Kosovski recept za Boliviju

Kosovski recept cepanja suverenih država počeo je da se širi planetom, a njegova prva žrtva posle Srbije može da bude Bolivija. Ova južnoamerička zemlja došla je u opasnost od raspada i građanskog rata zbog zahteva nekoliko najbogatijih provincija za većom autonomijom i kontrolom nad prihodima od izvora nafte i gasa. Provincije poput Santa Kruza, podstaknute stranim kompanijama, koje su pogođene politikom nacionalizacije koju sprovodi predsednik Evo Morales, ne žele da dele svoje bogatstvo s ostatkom zemlje. Za svoje zahteve imaju i podršku Stejt departmenta, koji otvoreno kršenje ustava i sprovođenje nelegalnog referenduma u provinciji Santa Kruz naziva prilikom za dijalog i učvršćivanje demokratije u zemlji.

Nelegalni referendum

Referendum koji su sprovele vlasti najveće i najbogatije bolivijske provincije Santa Kruz održan je početkom maja, a prema izveštajima 86 odsto izašlih birača glasalo je za veću autonomiju. Posle objavljivanja rezultata, pristalice autonomije su na ulicama Santa Kruza proslavile pobedu, smatrajući da im je izjašnjavanje dalo pravo kontrole nad prihodima provincije, a posebno nad eksploatacijom sirove nafte i prirodnog gasa. Upravo u Santa Kruzu se nalazi većina bolivijskih energetskih izvora, što je akciji “autonomaša” dalo veliku težinu. Ipak, uprkos entuzijazmu pristalica referenduma, njihova pobeda, kao i sâm referendum su od strane vlasti odmah proglašeni nelegitimnim. Glasanje su bojkotovale pristalice predsednika Moralesa, što je dalo argument predsedniku da referendum nazove promašenom separatističkom merom. On je objasnio da se većina birača Santa Kruza u stvari izjasnila protiv, jer na referendum nije izašlo 39 odsto upisanih birača, a sa 14 odsto onih koji su glasali protiv, oni čine više od 50 odsto ukupnog biračkog tela provincije. Takođe, zakon je na predsednikovoj strani pošto referendum može da potvrdi samo Vrhovni sud, koji ga je odmah proglasio nelegalnim. Važeći ustav takođe provincijama ne daje pravo na veću autonomiju. Referendum u Santa Kruzu izazvao je velike tenzije u zemlji, a u sukobima između pristalica dva tabora širom provincije povređeno je oko 20 osoba, dok su dve osobe poginule. Neredi i proglašavanje referenduma nelegalnim nisi obeshrabrili autonomiste , a pored Santa Kruza, još tri provincije u kojima dominira opozicija, Tarja, Beni i Pando najavile su svoje referendume.

Birači u Santa Kruzu su glasali za Statut, koji provinciji daje položaj gotovo države u državi, i čije su odredbe u koliziji sa odredbama predloženog ustava. Prema ovom statutu, provincije bi trebalo da imaju kontrolu nad sopstvenom ekonomijom, kao i veću kontrolu nad oružanim snagama Bolivije, dok bi namesnik provincije bio proglašen za guvernera. Do 2005. godine namesnike provincija imenovao bi predsednik, dok se od te godine biraju na lokalnim izborima. Sadašnji upravnici autonomističkih regiona su na položaj došli zahtevima za samostalnost, a to je dalo priliku opoziciji da opstruira reforme koje sprovodi bolivijska vlada. Izjašnjavanje birača sada predstavlja podizanje uloga u političkoj borbi, i sredstvo kojim opozicija nastoji da spreči usvajanje novog ustava, koji treba da ograniči privilegije elita.

