља-чланица Алијансе, или њихових корпоративних елита, које су војне операције покретале на име „борбе против терора“ и „заштите националних интереса“, а које су се по правилу завршавале колонијалним поробљавањем несрећне земље која се на тај начин „демократизује“. Ова ратнохушкачка и крвожедна политика ишла је руку под руку са до сада невиђеном контролом медијског дискурса, и за сада је довела глобалну цивилизацију не само до потпуне разградње система међународног права, већ и до апсолутне релативизације појмова истине, правде и моралности на међународном нивоу, што је за природну последицу имало нову плиму насиља и тероризма. Ово нас доводи до друге карактеристике НАТО интервенција – оне су се до сада показале катастрофално неуспешним у погледу постизања својих прокламованих циљева. За организацију која за свој посао проглашава „мир“, „стабилност и развој“, те „заштиту безбедности и људских права“, Алијанси до сада ниједном није пошло за руком да ове и овакве циљеве обезбеди. У БиХ су инсталирали нефукционалан и дубински корумпиран државни систем са странцима на челу, који од новог рата пре спречава умор и зазор грађана од новог конфликта, него одговорна делатност страних представника. На Косову је инсталирана (и призната као независна) мафијашка псеудо-држава под контролом терориста, криминалаца и шверцера наркотика и њихових америчких пословних партнера, док су услови за живот мизерни и за албанску већину, а Србе и друге мањинске народе да не помињемо. Авганистан, Ирак, Либија, а добрим делом и Сирија, од организованих, стабилних и суверених држава претворене су у територије, у фактичке terraenullius унутар којих „ред и закон“ представља свака група људи која располаже са довољном количином наоружања и бахате самовоље, и унутар којих више не важе никакве међународне норме, конвенције, нити људска права. Некомпетенција НАТО-земаља је при томе толика, да су у оквиру ових сукоба у више наврата наоружавали и обучавали оружане групе против којих ће касније ратовати. Истовремено, ратни злочини, цивилне жртве и друга „колатерална штета“ НАТО интервенција је по правилу огромна, и додатно оспорава сваки ауторитет ове војне организације. Без претеривања се може рећи да је свака земља у коју је НАТО доносио „мир и стабилност“ вишеструко економски и политички уназађена, а велики број њих је доведен у безмало претполитичко и претцивилизацијско стање „рата свих против свих“. Наспрам ове неславне репутације САД и НАТО, делатност руске војске ван граница Русије била је знатно ређа, али са знатно импресивнијим резултатима. Не рачунајући унутрашњи конфликт у Чеченији, која опет данас представља једну од ретких конфликтних зона у којима се може осетити напредак и стабилизација, руска војска се показала изузетно способном и професионалном, како током осмодневног грузијског рата 2008. године, тако и током операције присаједињења Крима Русији 2014. године. Руси су у оба случаја деловали оштро, муњевито и ефикасно, са циљем да се у најкраћем року онемогући даљи наставак и ескалација конфликта, уз минималне жртве и „колатералну штету“. Грузијска војска је тешко страдала у рату са Русијом, али Грузија није систематски уништавана на начин на који је то НАТО радио у Југославији и Либији, а држава после рата није постала постапокалиптична бестрагија. При томе су основни задаци операције – заштита цивилног становништва Јужне Осетије и Абхазије и прекид оружаног конфликта – испуњени у потпуности. Наспрам ове две операције, интервенција у Сирији је још увек у току, и тешко је подвући црту, али се већина коментатора (укључујући и коментаторе на западу) слаже да је су руске ВКС имале кудикамо веће резултате у борбама против „Исламске државе“ за нешто више од месец дана, него НАТО снаге за годину дана. Међутим, једна друга ствар је специфична када је у питању руска интервенција у Сирији. Руске снаге су једина страна сила у земљи чије је присуство тамо легално, будући да су оне дошле на позив легалне и (још увек) међународно признате владе, позивајући се на скоро заборављени појам савезништва. Иако нема