Libijska odiseja i zora nove srpske javnosti

„Arapsko buđenje“ iz srpske perspektive

Urođeni interes za geopolitička pitanja (posledica geografskog položaja i nagomilanog istorijskog iskustva) i prilično pažljivo praćenje događaja na globalnom planu (svesni da oni utiču na naše živote neuporedivo više, nego što se to čini na prvi pogled), dovelo je toga da javno mnjenje u Srbiji prilično istančano razlikuje finese na svetskoj političkoj sceni za koje podjednako obrazovani građani zapadnih zemalja često ni ne znaju da postoje. U našoj zemlji sa velikom lakoćom se uočavaju razlike između infiltriranih mudžahedinskih grupa sa saudijskim finansiranjem i američkim geopolitičkim interesima na dnevnom rasporedu (iako toga uglavnom nisu svesni), koje su delovali u Avganistanu, Bosni, Čečeniji i Kosovu, a koje danas prave smutnju na Bliskom istoku i Kavkazu, od samostalnih i suverenih režima čiji je jedini greh uglavnom bilo nepovinovanje američkim i zapadnim političkim diktatima, koji su po pravilu imali najmanju koncentraciju terorističkih grupa na svojoj teritoriji, ali su zato na međunarodnom planu izvikivani za „terorističke jatake“ (Irak, Iran, Sirija, Libija). Najzad, naša javnost veoma jasno uviđa sve kobne sličnosti između „klasičnog“ i „državnog terorizma“ i svesna je toga da ubijanje nevinih civila da bi se širio strah i mržnja i forsirale političke promene ne postaje ništa „uljudnije“, „uzvišenije“ niti „civilizovanije“ samo zato što se troše milijarde dolara na najsavremenija sredstva ubijanja, samo zato što su nekome usta puna „demokratije i ljudskih prava“, ili što taj neko nema srca ili stomaka da sam okrvavi ruke.

Srpsko odobravanje ovih „revolucija“ uglavnom proizilazi iz ustaljenih simpatija prema potlačenima, siromašnima i prezrenima, „sužnjima koje mori glad“ i iz narodnog folklora koji poseduje upadljivo slobodarske i, ako se može tako reći, „antiimperijalističke“ elemente.

Ipak, domaću javnost, koja uglavnom zna „ko je ko“ na svetskoj političkoj sceni, prilično je zbunila serija protesta, sukoba i političkih prevrata u zemljama Magreba i Bliskog istoka. Tome su delimično doprinele i svetske medijske kuće, čiji su izveštaji, zbog zatečenosti njihovih urednika i novinara razvojem događaja, isprva bele čak iznenađujuće objektivne i suzdržane – bar do trenutka dok Francuska, Britanija i SAD nisu obznanile svoju zvaničnu politiku prema ovim događajima. Sa druge strane, nije se moglo oteti utisku da se u Tunisu, Alžiru, Egiptu i drugim zemljama zaista „događa narod“, a s obzirom da su ove zemlje renomirane po visokoj korupciji i zastrašujuće bednim uslovima u kojim žive njihovi najsiromašniji građani, nije bilo ničeg naročito spornog u spremnosti da se svrgne učaurena i dinastizovana vlast i zahtevaju suštinske političke promene.

Srpsko odobravanje ovih „revolucija“, ako ne računamo ideologizovane pojedince koji „demokratizaciju“ bezmalo izjednačavaju sa prirodnom evolucijom, uglavnom proizilazi iz ustaljenih simpatija prema potlačenima, siromašnima i prezrenima, „sužnjima koje mori glad“, a koje ne proizilaze samo iz poluvekovne socijalističke indoktrinacije, već svakako i iz narodnog folklora koji poseduje upadljivo slobodarske i, ako se može tako reći, „antiimperijalističke“ elemente. Ova folklorna nesklonost prema nepravdi i nacionalna ideologija utemeljena na borbi za nezavisnost od imperijalnih sila i otporu različitim vidovima (polu)kolonijalne eksploatacije, dovela je do naklonosti srpske javnosti ideji da bi arapske nacije mogle same sebi da izgrade pravednije i humanije društvene poretke.

