Evrozoni preostaje svega nekoliko dana za izbegavanje kolapsa

(Fajnenšel tajms, 28. 11. 2011)

U skoro svim debatama o evrozoni u kojima sam učestvovao uvek se nađe poneko ko istakne da kada se stvari jako pogoršaju, tek onda političari najzad reaguju – a to mogu biti izdavanje ovroobveznica, monetarizacija dugovanja[1], kvantitativno olakšavanje[2], bilo šta. Ja nisam baš sasvim siguran u to. Sve to zanemaruje neophodnost hitne zajedničke akcije.

Prošle nedelje kriza je dostigla novi kvalitativni stadijum. Spektakularnom propašću licitacije državnih obveznica Nemačke, kao i alarmantnim porastom kratkoročnih interesa za obveznice Španije i Italije, došlo je do prestanka funkcionisanja tržišta državnih obveznica širom evrozone.

Skrhan je i bankarski sektor. Važnim sektorima ekonomije evrozone je tako presečen put do kredita. Sada je evrozona suočena sa bekstvom globalnih investitora, kao i tome da njeni građani prebacuju svoje depozite iz nepouzdanih u pouzdanije zemlje (a quiet bank run).

Ova masivna erozija poverenja je ujedno uništila i najglavniju stratešku dasku spasa. Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFSF) crpi svoju snagu iz garancija koje mu daju njegovi učesnici. Kako se kriza širila na Francusku, Belgiju, Holandiju i Austriju, i sam EFSF biva pogođen širenjem te zarazne bolesti. Ukoliko ne dođe do nečeg vrlo drastičnog, evrozona bi se veoma ubrzo mogla raspasti.

Tehnički govoreći, taj problem bi se čak i sada mogao rešiti, ali izbor mogućnosti se sve više sužava. Evrozona mora doneti tri odluke, i to vrlo brzo, i sa jako malo mogućnosti za svoje uobičajene mutljavine:

1. Evropska centralna banka mora da pristane na pružanje neke vrste potpore – ili da pruža neograničene garancije za maksimalna kolebanja cena državnih obveznica, ili da pruži potporu EFSF-u, kao i da uz to dramatično poveća kratkoročnu likvidnost bankarskog sektora. To bi sprečilo direktnu opasnost bankrota.

2. Druga mera je donošenje čvrstog “reda vožnje“ za obveznicu evrozone. Evropska komisija je naziva “obveznicom stabilnosti“, a to je bez sumnje kandidat za ovogodišnju titulu eufemizma godine. Za “red vožnje“ postoji nekoliko predloga – a kako će je nazvati nije važno. Ono što je važno je da ima zajedničku i veliku garanciju. Ono ludilo o povezanim nacionalnim garancijama mora da se prekine. One nisu rešenje za ovu krizu – te garancije su sada baš najveći propagator krize.

3. Treće rešenje je fiskalna unija. To bi dovelo i do delimičnog gubitka državnog suvereniteta i formiranja pouzdane organizacione strukture koja će raditi na fiskalnoj politici – a treba se nadati da će raditi i na širim pitanjima ekonomije. Evrozoni je neophodan trezor koji će biti popunjen pouzdanim, stručnim osobljem . To ne sme biti nešto što će Evropska komisija ad hoc sklepati uz kaficu i dezert.

Čujem da se vode preliminarni razgovori o paketu kompromisa koji će uključiti sva tri ova instrumenta. Ako se na sledećem samitu EU, koji je zakazan za 9. decembar, postigne dogovor, evrozona će preživeti. Ako do njega ne dođe, rizikuje se njen haotični kolaps. Ali, čak i u slučaju postizanja dogovora, ostaje rizik dugotrajne recesije, možda čak i depresije[3]. Dakle, čak i u slučaju da Evropska komisija bude u stanju da se složi oko tako neverovatno kompleksnog i ambicioznog rešenja, njene vođe bi morale da tokom sledećih meseci i godina da stalno nadmašuju sami sebe u tome.

Koliko je verovatno da do tako grandioznog sporazuma dođe? Kako koja nedelja prolazi, politička i finansijska cena za njeno rešavanje postaje sve veća. Angela Merkel je prošle nedelje još uvek odbijala mogućnost uvođenja evroobveznica. Razbesnela se kada je prošle nedelje to predložila Evropska komisija. Planirala je da razdvoji diskusiju o krizi od diskusije o budućoj strukturi evrozone. Kvalitet ekonomskih saveta koje je tokom cele ove krize dobijala bio je ispod svakog nivoa. Sada je njeno jako naglašeno javno protivljenje evroobveznicama postalo stvarna prepreka nekom dogovoru. Teško mi je da uvidim kako će se kancelar Nemačke izmigoljiti iz tog čvora koji je sama zavezala. Da je u svojim izjavama bila umerenija, mogla bi se na samit zaputiti “naoružana“ predlogom Nemačkog saveta ekonomskih savetnika, koji je sročio pametan, mada ne baš sasvim do detalja razrađen plan. Oni predlažu “obveznicu otkupa dugovanja“[4] (a "debt redemption" bond). Taj naziv je još jedan kandidat za titulu eufemizma godine. Ideja se sastoji u tome da se izda striktno privremena evroobveznica koju će države-članice otplatiti u dogovorenom roku.

U svakom slučaju, taj predlog bi bio više u skladu sa strogom interpretacijom nemačkog ustava. Odbojnost kancelara Merkel prema evroobveznicama se sigurno slaže sa osećanjima [nemačke] javnosti, jer novine su dočekale “na nož“ predlog Evropske komisije. Mislio sam da su kako taj predlog [Nemačkog saveta ekonomskih savetnika], tako i trenutak odabran za njegovo objavljivanje vrlo inteligentni. Međutim, Evropskoj komisiji je pošlo za rukom da promeni prirodu te debate. Gospođa Merkel može sada dobiti svoju fiskalnu uniju, ali će za uzvrat morati da prihvati evroobveznice. Ako se može postići saglasnost i o jednom i o drugom, problem će biti rešen. Ovo je prvi inteligentni zvanični predlog na koji sam u celoj ovoj krizi naišao.

Uzimajući u obzir njene ranije rezultate, treba me još ubediti da će Evropska komisija biti u stanju da postigne tako temeljni sporazum. Ona će se, naravno, saglasiti o nečem i to će prodavati kao navodno kompletni paket. Ona to ionako uvek čini. Ali poluživot tih i takvih pseudoodluka se sve više skraćuje. Posle prethodnog evropskog samita, oduševljenje finansijskog tržišta onom sumanutom idejom o “poluzi“ za EFSF[5] je isparilo za manje od 48 sati. Katastrofalna licitacija obveznica Italije od prošlog petka nam kazuje da vreme ističe. Evrozoni preostaje još najviše 10 dana.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis