Može li Putin da opstane?

(Stratfor, 21. 7. 2014)

Postoji opšti stav da Vladimir Putin vlada Ruskom Federacijom kao diktator, da je porazio i zastrašio svoje protivnike i da se ustoličio kao moćna pretnja obližnjim zemljama. Ovo je razložan stav, ali možda treba da se preispita u kontekstu nedavnih događaja.

Pokušaj da se preokrene opadanje Rusije i Ukrajina kao prelomna tačka

Ukrajina je, naravno, mesto od koga ćemo početi. Zemlja je vitalna za Rusiju kao štit od Zapada i kao pravac za isporučivanje energije Evropi, što je temelj ruske ekonomije. Prvog januara ukrajinski predsednik je bio Viktor Janukovič, uglavnom smatran kao neko ko je naklonjen Rusiji. Usled složenosti ukrajinskog društva i politike, bilo bi nerazumno reći da je Ukrajina pod njim bila puka marioneta Rusije. Ali fer je reći da su pod Janukovičem i njegovim simpatizerima fundamentalni ruski interesi u Ukrajini bili bezbedni.

Ovo je bilo naročito važno za Putina. Jedan od razloga zašto je Putin 2000. zamenio Borisa Jeljcina jeste Jeljcinovo ponašanje tokom kosovskog rata. Rusija je bila saveznik Srbima i nije želela da NATO započne rat protiv Srbije. Ruske želje su bile zanemarene. Ruska stanovišta jednostavno nisu značila Zapadu. Ipak, kada rat iz vazduha nije uspeo da prisili Beograd na kapitulaciju, Rusi su pregovorima stvorili okvir koji je dozvolio trupama Sjedinjenih Država i drugih NATO zemalja da uđu i da budu administratori Kosova. Kao deo tog okvira ruskim trupama je obećana značajna uloga u očuvanju mira na Kosovu. Ali Rusima nikada nije bilo dozvoljeno da preuzmu tu ulogu, i Jeljcin se pokazao nesposobnim da odgovori na uvredu.

Putin je takođe zamenio Jeljcina zbog katastrofalnog stanja ruske ekonomije. Iako je Rusija oduvek bila siromašna, postojao je prožimajući smisao u kome je ona predstavljala silu na koju treba računati u međunarodnim odnosima. Pod Jeljcinom, međutim, Rusija je postala još siromašnija i u međunarodnim odnosima bila je potcenjivana. Putin je morao da se nosi sa oba problema. On je dao sebi dosta vremena pre nego što je krenuo da ponovo stvara rusku moć, iako je rekao ranije da je pad Sovjetskog Saveza bio najveća geopolitička katastrofa 20. veka. Ovo nije značilo da je on hteo da vaskrsne Sovjetski Savez u svojoj neuspeloj formi, već je želeo da se ruska moć ponovo uzme za ozbiljno i da zaštiti i da ojača ruske nacionalne interese.

Prelomni trenutak nastupio je u Ukrajini tokom Narandžaste revolucije 2004. Janukovič je bio izabrani predsednik te godine pod sumnjivim okolnostima, ali demonstranti su ga prisilili da raspiše još jedne izbore. On je izgubio i prozapadna vlada je preuzela kancelariju. U to vreme Putin je optužio CIA i ostale zapadne obaveštajne agencije da su organizovali demonstracije. Prilično javno, to je bio trenutak kada je Putin postao ubeđen da Zapad namerava da uništi Rusku Federaciju čineći od nje Sovjetski Savez. Za njega značaj Ukrajine za Rusiju je bio samoočigledan. On je stoga verovao da je CIA organizovala demonstracije kako bi stavila Rusiju u opasnu poziciju, i da je jedini razlog za ovo sveobuhvatna želja da se obogalji ili uništi Rusija. Sledeći odnose oko Kosova, Putin je javno izvršio prelaz od sumnje do neprijateljstva prema Zapadu.

Rusi su od 2004. do 2010. radili na tome da raščine Narandžastu revoluciju. Radili su na tome da obnove rusku vojsku, fokusirali su svoju obaveštajnu aparaturu i koristili su bilo kakav ekonomski uticaj koji im je bio na raspolaganju da preoblikuju svoj odnos sa Ukrajinom. Ukoliko oni ne mogu da kontrolišu Ukrajinu onda nisu želeli da njom upravljaju Sjedinjene Države i Evropa. Ovo nije bio njihov jedini međunarodni interes, ali je bio primarni.

Ruska invazija Gruzije je imala više veza sa Ukrajinom nego sa Kavkazom. U to vreme Sjedinjene Države su bile još uvek zaglibljene u Iraku i Avganistanu. Dok Vašington nije imao formalnu obavezu prema Gruziji, postojale su bliske veze i implicitne garancije. Invazija Gruzije je imala dva cilja. Prvi je da se regionu pokaže da je ruska vojska, koja je bila u klanici 2000, sposobna da deluje odlučno 2008. Drugi cilj je bio da se demonstrira regionu, a naročito Kijevu, da američke garancije implicitne ili eksplicitne nemaju vrednosti. Janukovič je 2010. izabran za predsednika Ukrajine, preokrenuvši Narandžastu revoluciju i ograničivši uticaj zapada u zemlji.