O dometima „Tviter revolucija“

Stvar se, međutim, dodatno komplikuje kada se uzme u obzir da je prvobitno sredstvo (tj. „medij“) organizovanja demonstranata u početnim fazama „buđenja“ bio internet, pre svega društvene mreže „Tviter“ i „Fejsbuk“. Ovo je, naravno, pitanje o kome će se izuzetno mnogo raspravljati u stručnim krugovima sociologa i politikologa u narednim godinama, budući se ove dve mreže tokom poslednje dve godine bezmalo reklamiraju kao potencijalno političko sredstvo i oruđe građanskih revolucija (što je već samo po sebi sumnjivo). Pošto je u pitanju zasebna tema koja zaslužuje svoj sopstveni prostor, ovde je dovoljno podvući dve stvari – prvo, nema ništa prirodnije od ideje da je najsavremenije i masovno rasprostranjeno sredstvo komunikacije poslužilo kao tačka kristalizacije narodnog nezadovoljstva u Tunisu, Egiptu, Alžiru i drugim arapskim zemljama. Kada imamo na umu činjenicu, koja je do sada nebrojeno puta isticana u prvi plan, da je arapsko kulturno prostranstvo znatno šire od okvira koji mu nameću sebične i samožive elite u pojedinačnim državama, te da su mogućnosti organizovanja masovnih akcija preko društvenih mreža praktično neograničene, veoma se logičnim čini zaključak da su upravo popularne mreže predstavljale ono ključno preimućstvo demonstranata, na koje su retrogradne vlasti premalo obraćale pažnju, da bi im to na kraju došlo glave. Ovo je bilo dovoljno da se protesti zvanično krste „Tviter“ i „Fejsbuk revolucijama“, iako je već režim Hosnija Mubaraka uveo, a sve druge zemlje usvojile, praksu obaranja interneta kao sredstvo kontrole, što očigledno nimalo nije omelo dalje odvijanje protesta.

Sa druge strane, koliko god bila romantična ideja da je „običan narod“ pomoću „cvrkutanja“ (tweeting) i „lajkovanja“ oborio nekoliko okoštalih, duboko militarizovanih i po pitanju tehnologije vladanja krajnje samosvesnih režima, virtualni prostor zadržao je u ipak ovim događajima svoj status „senke stvarnosti“ i pukog odjeka realnog sveta, o čemu svedoči bar nekoliko ključnih činjenica. Pre svega, ma koliko se zapadni mediji trudili da prikažu demonstrante u Magrebu kao „mladu i obrazovanu srednju klasu željnu demokratije“, nosilac pobuna bila je gladna sirotinja, koja niti koristi društvene mreže, niti bi znala da postavi politički samosvestan „status“ na besprekornom engleskom jeziku, što je očigledno bio slučaj sa organizatorima protesta na internetu. Ovaj problem je pogotovo očigledan kada se ima na umu da mrežu „Tviter“ u najvećoj meri koriste i prate Amerikanci (ne računajući modu „cvrkutanja“ koju je među ruske političare uveo Dmitrij Medvedev), i koja je bezmalo već integrisana u njihove nacionalne informativne (tj. propagandne) sisteme, poput nekog „CNN za XXI vek”. Fabrikovanje „Tvitera“ kao strogo kontrolisanog „inkubatora za revolucionarne ideje“ mogli smo videti pre dve godine, kada je ova mreža naširoko promovisana kao sredstvo borbe protiv režima u Iranu, još jedne serije protesta sa engleskim transparentima i krajnje „eksternom“ političkom orijentacijom (demonstranti su, zapravo, svoje poruke slali Zapadu, a ne svojim sugrađanima i sunarodnicima). Najzad, „Tviter“ poseduje čitav niz redaktorskih, evaluativnih i cenzorskih instrumenata pomoću kojih se „prazno graktanje“ razlikuje od „relevantnog cvrkutanja“, a oni upravo favorizuju izjave zvaničnika američke administracije i objave „sa lica mesta“ renomiranih izveštača zapadnih novinskih agencija i medijskih kuća. Sa druge strane, kada je u pitanju znatno „narodniji“ i „demokratičniji“ „Fejsbuk“, kod njega se kao ključan pokazao problem rasipanja informacija i odsustva fokusa, što je, na kraju krajeva, dovelo do pomalo paradoksalne situacije u kojoj Muamer Gadafi suvereno gospodari ovom mrežom zahvaljujući podršci građana Srbije, koji istovremeno za sada nisu imali uspeha u organizovanju ozbiljnijeg protesta „u stvarnom svetu“.

