Ово ће бити први "белоруски избори" у Србији, али Вучић не би да буде Лукашенко

Србију чекају први избори у којима већи део опозиције бојкотује и истовремено навија да режимска странка освоји што више гласова. Напредњаци ће пак покушати да освоје мање него што реално могу.

Но како ће се Вучић стварно осећати те вечери и колико ће јако гристи усну зависи од исхода. Победиће опет, у то нема сумње, али колико убедљиво?

Недавно сам на Твитеру поставио анкету са четири опције и питањем шта је, из Вучићеве перспективе, повољан исход избора? У једначини су очување власти, двотрећинска већина којом се мења Устав, али и фарбање демократске фасаде једног ауторитарног режима. Од хиљаду оних који су гласали, убедљива већина се залепила за прве две опције. Мислим да љуто греше, и да је трећа опција Вучићу милија, али кренимо редом.

Šta mislite, koji je, iz Vučićeve perspektive, idealan ishod izbora?

— Nemanja Rujević (@strani_placenik) May 26, 2020

Опција 1: Јачи од судбине

Једва је било прошло годину дана од доласка Напредњака на власт, а легендарни новинар Милош Васић је написао да је „Српској напредној странци зинуло дупе на све и одмах", те тако и беше, миц по миц су завладали свиме од телевизијских секунди преко београдских ћошкова где се дилује дрога до последње месне канцеларије у селима чија имена зна да изговори само Вучић кад се добро припреми.

Збиља, шта би више доликовало радикалско-напредњачкој естетици и схватању политике као грабежа него да на изборима освоје, ако може, сто одсто гласова? Да покажу како су неприкосновено јаки, да народ никог другог неће?

Невоља је што би парламент са рецимо преко двеста Напредњака био лоша порука такозваним „западним партнерима“ и још такозванијој причи о „европској перспективи“. По београдској чаршији се годинама прича да постоји „Мекалистеров протокол“, нека врста џентлменског споразума названа по Дејвиду Мекалистеру, бившем известиоцу Европског парламента за Србију и пулену Ангеле Меркел. Тај протокол у суштини каже – ок је док више личиш на Орбана него на Ердогана, демократија не мора, али мора фасада демократије.

Игроказ је годинама исти – српска власт би као у Европску унију, а ЕУ би као да прими Србију, па као брине за демократију у Србији и као не зна шта се стварно збива, а Вучић као не зна да они заправо знају. Цела та кула од карата може да се сруши ако Напредњаци остану сами у парламенту да гласају на звонце.

Тада би Вучићу још само фалили бркови и нараменице за хокеј па да буде Лукашенко, непобедиви председник Белорусије где је прошле године, ето, власт освојила свих 110 посланичких места на слободним и демократским изборима.

Парадоксално, првоборци за бојкот морају да навијају за што убедљивију победу СНС, како је то написала и професорка Биљана Стојковић:

To je slika kao da Lukašenko vlada. Nije lep prizor. Šta mislite zbog čega mu je toliko stalo da napravi opoziciju za ove izbore?

— Biljana Stojkovic (dabrica) (@pajaoliver) May 30, 2020

Опција 2: Нек цвета хиљаду цветова

На опозиционој сцени се годинама учвршћивала теорија према којој Запад форсира Вучића како би испословао коначни договор са Косовом. У последње време амерички изасланик Ричард Гренел, од милоште назван „Трампов булдожер“, врши пресинг по целом терену.

Верује се да хоће свом помахниталом шефу да обезбеди спољнополитички успех пре председничких избора у САД почетком новембра. У том читању би Трамп на травњаку пред Белом кућом примио рецимо Вучића и Тачија да са њима наздрави решењу проблема који гарнитура Клинтонових и Обаме није знала да реши.

За промену Устава је потребна двотрећинска већина у парламенту, а код питања попут државног уређења треба и референдум на којем је довољна натполовична већина. Крајем прошле године је власт променила закон тако да су референдуми важећи без обзира на излазност.

Дакле, ако Вучић хоће да стварно реши Косово – што би добар део грађана дочекао као издају – онда му треба та двотрећинска већина да не би зависио од подршке Социјалиста или параопозиционих сателита.