Podeljena zemlja

Da bi smirio duhove, predsednik se odlučio na donekle riskantan korak i pristao na zahtev opozicionih desničarskih partija. U zemlji 10. avgusta treba da se održi referendum na kome će se građani izjasniti o poverenju svom predsedniku, dok će se zauzvrat glasati i o poverenju upravnika svih devet provincija. Očekuje se da će se građani Bolivije najverovatnije izglasati poverenje svom predsedniku, ali da će takođe na položaju ostati i upravnici provincija koje žele autonomiju. Tako će se dve strane opet naći u pat poziciji. Ako se pored Santa Kruza u junu obave referendumi koji se najavljuju još u tri provincije, postoji mogućnost da se Bolivija nezvanično podeli na dva dela – na istočni koji čine bogate ravničarske provincije naseljene mešanim, uglavnom evropskim stanovništvom, i na drugi zapadni, planinski i siromašni deo, koji je naseljen Ajmara i Kečua Indijancima. Od toga, pa do raspada zemlje mali je korak. Pored pitanja raspodele prihoda od prirodnih resursa, referendum je potencirao i etničke podele pošto bogatije krajeve poput Santa Kruza naseljavaju uglavnom doseljenici iz Evrope, koji sebe ne smatraju istim sa domorodačkim stanovništvom. Tokom proteklih 500 godina Bolivijcima su vladale kolonijalne sile i njihovi naslednici. Etničke razlike u zemlji su i ranije bile veoma oštre, a Indijanci do pedesetih godina 20. veka nisu imali pravo glasa, dok jezici Ajmara i Kečua nisu priznavani u javnim poslovima. Pobeda Eva Moralesa na predsedničkim izborima 2005, na kojoj je dobio više od 50 odsto glasova, označila je dolazak na vlast prvog Indijanca na čelo države. Kad je došao na vlast, Morales, inače Ajmara Indijanac, pokazao je težnju da popravi položaj domorodačkog stanovništva, koje čini 62 odsto bolivijske populacije. Obećao je korenite reforme koje je trebalo da najsiromašniju zemlju Južne Amerike izvuku iz siromaštva i najavio nacionalizaciju prirodnih bogatstava i pravedniju raspodelu njihovih prihoda na sve građane zemlje. Morales je jasno stavio do znanja svoju nameru da poveća državnu kontrolu nad naftom i gasom zemlje, ali je poručio i da ne namerava da ekspropriše vlasništvo energetskih kompanija. Projekat nacionalizacije izazvan je između ostalog i privatizacijom, koja je sprovođena za vreme prethodnog predsednika Lozade, koju su mnogi u Boliviji shvatili kao pljačku, jer su kompanije za investicije od tri milijarde dolara dobile pravo na 82 odsto rezervi gasa u zemlji, koje se procenjuju na oko 250 milijardi dolara. Ovakvom privatizacijom Bolivija je dobila svega 18 odsto prihoda , a stranci su kupili i sav kajmak od visokih cena nafte i gasa, jer prema tadašnjim ugovorima, u slučaju povećanja cena strane naftne kompanije su dobijale 82 odsto od tog povećanja. Povrh toga, ispostavilo se da je prethodna vlada mnoge ugovore potpisala u tajnosti i bez odobrenja Kongresa.

Eliminacija neoliberalne politike

Bolivija je u nacionalizaciju krenula 2006, ali stranim investitorima je dozvoljeno da ostanu u zemlji. Morales je najpre poslao vojnike na 56 nalazišta gasa širom zemlje i izjavio da će privatne kompanije koje eksploatišu gas morati da u roku od šest meseci prerade postojeće ugovore i da njegovoj vladi prodaju bar 51 odsto akcija. Prošle godine na ovaj način nacionalizovane su i rafinerije u posedu brazilske kompanije “Petroleo Brasileiro” i švajcarske “Glenkor”. Početkom maja, kao jedna od reakcija na referendum u Santa Kruzu, Vlada Bolivije je saopštila da će izvršiti nacionalizaciju još četiri inostrane naftne kompanije, među kojima je jedna u vlasništvu SAD. Prema očekivanjima, nacionalizacija kompanija koje eksploatišu naftu i gas će Boliviji u 2008. doneti prihode od 2,5 milijardi evra, umesto 300 miliona, koliko je vlada dobila 2005. godine. Ovim reformama Morales želi da eliminiše neoliberalni ekonomski sistem koji je sproveden u zemlji tokom devedesetih, po programu Vašingtonskog konsenzusa i pod nadzorom MMF-a. Nacionalizacija neće obuhvatiti samo naftu i gas, već je vlada najavila da je sledeća telekomunikaciona kompanija “Entel”. Pored toga, Moralesove akcije između ostalog obuhvataju i agrarnu reformu pošto se planira podela neiskorišćenog poljoprivrednog zemljišta u istočnim provincijama.