Izveštavanje „klasičnih“ medija

Budući da su ovi propagandni sistemi u stanju da „izveštavaju“ samo unapred pripremljene tirade o unapred pripremljenim događajima, primetna je bila njihova zbunjenost i suzdržanost tokom ranih faza „Arapskog buđenja“, kada bukvalno „nisu znali šta da misle“.

Davnašnja razvejanost iluzija o „objektivnosti“ zapadnih i globalnih medija i njihovoj relevantnosti kao „izvora informacija“, kao i živo sećanje na vlastito stradanje pod čizmom iste vojske koja je sada aktivna u Libiji, doveli su, uprkos rezervisanim simpatijama prema celoj ideji „arapskog buđenja“, do suzdržanosti velikog dela srpske javnosti pred vešću da su se „mirni protesti“ protiv režima Muamera Gadafija u Libiji brzo pretvorili u oružani ustanak. Isuviše mnogo toga se u Libiji na prvi pogled razlikovalo od događaja u Tunisu i Egiptu, koje su naši mediji pomno pratili, kao i od kasnijih protesta, sukoba i mera represije u Kataru, Bahreinu i Saudijskoj Arabiji, a donekle i Jemenu (koji se ipak decenijama nalazi u stanju suspendovanog građanskog rata). Pored očigledne oružane prirode ustanka, unapred pripremljene ikonografije i umešanosti „putujućeg revolucionarnog cirkusa“ sa toliko puta viđenim parolama i scenarijima eskalacije nasilja, najindikativnije je upravo ponašanje globalnih „klasičnih“ medija.

Budući da su ovi propagandni sistemi u stanju da „izveštavaju“ samo unapred pripremljene tirade o unapred pripremljenim događajima, primetna je bila njihova zbunjenost i suzdržanost tokom ranih faza „Arapskog buđenja“, kada bukvalno „nisu znali šta da misle“. Kada je, međutim, započela pobuna u Libiji, a pogotovo kada je bilo potrebno pripremiti teren za novu međunarodnu intervenciju, očigledno je bilo da su svetski mediji „konsolidovali redove“ i događaje dočekali sa unapred spremnim informacionim scenarijima i strategijama eskalacije. Dok se akcije „pobunjenika“, romantično zaogrnutih zastavama „dobrog kralja Idriza“ (baš kao što se na demonstracijama iranske emigracije u Evropi rado maše „šahovom“ zastavom) bezmalo prate uživo, iz Katara i Bahreina stižu samo ograničene i cenzurisane vesti, dok se iz Saudijske Arabije praktično ništa osim vladinih saopštenja i ne može dobiti, a događaji u ovim zemljama možda zavređuju i više pažnje i imaju dublje političke korene od zbivanja u Libiji.

NATO i Savet bezbednosti OUN dovedeni su u ponižavajuću situaciju da pružaju vojnu i političku logistiku ljudima koji, ne samo da nisu sposobni da je iskoriste (što ne bi bilo prvi put), već izgleda uopšte i nemaju nikakvu političku agendu.

