Senke Berlinskog zida

Pre tri decenije je pao Berlinski zid. Predsednik Vučić je, po sopstvenom priznanju, prespavao taj događaj. Kada se rasanio, shvatio je gde je mesto Srbije u globalnom kapitalizmu te da na periferiji demokratija nije ni nužna ni poželjna.

Pa ipak, nije bio u krivu. Velika vest iz Berlina se punu deceniju probijala kroz krv i dim ne bi li se kao eho čula u restlovima socijalističke Jugoslavije. Decenija je to bila rušenja do temelja i neoprostivih masakara. Kada je tranzicija u svetlu budućnost konačno počela, Srbija i komšiluk našli su se u dubokom predgrađu globalnog kapitalizma.

U svojoj drugoj inkarnaciji je probuđeni Vučić upravo izvrsno shvatio „političke i ekonomske procese koji se valjaju Evropom i svetom“. Zajedno sa sebi sličnim balkanskim glavešinama, Vučić je spremno jurnuo u trku do dna u kojoj, razume se, on i njegova ekipa ne ostaju na dnu.

Srpska i susedne ekonomije počivaju na prekarnom radu i izdašnim subvencijama za strane investitore, dok balkanski vladaoci jednovremeno od porodica i prijatelja grade kaste novokomponovanih bogataša

Srpska i susedne ekonomije počivaju na prekarnom radu i izdašnim subvencijama za strane investitore, dok balkanski vladaoci jednovremeno od porodica i prijatelja grade kaste novokomponovanih bogataša.

U tom čitanju je pad Berlinskog zida imao hepi end za Vučića i njemu slične, koji su bili pospani novembra 1989.

Taj prelomni mesec bio je početak raspada režima u istočnoj Evropi čiji su građani nekada u veliku Jugoslaviju gledali kao da je komunistički Las Vegas.

Istočnim Nemcima, koje na Zapadu do danas podrugljivo zovu „Ozi“, pre tri decenije je dojadilo da dašak slobodnog tržišta do njih dolazi samo u takozvanim zapadnim paketima koje su im rođaci slali preko Gvozdene zavese.

„No, zaokret je za mnoge istočne Nemce značio pre svega nezaposlenost – svaki drugi je izgubio posao. Zapad koji su postali, Zapad koji je nekada u paketima sa robom tako lepo mirisao i izgledao kao raj, pokazao se kao surovo konkurentsko društvo. Idealna slika je brzo izbledela. Oni koji nisu mogli, ili nisu hteli, da drže korak, povukli su se i počeli da ulepšavaju sećanja na DDR“, piše novinar Dojče velea Kaj-Aleksander Šolc.

Pa, da li im je sa Zidom bilo bolje? Pitanje je pogrešno.

Život iza Gvozdene zavese bio je tako nepomirljivo drugačiji da se u raskoraku razumljivo bude nostalgije. Posao do penzije, bezbednost po cenu slobode, čvrsta ruka režima koja oslobađa individualne odgovornosti. U jednoj svežoj anketi svega 38 odsto Nemaca sa istoka kaže da je ujedinjenje „uspelo“

Život iza Gvozdene zavese bio je tako nepomirljivo drugačiji da se u raskoraku razumljivo bude nostalgije. Posao do penzije, bezbednost po cenu slobode, čvrsta ruka režima koja oslobađa individualne odgovornosti. U jednoj svežoj anketi svega 38 odsto Nemaca sa istoka kaže da je ujedinjenje „uspelo“.1

Nemci s zapada to nikada nisu uzimali za ozbiljno. Od ujedinjenja do danas su u vidu „solidarne doplate“ izdvojili oko 350 milijardi evra za istok zemlje dobar deo njih očekuje zahvalnost umesto kukumavčenja. Razlozi nostalgije se retko uvažavaju.2

Takav pogled na DDR i, posredno, ceo svet iza Zida, nije se promenio ni kada je vrag odneo šalu te desničarska Alternativa za Nemačku postala najpopularnija partija na istoku zemlje.