никакве сумње у томе да Русија у Сирији штити своје непосредне интересе, најважнији од којих је свакако очување њихове једине војне луке у Средоземном мору, руско мешање у сиријски конфликт, кудикамо више него мешање европских земаља и САД, примарно је усмерено на окончање конфликта, а не на његово перпетуирање adinfinitum, као што је случај у свим зонама које су „умиривале“ НАТО земље. Утолико се мора приметити да је присуство руских снага у Сирији истински „фактор мира и стабилизације“, баш као што је тешко оспорити да се Русија кудикамо добронамерније и пријатељскије односи према Сирији, него САД према својим „партнерима“ у региону. Ово је довело до великог раста популарности Русије, како у самој Сирији, тако и у шиитским Ираку и Ирану, али и сунитском Египту, где се Русија посматра као истински партнер и савезник, а не као страни завојевач и колонизатор. Ако се томе дода да Русији полази за руком да војно интервенише у региону, а да истовремено одржава добре односе и са Ираном, и са Израелом, мора се признати да резултати геополитике на Блиском Истоку нису занемарљиви, поготово када се има у виду колико мање новца Москва улаже у регион од њених „партнера са Запада“. Руско „јахање таласа“ западне пропаганде Један од значајнијих аспеката руског ангажмана у сиријском конфликту јесте њихова могућност да изнова тестирају медијско-пропагандну стратегију коју су са великим успехом употребили у Грузијској кампањи 2008. године. Реч је о необичној примени руске војне доктрине „диспропорционалног одговора“ у медијској сфери. Откако је почео да се бави реформом руске армије, руски председник Владимир Путин небројено пута је наглашавао да Русија „не намерава да се увуче у нову трку наоружања“, нити претендује да да прекомерено оптерећује војни буџет издацима за одбрану, већ ће уместо тога гледати да максимално користи ресурсе које има на располагању (пре свега у свету ненадмашни ракетни потенцијал) како би обезбедила земљу од опасности оружане агресије. Ако се буџети Русије и САД не могу поредити на плану издатака за одбрану, руски утицај на глобалну медијску сферу и формирање јавног мњења је тек апсурдно мали када се упореди са количином новца и ресурсима које САД убацују у светске медије. И мада делатност руске англојезичне телевизије RT и других међународних медија континуирано изазива фрустрације међу западним пропагандистима, није никаква тајна да је њихов утицај на глобалном плану миноран, поготово након што их је конфликт у Украјини натерао да заступању сопствених ставова приступе знатно агресивније и „без рукавица“. Нема никакве сумње да се та ситуација средњорочно неће изменити, и да Русија вероватно никада неће бити у прилици да троши на контролу медија онолики новац, колики троше Американци и њихови савезници. Међутим, као што је речено, алтернативе куповини и контроли медија постоје, и Руси из године у годину постају све вештији у њиховом коришћењу. Када је избила Грузијска криза, руска војска и влада је, у сарадњи са руским медијима, муњевито реаговала учинивши доступним огромну количину ексклузивних материјала са лица места, које је понудила страним медијским кућама. Затечене избијањем рата на дан спектакуларног отварања Олимпијских игара у Пекингу, западне медијске куће нису имале припремљене медијске кампање које би Русе приказале као агресоре на Грузију, а њихови уредници нису могли да одоле објављивању ексклузивних материјала, плашећи се да ће „њихова конкуренција то учинити пре њих“. Када су се западна пропагандна одељења консолидовала и „заврнула славину“ руском приступу западним медијима, било је већ касно – вест о грузијском нападу на Осетију била је општепозната, као и чињеница да Русија доле делује у оквиру мандата Уједнињених нација. Главни штаб руских оружаних снага је у једном тренутку чак маестрално окренуо један од централних западних медијских симулакрума против самог Запада, изјавивши, како „руски миротворци неће допустити да се у оквиру њиховог мандата понови Сребреница“. Тако је Сребреница, која на Западу врши конкретну улогу заплашивања европске