A čak je i tada lako uočljivo „škripanje“ globalne medijske mašinerije, koja je već duže vreme daleko od onog nezaustavljivog i sveprisutnog „Matriksa“ iz devedesetih godina, ne samo zato što joj je poljuljan kredibilitet nakon ozvaničenja skandaloznih manipulacija vezanih za SR Jugoslaviju, Avganistan i Irak, niti zato što joj je načet integritet uspešnim medijskim kontraakcijama, recimo Kine na Tibetu i Rusije u Osetiji, već pre svega zato što je ona u velikoj meri nepovratno utonula u virtualnost svojih sopstvenih laži, iluzija i samoobmana, izgubivši i ono minimalno utemeljenje u stvarnosti. Stoga im se sve češće događa da zbivanja „na terenu“ jednostavno „ne mogu da isprate“ njihova samoobistinjujuća proročanstva (pobunjenici ne mogu ni da priđu gradovima koje su navodno „oslobodili“, novooformljene demokratske institucije prete stranim misijama koje dolaze da ih podrže, a „oslobodilačka vojska“, pored uobičajene pljačke i razaranja, ubija njihove novinare), dok su NATO i Savet bezbednosti OUN dovedeni u ponižavajuću situaciju da pružaju vojnu i političku logistiku ljudima koji, ne samo da nisu sposobni da je iskoriste (što ne bi bilo prvi put), već izgleda uopšte i nemaju nikakvu političku agendu.

Podrška prijatelju – Libija u srpskim srcima

Ne računajući „Novu srpsku političku misao“, koja celu krizu temeljno i sistematično prati od samog početka, srpska javnost je vesti iz Libije uglavnom dobijala iz dva izvora – izrazito nenaklonjenih Gadafiju globalnih medija i znatno uravnoteženijih (i često otvoreno pro-gadafijevskih) izveštaja očevidaca evakuisanih iz Libije, među kojima poslednju reč svakako ima proslavljeni srpski ratni reporter Miroslav Lazanski. Ova himeričnost srpske medijske scene prvo se primetila na internet portalima medijskih kuća, gde su komentari čitalaca (ne računajući one ekstremno prozapadnjačke) u velikoj većini i krajnje emotivno pružali podršku Gadafiju („udri Gadafi!“, „gazi bandu Pukovniče!“, „izdrži prijatelju!“), iako su sami tekstovi u prvi mah jednoglasno prikazivali Gadafija kao diktatora koji se okrenuo protiv sopstvenog naroda. Ne treba zaboraviti da je veliki broj ovih sajtova inače strogo cenzurisan u pogledu komentara, tako da je očigledno sa su urednici, pored sopstvenih simpatija prema vlastima u Libiji, na ovaj način više nego efikasno doprinosili objektivnosti pojedinačnih vesti.

Podrška koja je tinjala u srpskoj javnosti eksplodirala je nakon prve najave o početku vojne kampanje Francuske, Britanije, SAD i njihovih saveznika iz NATO protiv regularne vojske u Libiji, kao i posle skandalozne rezolucije Saveta bezbednosti UN, koja im je, uz prećutnu podršku Rusije i Kine, praktično dala odrešene ruke da u Libiji deluju kako im se prohte. Iako ova više nego problematična rezolucija (kako zbog očiglednog dozvoljavanja upotrebe „prekomerene sile“ u Libiji bezmalo svakome ko to nađe za shodno, tako i zbog pozivanja na „izveštaje medija“ kao ključno svedočanstvo o stanju stvari u zemlji) formalno razdvaja libijsku intervenciju (patetično nazvanu „Zora Odiseje“) od ilegalnih ratova Severno-atlantskog saveza u SR Jugoslaviji i američke „Koalicije voljnih“ u Iraku, za većinu građana Srbije nije bilo ni najmanje sumnje da je u pitanju još jedna međunarodna vojna agresija moćnih i bogatih protiv jedne države koja nije ni bolja, ni gora od drugih, a da su jedini njeni razlozi – oni isti imperijalistički, kolonijalni i kriptorasistički interesi koji su ne tako davno držali celu Afriku pod evropskom čizmom.