Prepoznavši jaz koji se razvija sa Rusijom i opšti trend protiv Sjedinjenih Država u regionu, Obamina administracija pokušala je da ponovo kreira starije modele odnosa kada je Hilari Klinton ponudila Putinu „dugme za restart“ 2009. Ali Vašington je želeo da obnovi odnose koji su vladali tokom, kako je Putin smatrao, „loših starih dana“. Onnije imao interesa u takvom restartu. Umesto toga on je video da su Sjedinjene Države zauzele defanzivni stav, i nameravao je da eksploatiše svoju prednost.

Jedno mesto na kome je to učinio bilo je u Evropi. Koristeći zavisnost Evropske unije od ruske energije, on se približio naročito Nemačkoj. Ali njegov zenit je nastupio tokom sirijskog rata, kada je Obamina administracija pretila vazdušnim udarima nakon što je Damask koristio hemijsko oružje [1]. Rusi su se agresivno usprotivili Obaminom potezu, predlažući umesto vazdušnih udara proces pregovora. Rusi su izašli iz krize odlučni i sposobni, Sjedinjene Države neodlučne i slabe. Ruska moć je bila u usponu i uprkos ekonomiji koja slabi, ovo je ojačalo Putinovu poziciju.

Plima se okreće protiv Putina

Događaji u Ukrajini iz ove godine nasuprot tome pokazali su se poražavajućim po Putina. U januaru Rusija je dominirala Ukrajinom. U februaru Janukovič je pobegao iz zemlje i prozapadna vlada je preuzela moć. Opšta pobuna protiv Kijeva koju je Putin očekivao u istočnoj Ukrajini nakon Janukovičevog bega se nije dogodila. U međuvremenu vlada u Kijevu sa zapadnim savetnicima se ustoličila daleko lakše. U julu Rusi kontrolišu jedino male delove Ukrajine. Ovo uključuje Krim, gde su Rusi oduvek držali preovlađujuću vojnu silu zahvaljujući sporazumu i trougao teritoriji od Donjecka do Luganjska i Severodonjecka, gde mali broj pobunjenika, očigledno podržavanih od strane ruskih specijalnih snaga, kontroliše oko desetak gradova.

Ukoliko se u Ukrajini ne dogodi pobuna, Putinova strategija je da se dozvoli da vlada u Kijevu otkrije sopstvenu politiku i da razdvoji Sjedinjene Države i Evropu eksploatacijom ruskih snažnih trgovačkih i energetskih veza sa kontinentom. I ovde je pad malezijskog putničkog aviona krucijalan. Ukoliko se ispostavi, kao što izgleda da je slučaj[2], da je Rusija isporučila PVO sisteme separatistima i poslala posade da njima upravljaju (pošto upravljanje tim sistemima zahteva intenzivnu obuku), Rusija može biti smatrana odgovornom za obaranje aviona, a to znači da će sposobnost Moskve da podeli Evropljane od Amerikanaca nestati. Putin onda umesto odlučnog sofisticiranog državnika, koji nemilosrdno koristi silu, postaje opasni nekompetentni državnik koji podržava beznadežnu pobunu sa potpuno neodgovarajućim naoružanjem. Zapad onda, bez obzira na to koliko se neke zemlje protivile razlazu sa Putinom, mora da se zapita koliko je on zaista odlučan i racionalan.

U međuvremenu, Putin mora da razmotri sudbinu svojih prethodnika. Nikita Hruščov, koji se vraćao sa odmora u oktobru 1964, shvatio je da je zamenjen pretedentom Leonidom Brežnjevim i bio je suočen sa optužbama da je, između ostalih stvari, „ćaknut“. Hruščov je tada bio ponižen u kubanskoj krizi s projektilima. Ovome treba dodati i njegov neuspeh da ojača ekonomiju nakon otprilike decenije na vlasti. Video je da su njegove najbliže kolege spremne da ga „penzionišu“. Ogromni zastoj u međunarodnim odnosima i ekonomski neuspesi su doveli do toga da očigledno neranjiva figura bude odbačena.

Ruska ekonomska situacija danas nije ni približno katastrofalna kao pod Hruščovom ili Jeljcinom, ali je nedavno suštinski opala i, što je možda još značajnije, nije uspela da ispuni očekivanja. Nakon što se oporavila od krize 2008, Rusija je pretrpela nekoliko godina opadanja stope rasta bruto domaćeg proizvoda. Rusija i njena centralna banka predviđaju nultu stopu za ovu godinu. Usled trenutnih pritisaka, možemo prognozirati da će ruska ekonomija skliznuti u recesiju tokom 2014. Nivo zaduživanja regionalnih vlada se udvostručio tokom protekle četiri godine i nekoliko regiona je blizu bankrota. Osim toga, neke metalurške i rudne kompanije se suočavaju sa bankrotom. Ukrajinska kriza je samo pogoršala stvari. Direktne strane investicije su opale za 50% u prvoj polovini 2014. u poređenju sa istim periodom u 2013. I sve se ovo dogodilo uprkos tome što su cene nafte ostale više od 100 dolara po barelu.