и западне јавности „унутрашњим европским злом“, које може да искрсне сваки час, ако се само угрози евроатлантска безбедносна осовина, накратко постала оруђе руског пропагандног рата против Запада (уз јасне импликације да је сам Запад крив за оно што се у Сребреници догодило). Ова медијска доктрина подразумева својеврсно „јахање таласа“ западне пропаганде уместо узалудних покушаја да се ти таласи зауставе. Руски званичници су већ верзирани у овој стратегији, а нико у толикој мери као руски председник лично. Свесни да су они увек извори „прворазредних новости“, којима редакције западних медија у вечитој потери за тиражом, гледаношћу и новцем не могу да одоле, пажљиво бираним провокацијама и спиновима они су до сада небројено пута са великим успехом приближавали своје ставове западној публици упркос својственим напорима тих истих западних медија да их у томе осујете. Војна кампања против „Исламске државе“, међутим, представља у медијском смислу до сада највећи тријумф руске спољне политике. Руси су стрпљиво чекали и гледали док западни медији од „Исламске државе“ праве нову „Ал-Каиду“, искарикирано и бесловесно отелотворење зла, чија је једина сврха да униште богата и просперитетна западна друштва, ако се она и на секунду одрекну заштите својих безбедносних и војних структура. При томе, улога „Исламске државе“ на Западу увек је била чисто медијска – надувана опасност од ове најновије „глобалне терористичке организације“ служила је пре свега да се поврати пољуљано поверење у државну безбедност након серије скандала са „Викиликсом“, Евардом Сноуденом и Бредлијем Манингом, као и да перпетуира неуморни рад америчке ратне индустрије на Блиском истоку. И наравно, у складу са већ разрађеном медијском стратегијом америчке сапунске опере, ова медијска кампање против „Исламске државе“ се развлачила, а амерички и НАТО званичници нећкали и премишљали о „одговорима на претњу“ у духу Шекспировог Ричарда Трећег, док су истовремено, преко својих савезника у Турској и Саудијској Арабији, односно преко својих плаћеника међу „сиријском опозицијом“ перпетурали конфликт, и полако уништавали Сирију камен по камен, истовремено профитирајући од европске престрављености пред таласом избеглица и миграната који је запљуснуо обале Старог континента. Наравно, post hoc и није неко изненађење што су Руси искористили прилику, „утрчали на готово“ и почели да наносе прве озбиљне ударе „Исламској држави“, истовремено промовишући Асадове снаге као једину реалну војну силу која може да се на терену сукоби са исламистима, и прикупљајући свесрдну подршку ирачких и иранских власти, које подједнако у ИД виде „америчко масло“ и озбиљну (и веома реалну) претњу по сопствену безбедност. Руси су још једном реаговали муњевито, прибрано и организовано, и на тај начин опет ухватили медијску машинерију Запада на спавању. Док је њихова авијација професионалним, ефикасним и прецизним деловањем остављала утисак респектабилне војне силе која се озбиљно бави решавањем проблема који су Американци „закували“, руске власти бомбардовале су медије пажљиво припремљеним изјавама против глобалног тероризма и исламизма, упозорењима на опасност од поплаве миграната и хуманитарне катастрофе, позивима на глобалну акцију и јединство, другим речима – свим оним за шта је западна публика већ била припремљена од стране својих сопствених медија. И све је то опет било праћеном поплавом ексклузивних материјала, сателитских снимака, репортажа – свега онога чему западни медији не могу да одоле. Русија је ту битку добила чим ју је започела – није било теоретске шансе да се слуђеним грађанима САД и Европе објасни да је „Русија агресор и смутљивац“ који „подржава диктатора Асада“. Опасност од ИД и миграната била је толико пренаглашена и опипљива да западна јавност ништа друго није ни хтела, ни могла да види. Трагикомични покушаји да се Русија оптужи да „бомбардује мирну опозицију“ и „добре побуњенике“ наишла је на исмевање у западним медијима, баш као и гротескни покушај Запада да „наоружа добре исламисте како би се борили против лоших исламиста“. |