Na to se nadovezalo sentimentalno prisećanje višedecenijske tradicije izvanrednih međudržavnih odnosa, koje je započeto

Brozovom suštinski dalekovidom i civilizacijski progresivnom „politikom nesvrstanosti“ i doslednog jugoslovenskogantikolonijalizma, a kulminiralo tokom devedesetih, kada je Gadafi lično pokazao zavidan politički i moralni integritet, podržavši srpsku stranu u jugoslovenskim ratovima, da bi do dana današnjeg odbijao (kao i većina „nesvrstanih“) da prizna samoproglašenu državu kosovskih albanaca. Iako je podrškom „muslimanskoj braći“ u BiH i na KiM mogao da zaradi mnogo „jeftinih političkih poena“, na koje nisu bile gadljive ni daleko „ozbiljnije države“ od Socijalističke Arapske DŽamahirije, Gadafi je postupio, sa jedne strane kao saveznik i prijatelj narodu sa kojim je „i u dobru dobar bio“, a sa druge strane je pokazao privrženost principima suverenosti i ravnopravnosti malih i siromašnih naroda, kao i međunarodnih odnosa zasnovanih na pravu i pravdi. Najzad, njegovoj popularnosti u Srbiji, nehotice ili ne, doprinela je i aktuelna srpska vlast, koja ne samo da je u poslednje vreme reaktivirala veze sa nesvrstanim prijateljima, nego je u tim kontaktima prijateljstvo sa Libijom čak imalo posebno mesto. (Ne treba smetnuti s uma da je pre dve godine predsednik Tadić odlučio da prisustvuje 40 godišnjici Gadafijeve „Slavne prvoseptembarske revolucije“, zbog čega je propustio obeležavanje nimalo beznačajne 70 godišnjice početka Drugog svetskog rata, kao ni činjenicu da je ministar odbrane Šutanovac kao svoj najveći uspeh u toj fotelji u više navrata isticao ugovor o vojnoj saradnji sa Libijom vredan preko pola milijarde dolara.)

„Gadafijevi hakeri“ protiv „Libijske omladine“

Kao žižna tačka postojeće podrške Gadafiju u Srbiji pojavila se „Fejsbuk“ grupa Support for Muammar al Gaddafi from the people of Serbia („Podrška prijatelju“), koja je za prva dva dana postojanja sakupila preko 40 hiljada članova, da bi se u narednih nedelju dana njihov broj povećao do 65 hiljada (i raste i dalje). Poređenja radi, stranica predsednika Tadića, pored sve partijske nomenklature koja mu je na raspolaganju, za više od tri godine postojanja sakupila je oko 44 hiljade članova, a najpoznatiji Srbi u svetu, Novak Đoković i Emir Kusturica, kao ličnosti koje su omiljene i prepoznate širom planete, imaju podršku 133, odnosno 214 hiljada članova. Skupljanje 65 hiljada članova u grupu koja nije internacionalna i čiji je jezik srpski, predstavlja podvig, utoliko veći, ukoliko se zna da političko organizovanje Srba preko „Fejsbuka“ do sada nijednom nije dalo ozbiljnije rezultate. Ali tu nije kraj brojkama. Srpska grupa podrške Gadafiju i Libiji ubedljivo je najbrojnija internet zajednica kada je u pitanju libijski rat uopšte – ne samo da nigde u svetu ni približno toliko ljudi ne podržava Gadafija, nego se ni protivnici njegovog režima na globalnom nivou ne mogu podičiti ni približnom podrškom. Anglojezična stranica „Libijskog omladinskog pokreta“ (LYM), nekakvog libijskog pandana „Otporu“ (mada je očigledno da članovi, poput iranske „opozicije“ uglavnom žive u inostranstvu), sakupila je 13 hiljada članova iz celog sveta (uključujući i Srbe koji su po ko zna koji put skandalizovani istorijskim odlukama sopstvenog naroda i koriste tu stranicu kao još jedan poligon za njegovo omalovažavanje i blaćenje), a zvanična stranica Libije ima približno toliko članova, s tim što je i na njoj oko 30% napisa – na srpskom jeziku.

Gadafi je postupio, sa jedne strane kao saveznik i prijatelj narodu sa kojim je „i u dobru dobar bio“, a sa druge strane je pokazao privrženost principima suverenosti i ravnopravnosti malih i siromašnih naroda.

