Ако жели демократију Грчка мора да банкротира

(Фајненшел тајмс, 20.2.2012)

Када је Волфганг Шојбле (Wolfgang Schäuble) предложио да би – као услов за даље добијање помоћи – Грчка требало да одложи своје парламентарне изборе, знао сам да ће игра ускоро бити завршена. Доспели смо до тачке када успех није више компатибилан са демократијом. Министар финансија Немачке жели да спречи “погрешан“ демократски избор. Слична томе је и она сугестија да се дозволи да до избора дође – али да се, без обзира на њихов резултат, оформи свеобухватна коалиција. Еврозона жели да сопствени избор владе наметне Грчкој, тој првој колонији еврозоне.

Разумем ја дилему г. Шојблеа. Парламент га је обавезао да чува националне финансијске интересе, а од њега се сада тражи да потпише један програм за који и сам верује да неће успети. Одобравање коришћења нових фондова [Грчкој] пре њених избора пуно је ризика. Шта може спречити неку нову грчку владу, или њен нови парламент, да једнострано промени тај споразум?

Грчка има врло жалосну репутацију око примене политике коју је прихватала. Зато је и разумљиво то неповерење. Али, да би се оно преовладало, еврозона захтева несхватљиво велика обезбеђења.

Већ током дужег времена нарастају провокације на рачун Грчке. Прва провокација била је у оном експлозивном предлогу да се Атини наметне један фискални “комесар“, овлашћен да изриче вето на владине одлуке о економској политици.  

После [грчког] одбијања тог предлога, ЕУ-званичници су предложили да се употреби један блокирани рачун, што би осигурало да еврозона у било ком тренутку може блокирати фондове Грчкој, без изазивања банкрота. Али, ипак, најекстремнији је онај предлог по коме треба замрзнути изборе и током дуготрајног периода одржавати Пападемосову техничку владу.

Једна је ствар да се повериоци умешају у вођење политике земље-дужника, али сасвим је друго то да јој се каже да одложи сопствене изборе, или да спроводи политику која ће владу изузети од било каквог исхода демократског процеса.

Овакви захтеви крше “категорички императив“ Имануела Канта[1] – Немачка ни не жели да он буде општеприхваћен. Он не би могао бити прихваћен ни у самој Немачкој – јер би био противуставан. Недавно, Уставни суд Немачке је пресудио да је суверенитет парламента апсолутан, да он не сме да свој суверенитет за стално пренесе неким ванпарламентарним институцијама, као и да постојећи Парламент не сме ни на који начин да ограничи слободу својих наследника [парламентарних сазива који ће му следити]. Дакле, ти предлози крше и сопствене принципе немачког Устава: другим речима, они су неетички.

Један високи немачки званичник ми је казао да он даје предност предлогу да се Грчка гурне у директан банкрот. Дакле, ја и не могу другачије схватити Шојблеов предлог да се одложе [грчки] избори него као намерну провокацију с намером да се изазове нека екстремна реакција Атине. Ако је то циљ онда изгледа да има и ефекта: Каролос Папуљас, председник Грчке, оштро је реаговао на Шојблеобе “увреде“. Грчки министар финансија Евангелос Венизелос је рекао да извесни елементи теже да Грчку изгурају из еврозоне. Постоји већ маса теорија завера. Тешко да прође неки дан а да се у грчкој штампи не појави нека карикатура Ангеле Меркел и г. Шојблеа у нацистичким униформама. Јежим се на помисао о неким насилничким актима против Немаца у Грчкој, или против Грка у Немачкој. Оваква врста конфликта може врло лако ескалирати.

Ова ситуација само наглашава политичку осетљивост садашње стратегије спасавања еврозоне. Одгурнимо за тренутак у страну економске аргументе и погледајмо на политику. Свако ко тражи повећање [новчаног] пакета за спасавање треба да се сети да је међувладина солидарност скоро потпуно потрошена. То се догодило чак и пре но што је и један једини цент прешао граничну линију. То је уједно и најснажнији аргумент за фискалну унију. Ако желиш да у круг пребацујеш стотине милијарди евра, то једноставно не можеш радити на међувладиним основама – када Немачка, Холандија и Финска плаћају за Грчку. За то ти је неопходан један федерални систем. Он је неопходан не због економске ефикасности него зато да се спречи настанак конфликта типа Немачка-против-Грчке. Уколико се покаже да је фискална унија политички неприхватљива онда једноставно морамо признати да се тај систем осигуравања [новчаних] трансфера не може и не треба примењивати.

Разлог краха садашњег система лежи у губитку узајамног поверења. То сужава и политичке опције за разрешавање кризе. Неповерење је онај узрок због кога је пакет спасавања Грчке био одложен до последњег могућег тренутка, као и разлог зашто најновији предлози садрже толике отровне пилуле: одређивање тренутака примене неких плаћања, блокирани рачун, стално присуство поверилаца и ММФ-а. Ускоро ће уследити и нове мере оштре штедње. У једном тренутку – неко ће пући.

Изгледа да је немачка стратегија у томе да се Грцима живот учини толико неподношљивим да и сами пожеле да напусте еврозону. Госпођа Меркел никако не жели да је затекну са “пиштољем који се пуши“ у руци. То је стратегија помагања самоубиства, а изузетно је опасна и неодговорна.

Превод са енглеског: Василије Клефтакис