Prava demokratija

Priča o liberalnoj demokratiji je samoprotivrečna i u srži neistinita. Tri decenije propagande ovog pojma stoje u u najbližoj vezi sa izvozom demokratije iz SAD i EU u ostale delove sveta tj. praksama koje su neretko značile nasilno intervenisanje i humanitarno bombardovanje. Tako se ustoličila demokratija sile, kao oblik vlasti u kojem od ideje demokratije nije ostalo praktično ništa, jer u izgradnji političke ideologije ljudskih prava i neoliberalnog poretka sadržinski smisao demokratije kao vladavine naroda najozbiljnije je narušen. 

Dok je u spoljnopolitičkom smislu liberalna demokratija vremenom postala označitelj za brutalnu silu, iz perspektive unutrašnjih politika zapadnih zemalja ova forma postala je – i ne slučajno – lišena svakog sadržaja. Naime, liberalni okvir tzv. demokratije bio je neophodan u cilju svođenja demokratije na proceduru i formalnost, kao što je pravo glasa na izborima ili takmičenje prividno različitih političkih opcija, koje suštinski zagovaraju isti sistem.

U najkraćem, politička moć izmeštena je u posebnu sferu u kojoj ključne odluke donose pripadnici samoproklamovanih elita, čime se suzio i obezvredio celokupan prostor javnosti, raspravljanja, udruživanja i delovanja građana. Logična posledica ovog procesa je porast izbornih apstinencija, letargičnosti i pasivizacije, jer jedna od najstarijih evropskih tekovina, aristotelovska delatnost čoveka kao političkog bića, odnosno bića koje ima razum, dovedena je u pitanje.

U tom svetlu, primer da, recimo, vlasti SAD nikako nisu mogle da prihvate jednog Edvarda Snoudena, kao istinskog borca za demokratiju, ni najmanje nije neobičan. Ili, još je manje čudno da su - iz spoljnopolitičkog konteksta liberalne „borbe za demokratiju“ - SAD i EU, kada je reč o slučaju Ukrajine, zauzele izričit stav da „podržavaju demokratiju“ tj. da stoje uz narod. Štaviše, formulisan je politički stav da „nigde borba za demokratsku evropsku budućnost danas nije važnija nego u Ukrajini“.

Kada se ima u vidu da su opozicione snage u Ukrajini koristile antisemitske i nacističke slogane, kao i da se većinski radi o nasilnim uličnim protestima koji nisu izraz čiste spontanosti, pitanje o tome kakve sve to veze ima sa promocijom demokratije i demokratskom budućnosti Evrope, je prvo pitanje, i ono se tiče suštine funkcionisanja savremene „liberalne demokratije“. Novi element koji ovaj primer uvodi tiče se jednog već skoro zaboravljenog političko-filozofskog uvida Herberta Markuzea da liberalizam jeste fašizam, odnosno da predstavlja sledeću stepenicu njegovog razvoja. Demokratija onda više nije ni prazno ime, već se najneposrednije izvrgava u potpunu suprotnost.

Pitanje stoga glasi: šta bi bila prava demokratija? Pre svega, prava demokratija značila bi ukidanje dubokog jaza između političke klase, sa jedne, i naroda ili većinskog stanovništva, sa druge strane. Preciznije, kao autentična demokratija tj. demokratija odozdo, prava demokratija u stvarnosti bi se pojavila kao prepoznavanje građana da njihova politička klasa uopšte nije njihova jer je „kapitalizam bez domovine“ proizveo interesnu povezanost kvazi-elita iz koje je isključen narod. Drugo, prava demokratija značila bi napuštanje iluzije o svemoći tržišta, odnosno razumevanje da je liberalno-demokratski sistem osnovni uzrok nastalog ekonomskog i socijalnog jaza, jer je pravilo ovog sistema da bogati postaju sve bogatiji i siromašni sve siromašniji. Treće, ova nova demokratija predstavljala bi istinski povratak znanju i obrazovanju, odnosno izlazak iz samouništavajućeg stanja u kojem se znanje pretvorilo u informaciju, a obrazovanje u tehnologiju, menadžment i hiperprodukciju eksperata nepostojećih oblasti. Jer obrazovani građani još su sposobniji da upravljaju, vladaju i politički odlučuju tj. da se iskazuju kao politička bića, i društvena svest, kao i nauka, umetnost i kultura ostvaruje se na višem nivou.

Ipak, to ne znači da su bilo koji „neki“ uvek bolji od bilo kojih „drugih“, obzirom da – kao što sa pravom ističe savremeni francuski filozof Žak Ransijer – istinska demokratija znači stav da načelno niko nije sposobniji da upravlja od ma koga drugog. To je smisao u kojem se rađa demokratija kao jednakost, koja osvežava sećanje da je jedini pravi kriterijum za donošenje političke odluke snaga argumenata koji se iznose, kao i da je jedini pravi prostor za njeno donošenje slobodna rasprava u javnosti. Istovremeno, to je i podsećanje da je politika uvek i pre svega – javna stvar i stvar javnosti.

Prava demokratija znači i pokretanje političkog stvaralaštva tj. upućuje na zadatak uspostavljanja novih oblika političkog i društvenog delovanja. Raskid sa idejom da je demokratija jednostavno izborna demokratija, kao i razobličavanje protivrečnosti u liku demokratije sile, čine okosnicu takvog poduhvata. Sa njim se otvara i prostor jednog buduećeg sveta.

(Kraća verzija teksta objavljena u Politici)