Libijski omladinski pokret brzo je razglasio da je reč o manipulaciji, jer je „nemoguće“ da u tako maloj zemlji „toliki broj“ ljudi podržava Gadafija (inače, čisto da bude jasno, broj korisnika FB u Srbiji je oko 2,7 miliona, 37% ukupne i 66% internet populacije zemlje), a učestale invazije Srba na stranice NATO, Francuske, SAD, pa i samog Pokreta, navele su ih da zatraže pomoć u borbi protiv „Gadafijevih hakera“, koji na neki neobjašnjiv način zloupotrebljavaju upravo stanovnike Srbije. Pa ipak, prevare nema. „Podrška prijatelju“ predstavlja jednu od najživljih stranica srpskog interneta – na njoj se razmenjuju vesti, klipovi, plakati podrške i poruge na račun Sarkozija, Obame i Klintonove, a učestalost smene vesti i informacija je astronomska. Jezik prepiske je srpski, a kako je stranica sada postala međunarodno poznata, može se pronaći i engleski, ruski, francuski, pa čak i arapski jezik (pre svega u obliku parola koje srpski aktivisti preko „Gugl Prevodioca“ prenose na ko-zna-kakav arapski).

„Fejsbuk“ kao nova srpska javnost

Ono što, međutim, najviše zadivljuje kod ove stranice je njena izvanredna političnost u onom dubinskom smislu koji je u Srbiji naizgled bio potpuno zaboravljen i, činilo se, bespovratno utopljen u žabokrečini sitnog politikantstva. „Podrška prijatelju“ okupila je ljude sa svih strana srpskog političkog spektra, pa iako se globalne agencije (poput BBC i „Glasa Amerike“) utrkuju u kvalifikacijama ovog pokreta kao „desničarskog“ i „ultranacionalističkog“, na njemu su podjednako aktivni i levica i desnica, i nacionalisti i internacionalisti, i konzervativci i socijalisti. Ako se u toj bujici tekstualnih i multimedijalnih sadržaja može uočiti neki zajednički „ton“, onda bi on svakako bio veoma samosvesno artikulisan kao svojevrsan antikolonijalizam, antiimperijalizam i antiglobalizam, sa snažnim folklornim, nacionalnim, jugonostalgičarskim i pre svega pacifističkim tonovima. (Ovaj za Srbe potpuno prirodni stav, na samom početku intervencije u Libiji prvi je zastupao Đorđe Vukadinović u svom članku „Odisejeva zora i civilizacijski sumrak“, a kasniji razvoj događaja i te kako mu je dao za pravo.) Administratori i članovi „Podrške prijatelju“ pokazali su izvanrednu političku samosvest i nisu masovno naseli ni na jedan pokušaj manipulacije, bile u pitanju provokacije stranih „infiltratora“ koji su pokušavali da izazovu dovoljno „govora mržnje“ da bi „Fejsbuk“ zatvorio stranicu, bilo u slučaju pokreta „Naši 1389“, koji su, kao i niz drugih organizacija, pokušali da iskoriste masovnost podrške za svoje političke i druge ciljeve. Članovi grupe jednoglasno su odgovarali da je jedini cilj grupe podrška Libijskom narodu i legitimnim državnim organima, kao i zahtevi od države Srbije da otvoreno osudi operacije u Libiji i upotrebi sva sredstva koja su joj na raspolaganju da pomogne, pre svega postradalom libijskom narodu, ali i „osvedočenom prijatelju Gadafiju“, koji se „nije libio da nama pošalje pomoć kada nam je bila najpotrebnija“.

