Obamina spoljna politika: Kraj početka

(Stratfor, 24.08.2009)

Kako se bliži kraj avgustu, tako se bliži i završetak prve faze Obaminog predsednikovanja. Prvi meseci svakog američkog predsednikovanja provode se u popunjavanju ključnih položaja u administraciji i učenju rukovanja polugama politike spoljne i unutrašnje nacionalne bezbednosti. Tu spadaju i prve runde poseta stranim poglavarima, kao i prvi oprezni iskoraci u spoljnu politiku. Tokom tog prvog leta, vođstvo severne hemisfere provodi svoje godišnje odmore i – osim neke krize ili rata, na sceni spoljne politike se vrlo malo događa. Onda dolazi septembar i svet ponovo počinje da se kreće – a završava se prva faza predsednikove spoljne politike. Predsednik više ne razmišlja o tome kakvu će spoljnu politiku voditi – sada on već ima spoljnu politiku koju sprovodi.

Zato je sada dobra prilika da zastanemo i razmotrimo – ne ono što će američki predsednik Obama činiti u spoljnoj politici, nego ono što je već učinio, i čini. Kako smo već spomenuli, najupadljivije u Obaminoj spoljnoj politici je koliko se ona poklapa sa politikom prethodnog predsednika DŽordža V. Buša. To nije iznenađujuće. Predsednici delaju u svetu punom ograničenja; izbor delanja im je ograničen. Pa ipak, vredi da zastanemo i da zapazimo koliko je Obama malo skrenuo od Bušove spoljne politike.

Tokom američke predsedničke kampanje 2008. godine, naročito u njenim ranim fazama, Obama je bio protiv rata u Iraku. U srži njegovog ranog stava je bilo da je taj rat greška i da će ga on okončati. Obama je tvrdio da je Bušova politika, još važnije – da je njegov stil odgurnuo američke saveznike. On je optužio Buša da vodi unilateralnu spoljnu politiku, odbijajući od sebe saveznike time što sa njima ne sarađuje harmonično. Tvrdio je da je usled toga rat u Iraku razorio međunarodnu koaliciju koja je Americi neophodna za uspešno vođenje bilo kog rata. Obama je osim toga tvrdio da je Irak stranputica, i da glavni napor mora da se ulaže u Avganistan. Dodao je i da će u Avganistanu Americi biti potrebna podrška njenih saveznika. Kazao je da će njegova administracija pružiti ruku Evropljanima, obnoviti veze sa njima i dobiti od njih veću podršku.

Iako je skoro 40 zemalja sarađivalo sa SAD u Iraku, mada mnoge od njih samo sa simboličnim ulozima, glavne evropske kontinentalne sile – naročito Francuska i Nemačka – odbile su da učestvuju. Jasno je da je Obama kada je govorio o guranju saveznika od sebe, ciljao baš na njih, kao i na manje evropske zemlje koju su pripadale američkoj hladnoratovskoj koaliciji, ali nisu bile voljne da učestvuju u Iraku i sada su bile neprijateljske prema američkoj politici.

Evropsko odbijanje

Još na početku svoje administracije, Obama je doneo dve strateške odluke. Prvo, umesto da naredi direktno povlačenje iz Iraka, prihvatio je Bušovu politiku postepenog povlačenja podešavanu u odnosu na političku stabilizaciju i razvoj iračkih snaga bezbednosti. Dok je neznatno menjao red vožnje povlačenja, osnovna strategija je ostajala nedirnuta. U stvari, on je Bušovog državnog sekretara odbrane Roberta Gejtsa (Robert Gates) zadržao u funkciji kako bi ovaj nadzirao povlačenje.

Drugo, povećao je brojnost američkih snaga u Avganistanu. Bušova administracija se počev od „11. septembra“ posvetila Avganistanu. Ali, ona je ostala u odbrambenom stavu, verujući da je to najbolje što se može uraditi, s obzirom na raspoložive snage, na mogućnosti neprijatelja, kao i na istoriju. To je bilo naročito zbog toga što se Pentagon skoro direktno preorijentisao i usredsredio na invaziju na Irak i na njegovu okupaciju. Pred kraj, pod uticajem generala Dejvida Petreusa (David Petraeus), koji je bio autor strategije protiv Iraka, Bušova administracija je počela da ispituje mogućnost neke vrste političkog dogovora u Avganistanu.

Obama je promenio svoju strategiju u Avganistanu do ove mere: napustio je čisto defanzivno držanje i prešao na mešavinu selektivnog napada i odbrane i doveo više snaga u Avganistan (mada SAD još uvek nema ni približno broj vojnika koji su Sovjeti imali kada su izgubili svoj avganistanski rat). Dakle, izuzev ograničenih ofanziva, srž Obamine politike ostaje ista kao i Bušova.