Istočnije i južnije je Fukujamina teza o „kraju istorije“ već sahranjena. Razočaranje globalnim svetom i liberalnom demokratijom otvorilo je vrata vanabe diktatorima u Poljskoj, Mađarskoj ili Srbiji. Oni se sa (polu)periferije kapitalizma, koju su svojski prigrlili, kobajagi ljute na centre moći.

Dodamo li tome novi Hladni rat, prave ratove i izbegličke talase, deluje da Zid i dalje postoji, makar u glavama. Teže ga je videti zbog blještavila tržnih centara i pametnih telefona koji su potpuno isti u Parizu, Berlinu ili Beogradu

Dodamo li tome novi Hladni rat, prave ratove i izbegličke talase, deluje da Zid i dalje postoji, makar u glavama. Teže ga je videti zbog blještavila tržnih centara i pametnih telefona koji su potpuno isti u Parizu, Berlinu ili Beogradu.

Nije, dakle, nikakvo čudo što Vučić, kada je konačno čuo o padu Zida i novim „političkim i ekonomskim procesima koji se valjaju Evropom i svetom“, nije imao potrebe da zamara narod demokratijom, slobodom štampe ili vladavinom prava. Po njegovom sudu, narodu ne treba ništa više od tirada u glajhšaltovanim medijima i obećanja da će za dve godine biti bolje.

Vučić je u pravu. Njegov se kleptokratski režim savršeno uklapa u svet posle Zida i posle Fukujame. Zapadu se isporučuju navodna stabilnost i izvesna jeftina radna snaga. Balkan je još solidna zaliha negovateljica, šofera i zanatlija za nemačko tržište rada.

Oni koji pak ostanu u senci nekadašnjeg Zida, ostavljeni su Vučiću i drugim ponavljačima koji su onomad spavali na času. Pa će im on već pokazati kakvi se „ekonomski procesi“ valjaju predgrađem kapitalizma.

*Prvobitna verzija ovog teksta napisana je na engleskom za magazin CorD, namenjen prevashodno diplomatskom koru u Beogradu. Urednica je odbila da objavi tekst tvrdeći da govori o „tezama koje se ponavljaju već dve decenije“.

1. U Godišnjem izveštaju o stanju nemačkog ujedinjenja, koji je objavljen ovog septembra, samo 38 odsto građana sa istoka Nemačke smatra da je ujedinjenje uspešna priča. Interesantno je da ovo nije pitanje nostalgije – jer kod mlađih od 40 godina taj procenat je još manji, 20 odsto. Čak 57 odsto građana sa istoka osećaju se kao „građani drugog reda“ u SR Nemačkoj. O dubokoj podeli svedoče i druge ankete: „Unrechtsstaat“, što se najbolje može prevesti kao „država nepravde“, pojam je oko kojeg se u Nemačkoj godinama lome koplja. U mejnstrimu se obaveznim smatra označavanje DDR kao „države nepravde“, a onima koji odbijaju taj novogovor, recimo pojedinim političarima Levice, spočitava se da podržavaju nekadašnju diktaturu. U anketi koju je u oktobru objavio list Berliner Morgenpost, 49,2 odsto Nemaca na istoku zemlje slaže sa ovakvom oznakom, dok je odbacuje 40,3 odsto. Na Zapadu takvu kvalifikaciju prihvata 80,9 odsto ljudi.

2. Dok diljem Nemačke cene kirija idu u nebesa – toliko da građani u Berlinu peticijom traže nacionalizaciju stambenog prostora – mejnstrim štampa će i dalje komunističke stambene blokove posprdno zvati „betonjerkama“ (Plattenbau). Istočnjaci će pak u njima pretežno videti urbanističke celine za masovno stanovanje kao branu od neoliberalne džentrifikacije.

(masina.rs)