У овој опцији би остатак парламента био што шаренији то боље по Вучића – ту је Дачић, мало Шешељ да буде бабарога за Запад, мало опробане и режиму угодне грађанске опције која гравитира око Ненада Чанка, мало искрена опозиција око Сергеја Трифуновића. Тако састав парламента макар на папиру не био белоруски.

Власт је предузела низ корака да зашарени парламент: од спуштања цензуса на три одсто, сејања раздора у опозицији, до позивнице свакоме ко је рекао да хоће на изборе – осим Покрету слободних грађана – да крене на чувену Турнеју четири телевизије и са РТС-а, Пинка, Хепија и Б92 објасни зашто су избори право решење, а бојкот глупост.

Опција 3: Not great, not terrible

Има ли нешто боље од стабилне двотрећинске већине за СНС? Има! Назваћемо то Шредингеровом двотрећинском већином. И има је и нема је, као што је мачка у чувеном експерименту или жива или мртва па је, док се не гвирне у кутију, филозофски гледано и жива и мртва.

Ако је Вучић могао нешто да научи о односу према центрима моћи, онда је то: Маке yоурселф нецессарy. Ко је потребан, влада тридесет година као Мило. Ко није потребан, завршава каријеру бежанијом у гепеку као Груевски.

Шта, дакле, ако Вучић има намеру да још вози статус кво по питању Косова, зачињен смењивањем подршке Српске листе владама у Приштини и организацијом викенд-ратова са Хашимом Тачијем којих смо се већ нагледали? Шта ако процени да му је решавање Косова – а да се не лажемо, сви знамо да би се решење мање-више свело на признање – још увек превелика жаба за гутање и ризик да се, упркос партијској машинерији, џиповима тамних стакала и батинашима, окрњи његова власт код куће?

Нешто ми се чини да Вучићу та двотрећинска већина не треба за сам СНС – довољно је ако је има заједно са прилепцима и осталим Вулинима, и са Социјалистима. То му отвара још једну опцију: ако му се баш не мења Устав, увек може да инсценира сукоб у владајућој коалицији и каже Гренелу да, ето, нема већину за промену Устава. Није да би му Гренел веровао, али би пешчани сат за Трампа исцурео.

Уосталом, мало се води рачуна о следећем: Листа са именом Александра Вучића је на прошлим изборима освојила 131 мандат, дакле апсолутну већину, али посланички клуб СНС броји само 104 посланика. Јер, Вучић је великим бројем посланика частио странчице чија подршка у бирачком телу није ни на нивоу статистичке грешке. Тако Љајићеви имају десет посланика, пензионери династије Кркобабић имају девет, Вулин и Ристичевић имају своју посланичку групу, обашка су и Мађари са пет посланика.

Згодно, зар не? Имаш апсолутну власт и верност, а на папиру имаш шаренило и могућност да кажеш како, ето, не зависи све баш од тебе.

Опција 4: Ја сам живот свој ставио на коцку

Свемоћ режима и бол у пределу међуножја за тричарије какво је слободно гласање чине да Напредњаци имају неслућене могућности да штелују изборе. Капиларни гласови, бугарски возови, развожење гласача, вођење паралелне евиденције, сликање гласачких листића…

И све то на квадрат јер опозиција до сада није – а тек сада када велики део бојкотује неће – успела да ваљано контролише изборна места. Гласа се на 8.253 изборна места, истовремено за локал и републику, и без тридесетак хиљада поштених људи који знају шта раде у бирачким одборима од контроле неће бити ништа.

За све горње опције Напредњаци могу, и не сумњам да хоће, определити део својих гласова ка другим листама баш као што су, како се прича, некима прикупљали потписе за предају изборних листа. Али, морају да пазе да се не преиграју.

Вучић је, лажно скромно, у фебруару рекао да би за СНС неуспех било све мање од 48,2 одсто колико су освојили прошли пут. Кладионице му у игри мање-више дају 61,01 одсто. Ако су тачне моје горње претпоставке, реално је да СНС циља нешто између, рецимо 55 одсто. Све испод тога би Вучића бацило у бедак.

Уосталом, ако не би добио већину, морао би да се стварно ослони на Дачића, уметника преживљавања и мењања стране. Нико у српској политици не жели да зависи од Дачића, па макар о њему имао подебљи досије у фиоци.

(vice.com/)