Evropski zaokret, izbori za izbor i slabljenje transatlantskog zagrljaja

Zbog čega su izbori za Evropski parlament – kojima je ranije malo ko pridavao poseban značaj – postali izuzetno bitni, a da se pri tome radi o relevantnosti koja ponajmanje ima veze sa tim koliko je ko tačno mesta osvojio, iako je čak i u ovom smislu uspeh evroskeptika izuzetan? Jer, s obzirom na beskrajno polje događaja u Evropi i svetu – od ekonomske krize koja se ispostavila kao kriza sistema, odnosno neoliberalizma, preko krize političkog predstavljanja koja je iznela na videlo krizu demokratije, sve do sukoba u Ukrajini, novih odnosa SAD i Rusije, kao i novog pozicioniranja Rusije i stvaranja različitih mesta političke moći – postalo je jasno da dolazi vreme nove epohe. 

Kada se događaji neprestano umnožavaju, a vreme ubrzava, onda se, neretko, prekretnice koncentrišu u jedan događaj, čiji simbolički potencijal nosi snagu koja daleko prevazilazi ravan svođenja politike na brojeve. Istovremeno, ovo je i objašnjenje zbog čega klasa evrokratije, tj. birokratski briselski politički mejnstrim izbore za Evropski parlament razumeva kao svojevrsno „biti ili ne biti“, iako nove politike levice i desnice, koje se većinski protive evropskim integracijama, ni pribiližno nemaju većinu. Stvar je, međutim, u nečem drugom i dubljem – to je povratak politike kao javne delatnosti koja izražava volju naroda, politike koja je autonomna i zato istinski demokratska i koja – u najboljim evropskim tradicijama i duhu – veruje u jednakost i da su načelno svi sposobni da odlučuju o svojoj sudbini. A pre svega, stvar je u tome da više neće postojati jednoumlje EU, tj. da će u Evropi najzad postojati jaka opozicija.

U tom svetlu, kada se objašnjenje za stupanje na scenu desnih i levih stranaka traži u činjenici slabe izlaznosti na ove izbore, previđa se da je osnovni uzrok apstinencije dvodecenijska politička simulacija, lažna kriptopolitika konsenzusa u kojoj su bile izbrisane sve bitne političke razlike (tzv. „centar“) i suštinski gubitak poverenja građana. Slično, kada se opravdanje za uspeh autentične levice i desnice traži u lošem životnom standardu Evropljana, onda je potrebno imati u vidu da među narodima raste mnogo dalekosežnije razumevanje, tj. da projekat Evropske unije, na način na koji je sprovođen, nije bio projekat od njihovog interesa, kao i da se pokazalo da je bitno oslabio države i ekonomije. Iz ovih razloga, izbori za Evropski parlament su izbori za izbor, za mogućnost drugačijeg delovanja, pri čemu je reč o ozbiljnom povratku ideja u politiku, s obzirom na to da stranke poput francuskog Nacionalnog fronta ili britanske Partije nezavisnosti (sa desna) ili grčke Sirize (sa leva) imaju programe koji nisu prazne reči.

Evropski zaokret – čiji je početak obeležen ovim izborima – jeste vraćanje pojma, praksi i tradicija Evrope naspram EU. Pre svega, to znači emancipaciju, postepeno napuštanje čvrstog transatlantskog zagrljaja, u kojem je Evropa izgubila samostalnost i politički subjektivitet, i realizaciju promišljenih i složenih alternativa. Posledice izbora će svakako biti izražene i u pojedinačnim državama, tj. biće vidljive u domaćim politikama, dok će se na nivou donošenja odluka u Evropskom parlamentu – čija su ovlašćenja prema Lisabonskom ugovoru sada proširena – pojaviti rasprave i preispitivanja. Ili, za mere koje predlaže briselska birokratija, posebno kada se radi o jačanju ekonomskih veza SAD i EU u cilju još veće integracije, više neće postojati jednoznačna podrška u parlamentu – koji sada takođe ima moć da izmeni niz zakona.

Jedna od posledica jačanja evroskepticizma može biti i revidiranje pozicija tzv. „centra“ (koji zapravo i nema sopstvene stavove), ali to je relevatno tek u meri u kojoj će biti refleks celovitih promena – jer istrošenost većine lažnih političara je velika, i tek najsposobniji mogu napraviti takav transfer. Svemu ovom potrebno je pridodati i razotkrivanje prisluškivanja i nadziranja komunikacija u Evropi, od strane SAD, tj. činjenicu da je poverenje građana narušeno čak i u sferi poštovanja osnovnih prava. Kada takvo društvo kontrole još počne da ugrožava i goli život, odnosno opstanak, postaje sasvim jasno da je potrebno menjati celokupan sistem.

Povratak politike (levice i desnice) umesto menadžerskog upravljanja u Evropi je proces koji otvara horizonte za pravu demokratiju, odnosno za političku participaciju građana u javnom životu, za ukidanje jaza između političke klase i građana, za povratak stvarnih rasprava i za autonomnost u odlučivanju (umesto nametanja odluka). To je i povratak narodima i državama kao subjektima i povratak Evrope koja čuva istorijsko sećanje i zna da Rusija nije neki „neprijateljski drugi“ (kao u arhetipu SAD), već da je sastavni deo Evrope.