Od trenutka Obaminog stupanja na vlast, učinjeno je veliko odstupanje: Pakistanci su zauzeli agresivnije držanje (ili – bar, žele da izgleda tako) prema talibanima i Al Kaidi, u najmanju ruku unutar svoje teritorije. Ali, čak i tako, Obamina osnovna strategija ostaje kao i Bušova: održati se u Avganistanu sve dok se situacija ne razvije do tačke kada će političko rešenje biti moguće.

Najinteresantnije je koliko je mali uspeh Obama postigao kod Francuza i Nemaca. Buš je batalio traženje pomoći za Avganistan, ali Obama je to ponovo pokušao. Dobio je isti odgovor, kao i Buš: ne. Izuzev neke minimalne, kratkoročne pomoći, Francuzi i Nemci nisu bili voljni da pruže svoje snage Obaminom glavnom naporu u spoljnoj politici. To je nešto što upada u oči.

S obzirom na to do koje mere se Buš nije dopadao Evropljanima, kao i na to koliko su bili željni da se dođe do predsednika koji će vratiti evropsko-američke odnose na ono što su nekada bili (ili bar kakvi su bili u njihovim očima), moglo bi se misliti da bi Francuzi i Nemci rado učinili neki značajan gest kako bi nagradili Ameriku za izbor pro-evropskog predsednika. Sigurno je da bi Obamino jačanje bilo u njihovom interesu. To što nisu pokazali volju da učine taj gest, pokazuje da se Francuzima i Nemcima odnosi sa SAD mnogo manje važni nego što to može izgledati. Obama, pro-evropski predsednik, davao je veći naglasak ratu koji Francuska i Engleska odobravaju nego onom koji one ne odobravaju, tražio je njihovu pomoć – za uzvrat nije dobio skoro ništa.

Rusko ne-resetovanje

Obamina želja da resetuje evropske odnose je bila isto toliko velika kao i želja za resetovanjem odnosa SAD sa Rusijom. Još od „narandžaste revolucije“ u Ukrajini krajem 2004. i početkom 2005. godine, američko-ruski odnosi su se dramatično pogoršali, uz Moskvine tvrdnje da  se Vašington meša u unutrašnje poslove bivših sovjetskih republika, sa ciljem da slabi Rusiju. To je kulminiralo u rusko-gruzijskom ratu prošlog avgusta. Od tada, Obamina administracija sugerirala je „resetovanje“ odnosa, a državni sekretar Hilari Klinton je, u stvari, donela na svoj proletnji sastanak sa Rusima kutiju sa etiketom  „dugme za resetovanje“. 

Problem je, u stvari, bio u tome što je zadnja stvar koju su Rusi želeli bilo resetovanje odnosa sa Amerikom. Nisu želeli da se vrate na period posle „narandžaste revolucije“, niti su želeli da se vrate na period između kolapsa SSSR-a i „narandžaste revolucije“. Poziv Obamine administracije za resetovanje pokazao je kolika je udaljenost između Rusa i Amerikanaca: Rusi gledaju na period između kolapsa SSSR-a i „narandžaste revolucije“ kao na ekonomsku i geopolitičku katastrofu, dok ga Amerikanci smatraju veoma zadovoljavajućim periodom. Oba gledišta su potpuno razumljiva.

Obamina administracija je signalizirala da namerava da nastavi politiku Bušove administracije prema Rusiji. Ona se sastojala u tome da Rusija nema nikakva prava da zahteva prednost u nekadašnjem SSSR-u, kao i da SAD imaju prava da razvijaju bilateralne odnose sa bilo kojom zemljom i da šire NATO onako kako one to žele. Ali, Bušova administracija je gledala na rusko rukovodstvo kao nevoljno da sledi osnovne nacrte odnosa kakvi su se razvili posle 1991. godine i videla ga kao ono koje nerazumno redefiniše te odnose koje su Amerikanci smatrali za stabilne i poželjne. Ruski odgovor je bio da su potrebni potpuno novi odnosi između dveju zemalja; u suprotnom će Rusija nastaviti da vodi potpuno nezavisnu spoljnu politiku i neprijateljstvom Rusije istom merom odgovarati na neprijateljstvo Amerike. Ono što podvlači kontinuitet antagonističkih američko-ruskih odnosa je da planovi za eventualne odbrambene balističke raketne instalacije u Poljskoj ostaju nepromenjeni.