Putinova popularnost kod kuće je porasla nakon Zimskih olimpijskih igara u Sočiju i nakon što su ga zapadni mediji predstavili kao agresora na Krim. On je, uostalom, izgradio svoju reputaciju na tome da je čvrst i agresivan. Ali dok realnost situacije u Ukrajini postaje sve očiglednija, velika pobeda biće viđena kao prikrivanje povlačenja koje dolazi u vreme ozbiljnih ekonomskih problema. Za mnoge državnike, događaji u Ukrajini ne bi predstavljali takav ogroman izazov. Ali Putin je izgradio svoj imidž na teškoj međunarodnoj politici, a ekonomija pokazuje da njegov rejting nije bio naročito visok pre Ukrajine.

Zamislimo Rusiju nakon Putina

Uzimajući u obzir vrstu režima koji je Putin pomogao da se stvori, demokratski proces možda neće biti ključ za razumevanje onoga što će se desiti posle. Putin je sačuvao sovjetske elemente u strukturi vlade, koristeći čak termin “politbiro“ za njemu bliske kabinete. To su sve ljudi koje je on izabrao, naravno, tako da možemo da pretpostavimo da su mu lojalni. Ali u politbirou sovjetskog stila bliske kolege su često oni kojih se lider najviše plašio.

Model politbiroa je dizajniran tako da bi lider mogao da napravi koaliciju među frakcijama. Putin je bio veoma uspešan u svim stvarima koje je radio do sada. Njegova sposobnost da drži stvari pod kontrolom opada kako se smanjuje poverenje u njegove sposobnosti i zbog raznih frakcija koje, zabrinute zbog posledica ostajanja u bliskoj vezi sa liderom koji propada, počinju da manevrišu. Poput Hruščova, koji je zakazao u spoljnoj politici i ekonomiji, Putina bi njegove kolege mogle da uklone.

Teško je zamisliti kako će se kriza sukcesije odvijati pošto ustavni procesi sukcesije postoje zajedno sa neformalnom vladom koju je Putin stvorio. Iz demokratske tačke gledišta ministar odbrane Sergej Šojgu i gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin su popularni koliko i Putin i ja smatram da će postati sve popularniji vremenom. U borbi sovjetskog stila šef kabineta Sergej Ivanov i šef bezbednosnog saveta Nikolaj Petrjušev bili bi mogući kandidati. Ali gde su ostali, koji posle svega očekuju pojavljivanje Mihaila Gorbačova?

Političari koji se preračunaju i loše upravljaju ne opstaju. Putin se preračunao u Ukrajini, ne uspevši da anticipira pad saveznika, neuspevši efektivno da reaguje, a zatim ne uspevši da učini državni udar. Njegovo upravljanje ekonomijom, u najmanju ruku, u poslednje vreme takođe nije bilo uzorno. On ima kolege koji veruju da mogu bolje, a i mnogo je važnih ljudi u Evropi kojima bi bilo drago da on ode. Putin mora da preokrene situaciju veoma brzo ili će biti zamenjen.

Putin još nije gotov. Ali on je vladao 14 godina, računajući i vreme za koje je Dmitri Medvedev bio zvanično šef države. On može da povrati svoj oslonac. Međutim, kako stvari stoje, ja očekujem svakakve ideje koje se rađaju u umovima njegovih kolega. Sam Putin mora da preispituje svoje opcije svakog dana. Povlačenje pred licem Zapada i prihvatanje statusa kvo u Ukrajini će biti teško, pošto mu je problem Kosova pomogao da dođe do vlasti i pošto uzmemo u obzir šta je sve on rekao o Ukrajini tokom svih ovih godina. Trenutna situacija ne može da se održi. Kec iz rukava jeste da Putin, ako se Putin nađe u ozbiljnoj političkoj nevolji, može postati pre više nego manje agresivan. Da li je Putin u nevolji, to nije nešto u šta bih mogao biti siguran, ali previše je stvari pošlo nagore u poslednje vreme, pa je teško ne razmatrati tu mogućnost. I kao u svakoj političkoj krizi, možemo da zamislimo sve ekstremnije opcije kako se situacija bude pogoršavala.

Oni koji smatraju da je Putin najrepresivniji i najagresivniji ruski lider koga možemo zamisliti treba da imaju na umu da je ovo daleko od istine. Lenjin je, na primer, bio zastrašujuć. Ali Staljin je bio mnogo gori. Možda će takođe nastupiti vreme u kome će se na Putinovu eru gledati kao na liberalno vreme. Ukoliko se Putin bude grčevito borio da opstane, a njegovi izazivači ne budu odstupali, brutalni postupci se mogu pojačati kod svih.

Preveo sa engleskog: Vladimir Jevtić