Grupa podrške Gadafiju iz više razloga predstavlja prvorazredni politički događaj za srpsku javnost. Ona je pokazala da postoje politička pitanja oko kojih postoji jasan nacionalni konsenzus (u ovom slučaju – javni zahtev za podrškom Libiji i osudom vojne agresije, na koji su se srpski zvaničnici, ako i nemušto i strašljivo, delimično i odazvali), a sama javnost je više nego sposobna da ih artikuliše bez postojeće partijske i političke infrastrukture, isključivo koristeći se novim tehničkim mogućnostima koje pružaju savremena sredstva komunikacije. Ovo je prvi put da se ta vrsta političkog protesta, potpuno jasno fokusirana na konkretan politički cilj, organizuje kod nas bez ikakve podrške „klasičnih“ političkih institucija, kao što su partije. Sa druge strane, rezultati ovog protesta odjeknuli su globalno, i srpska internet zajednica, pored toga što je „spasla obraz naciji“ u situaciji u kojoj je globalna javnost krajnje letargično i nezainteresovano propratila otvaranje novog ratišta u mediteranskom basenu, takođe su pokazali domete neposredne „Fejsbuk demokratije“, koja je ovaj put, za razliku od „Tviter revolucija“ koje su predstavljale samo odjek „cvrkutanja“ vašingtonskih zvaničnika, pokazala da jedan mali narod u uslovima novih komunikacija može da skrene pažnju javnosti na stavove dijametralno suprotne od onih, koje zastupa svetska medijska mašinerija. Iako grupa podrške (još uvek) nije dovela do organizovanja ozbiljnijih antiratnih skupova u Beogradu i srpskim gradovima, ona je više nego dovoljno omogućila da se čuje principijelni srpski stav, na čast naroda i građana Srbije, i na sramotu svih onih koji pred međunarodnom osionošću u Libiji zatvaraju oči.

Srpska grupa podrške Gadafiju i Libiji ubedljivo je najbrojnija internet zajednica kada je u pitanju libijski rat uopšte – ne samo da nigde u svetu ni približno toliko ljudi ne podržava Gadafija, nego se ni protivnici njegovog režima na globalnom nivou ne mogu podičiti ni približnom podrškom.

Nema sumnje da je u pitanju događaj koji Srbiju podseća na ona herojska vremena, kada se Beograd tresao zbog rata u Španiji, okupacije Čehoslovačke ili ubistva Salvadora Aljendea. U ova letargična vremena, praćena opštim razočaranjem u bezmalo sve unutrašnje političke ideale, obesmišljene hipertrofiranim „pragmatizmom“ i ulizištvom političara, građani Srbije su u jednom „starom prijateljstvu“ sa Libijom prepoznali onaj tračak čestitosti, integriteta i nacionalnog dostojanstva, neophodan da se na međunarodnoj sceni insistira na zaboravljenim načelima prava i pravde, u ime svih naših istorijskih žrtava, i u skladu sa svim našim istorijskim izborima. Odbijajući da ćute o nepravdi koja se čini drugome, korisnici „Fejsbuka“ iz Srbiji više su nego jasno izneli svoj stav i o nizu nacionalnih pitanja, koja se za sada još uvek zvanično ne postavljaju. A njihova kategoričnost i hrabrost danas predstavlja, po ko zna koji put u našoj istoriji, zalog za budućnost, zahvaljujući kome naša deca neće morati da crvene kada ih neko pita „sećaš li se Libije“. „Podrška prijatelju“, upravo zato što je nesebično i isključivo posvećena negovanju istinskog srpsko-libijskog prijateljstva i podrške jednom od retkih svetskih političara koji je u svoje vreme bio spreman da dovede u pitanje mrežu laži koja je od Srba bezmalo učinila „naciste posle nacista“, u stvari je događaj daleko važniji od podrške jednom prijateljskom režimu. Ona je dokaz da u današnjoj Srbiji, s njenim nikada represivnijim i nikada odnarođenijim medijima, još uvek postoji politička svest i moralna autonomija, koja njenim građanima omogućuje, ne samo da sutra budu nosioci istinskih demokratskih procesa, već i da nastupaju kao dostojni subjekti na svetskoj istorijskoj sceni, donoseći odluke, koje im mogu steći moćne neprijatelje, ali koje su u savršenom skladu sa njihovom viševekovnom tradicijom, pomalo zaboravljenim društvenim vrednostima i zavetnom pravdom i istinom.