Dodatni problem je da su hladnoratovske generacije američko-ruskih eksperata zamenjene post-hladnoratovskom generacijom, koja je sada postala „punoletna“ i ima autoriteta. Dok su se hladnoratovski eksperti „kalili“ 1960-ih godina, ovi post-hladnoratovski su se zauvek „zaglavili“ u 1990-im. Oni su uvereni da 1990-te predstavljaju stabilnu platformu na kojoj osnovi se Rusija treba reformirati. Gunđanja Rusa koji su tada zapali u siromaštvo i irelevantnost u međunarodnim odnosima su, po njima,  jednostavno deo post-hladnoratovske zakonitosti. Oni veruju da bez ekonomske moći, Rusija ne može da se nada da bude važan igrač na međunarodnoj sceni. To što Rusija nikada, pa čak ni na vrhuncu svog uticaja nije bila ekonomska sila, ali jeste bila vojna sila, ne igra ulogu. Zbog toga, oni se stalno nadaju da će se Rusija vratiti na svoja stanja iz 1990-ih, i veruju da će, ako Moskva to ne učini, onda kolabirati. To objašnjava i odakle onaj intervju američkog potpredsednika DŽo Bajdena (Joe Biden) Volstrit džornalu (The Wall Street Journal) u kome on razmatra opadanje Rusije u svetlu njenih ekonomskih i demografskih tegoba. Ključni Obamini savetnici dolaze iz Klintonove administracije, a njihova gledanja na Rusiju – kao, uostalom, i onih iz Bušove administracije – formirana su 1990-ih godina.

Kontinuitet ostale spoljne politike

Kada gledamo na politiku SAD prema Kini, vidimo znatne sličnosti s Bušovom administracijom. SAD pod Obamom imaju isti interes za održavanje ekonomskih veza i izbegavanje političkih komplikacija, baš kao i pod Bušovom administracijom. I zaista, tokom posete Kini, Hilari Klinton je eksplicitno odbila da sa umeša u teme ljudskih prava. Nestale su priče iz predizborne kampanje o razgovorima sa Kinom o ljudskim pravima. Ovo je logično, uzimajući u obzir interes obeju zemalja, ali to vredi zapaziti jer od Obaminog stupanja u funkciju bilo je dosta prilika (kao npr. Ujgurski neredi)  da se o toj temi razgovara sa Kinom (i ispune obećanja data tokom kampanje).

Svakako, od velikog interesa su bila tri velika „otvaranja“ rane Obamine administracije u odnosu na Kubu, Iran, i na islamski svet – preko njegovog kairskog govora. Kubanci i Iranci su odbili njegove ponude, dok neto rezultat obraćanja svetu Islama ostaje nejasan. Sa Iranom se vidi najizrazitiji kontinuitet. Obama nastavlja da zahteva kraj nuklearnog programa Teherana i obećao je dalje sankcije ukoliko Iran ne pristane da uđe u ozbiljne razgovore do kraja septembra.

Što se Izraela tiče, SAD su jednostavno promenile atmosferu. I Bušova i Obamina administracija zahtevale su da Izrael obustavi naseljavanja, a to su činile i brojne druge administracije. Izraelci su obično na to reagovali pristajanjem na nešto sitno, dok su krupnije probleme ignorisali. Izgledalo je kao da je Obamina administracija spremna da se ozbiljno pobuni na to, ali – umesto toga je nastavila sa saradnjom na polju bezbednosti sa Izraelcima u odnosu na Iran i Liban (a pretpostavljamo i na obaveštajnom polju). Kao ni Bušova, ni Obamina administracija nije dozvolila da pitanje naseljavanja ometa fundamentalne strateške interese.

Ovo nije kritika Obame. Predsednici – i to svi – delaju na onoj osnovi koja pobeđuje. Ako su dobri predsednici, napustiće ta obećanja kako bi vladali onako kako moraju. To je učinio i Obama. U predsedničkoj trci je učestvovao kao antiteza Bušu. Svoju spoljnu politiku je vodio kao da je i sam Buš. To je zbog toga što je Bušovu spoljnu politiku uzrokovala neophodnost da bude takva, a i Obaminu spoljnu politiku uzrokuje ista ta neophodnost. Predsednici koji veruju da mogu vladati nezavisno od stvarnosti su gubitnici. Obama nema nameru da bude gubitnik.

Autor je osnivač, glavni obaveštajni funkcioner (chief intelligence officer) i generalni direktor (Chief Executive Officer - CEO)   Strategic Forecasting, Inc. (Strateško predviđanje), poznatije kao Stratfor, privatne obaveštajne agencije, osnovane 1996. u Ostinu, Teksas, SAD. Neki smatraju da je „CIA u senci“. (Prim. prev.)

Prevod: Vasilije Kleftakis