Preraspodela bogatstva je, naravno, izazvala reakciju, najpre u Santa Kruzu, tradicionalno najbogatijoj provinciji, čija je elita imala i najviše koristi od eksploatacije nafte i gasa i izvora, od kojih su neki pušteni u rad tokom devedesetih. Nacionalizacija je izazvala pojačane zahteve i referendum za autonomiju, koji zdušno podržavaju i strane kompanije prisutne u ovoj zemlji. Vlada Bolivije je povodom nacionalizacije četiri naftne kompanije saopštila da su one direktno uticale na podizanje tenzija i protivljenje opozicije.

Kosovski scenario na pomolu

Kao i Srbija u Evropi, Bolivija u Južnoj Americi, uprkos svom siromaštvu, ima veliki geostrateški značaj, a njena nestabilnost mogla bi dovesti i do nestabilnosti velikog dela kontinenta. Predsednika Moralesa sada očekuju teška iskušenja, posebno posle izjava iz SAD. Stejt department je naime izjavio da SAD podržavaju teritorijalni integritet zemlje, ali je istovremeno pozvao vladu da “uspostavi dijalog” u cilju razrešenja spora sa provincijom Santa Kruz. SAD su takođe pozvale “sve strane da odbace nasilje i ostanu uzdržane”, a rukovodstvo zemlje pozvale “da iskoristi priliku i učvrsti demokratiju putem konsenzusa”. Ovakva reakcija Stejt departmenta veoma podseća na scenario koji je već odigran na Balkanu, kada su nelegalni referendumi dobijali legitimitet, a zahtevi za autonomijom na kraju doveli do stvaranja države. O stavu SAD svedoči i to da je za ambasadora u Boliviji 2006. godine postavljen Filip Goldberg, koji se već “istakao” na prostoru bivše Jugoslavije u vreme administracije Bila Klintona. U Boliviji je inače često poređenje Santa Kruza sa Kosovom, a predsednik koji je odbio da prizna nezavisnost Kosova je bolivijske autonomiste uporedio sa albanskim separatistima. Lideri autonomista odbijaju poređenje sa Kosovom i izjavljuju da nijedna provincija ne želi otcepljenje, ali njihovi poslednji potezi nagoveštavaju drugačiji scenario.

Ubrzo nakon referenduma, samozvani guverner Santa Kruza Ruben Kosta oformio je Savet za spoljnu trgovinu i izvoz, sa ciljem preuzimanja kontrole nad izvozom sojinog i suncokretovog ulja, koji je prošle godine bio privremeno zabranjen. Formiranje ovakvog tela znači pokušaj preuzimanja nadležnosti od centralne vlade, i može biti probni balon za eventualno preuzimanje nadležnosti nad izvozom nafte i gasa. Da Savet nije nimalo slučajno oformljen, pokazuje i reakcija predsednika Brazila i Argentine. Oni su na nedavnom samitu južnoameričkih i centralnoameričkih država sa EU jasno izjavili da će se trgovinski ugovori potpisivati samo sa izabranom nacionalnom vladom Bolivije, čime su dali punu podršku jedinstvu zemlje i predsedniku Moralesu.

Bolivija sada čeka ishod avgustovskog referenduma, ali, bez obzira na njegov rezultat, zemlja će ostati podeljena, izložena konstantnoj opasnosti od podele i raspada, i veliko je pitanje da li će siromašna i podeljena zemlja ovako složene probleme uspeti da reši. Čini se da su stratezi iz Vašingtona, da bi sproveli svoje interese i pokrenuli proces eliminacije socijalističke opasnosti iz svog “zadnjeg dvorišta”, opet izabrali najslabiju kariku u lancu.