Evropska unija "prodala dušu" radi sporazuma s Turskom

Evropska unija je uvek imala dva preimućstva. Kao i inače, mislio sam da su ona nesavladiva, bez obzira na to koliko god da sam razmatrao i drugačije mogućnosti. Prvo njeno preimućstvo bilo je nepostojanje alternativa. Čime bi Evropljani inače mogli da se suprotstave klimatskim promenama, izbegličkoj krizi ili ruskom predsedniku ako ne preko Evropske unije? 

Drugo preimućstvo je uzvišeni moralni osnov. U poređenju sa svojim državama članicama, EU je manje korumpirana, principijelnija i pravilnije rukovođena. Koliko god je svet nacionalnih politika pun taktičara koji tragaju za kratkoročnom korišću, blokom se bolje upravlja kroz mešavinu politike i politika. To gradi široke koalicije i određuje strateške političke ciljeve. Ovakav horizont se proteže dalje od saziva parlamenta. 

U petak je EU izgubila drugo ključno preimućstvo. 

Za svega nekoliko godina oba pomenuta preimućstva su srušena. Loše upravljanje krizom evrozone sad može da bude sasvim razuman ekonomski argument za izlaz (iz EU). 

U petak je EU izgubila drugo ključno preimućstvo. Dogovor sa Turskom je poganiji od bilo čega što sam video u savremenoj evropskoj politici.

Dana kad su lideri EU potpisali sporazum, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan se odao: „Demokratija, sloboda i vladavina prava (...) za nas ove reči apsolutno više ne važe.“

U tom trenutku Savet Evrope je morao da prekine razgovor sa turskim premijerom Ahmetom Davutogluom i pošalje ga kući.

Međutim, umesto toga, oni su sa njim napravili dogovor – obećali novac i mnogo više od toga u zamenu za pomoć povodom izbegličke krize. 

Turska će premestiti oko 72.000 izbeglica u EU, i to po principu primanja jednog novog migranta za jednog vraćenog ilegalnog migranta iz EU koga su Turci već prošvercovali pomoću svojih pomorskih krijumčara Egejskim morem. Zauzvrat, EU će platiti šest milijardi evra i otvoriti novo poglavlje u pregovorima o pristupanju EU Turske, zemlje čije je rukovodstvo upravo odbacilo demokratiju. EU je pride dozvolila da u režimu bez viza po njoj putuje 75 miliona stanovnika Turske. Tog dana EU nije samo prodala svoju dušu, već je ispregovarala jedan vašljivi dogovor. 

Tog dana EU nije samo prodala svoju dušu, već je ispregovarala jedan vašljivi dogovor. 

Nisam u položaju da prosuđujem da li je ovakav sporazum u skladu s Ženevskom konvencijom i drugim osnovama međunarodnog prava. Pretpostavljam da Savet Evrope sigurno zna da će sve ovo završiti pred sudom.

Međutim, čak i ako bude ocenjeno da je u skladu s pravom, sumnjam da je sporazum primenljiv. Biće zanimljivo videti kako će EU preispitivati svoja obećanja Turskoj ako Ankara ne uradi ono što treba. 

Čak i da se sporazum potpuno ostvari, to neće mnogo olakšati pritisak. Broj izbeglica koje hoće da odu uEvropsku uniju biće mnogo veći od 72.000, uključujući i same Turke. Nemački tink-tank je napravio računicu kretanja izbeglica za ovu godinu i evo šta su oni smislili: Biće ih između 1,2 i 6,4 miliona. Navedena veća cifra je računica najgoreg scenarija koji obuhvata i dolazak velikog broja migranata sa severa Afrike. 

Zatvaranjem zapadnobalkanske rute za izbeglice (iz Grčke preko Makedonije, Srbije, Hrvatske i Slovenije ka Austriji i Nemačkoj) donelo je samo kratkotrajno olakšanje severnim Evropljanima, ali postoje i brojni alternativni putevi po kojima se izbeglice mogu zaputiti. Mogu oni proći i preko Kavkaza i Ukrajine ili preko Mediterana u Italiju i Španiju. Ako zemlje zatvore svoje granice, to neće smanjiti tok izbeglica, već će ga naprosto skrenuti. Jednostavno, ovo je politika: „Uvali prosjaka komšiji“. Ovo pokazuje u kojoj meri je posao trajnog zadržavanja izbeglica na jednom mestu van mogućnosti cele Evropske unije.  

Jednostrana austrijska akcija zatvaranja granice je do sada bila nečuven, strašan slučaj. Ova zemlja bi baš sada sada opet da uvede pograničnu kontrolu na svom glavnom graničnom prelazu ka Italiji, na Brenerovom auto-putu. To je jedan od najprometnijih puteva od severa ka jugu Evrope.

Kako budu pristizale izbeglice u Italiju, za očekivati je slične akcije na njenim severnim granicama. Francuska, Švajcarska i Slovenija verovatno već računaju da će ponovno uvesti kontrole.

Tog trenutka Italija će biti odsečena od šengenske zone čija je članica, a „šengenska generacija“ svešće se na mali klub onih iz severnih zemalja Evrope i to može postati model za buduću evrozonu. Ovo može biti prvi korak raspada Evropske unije. 

Kome god da je stalo do demokratije i ljudskih prava omrznuće pomenuti sporazum.

Sporazum sa Turskom će takođe imati uticaj na referendumsku raspravu u Velikoj Britaniji. Šta (evropski) lager može da kaže povoljno povodom bezviznog režima za 75 miliona Turaka? 

Kome god da je stalo do demokratije i ljudskih prava, omrznuće pomenuti sporazum. Jednako (će ga omrznuti) i svako ko se plaši nemačke dominacije u EU pošto ga je inicirala Angela Merkel. Da bi nemačka kancelarka sebe izvukla od svojih loših odluka, potrebne su joj još gore tuđe odluke. A odluka o kojoj se radi bila je unilateralna, njena odluka da otvori nemačke granice da bi pokazala kako je u stanju da upravlja izbegličkom krizom kojom niko ne može da upravlja. 

Nije lako sastaviti čisto racionalnu računicu povodom britanskog istupanja iz EU. Međutim, pošto EU gubi svoje visoke moralne osnove, nemojmo se čuditi kad se ljudi pitaju šta to ona predstavlja i čemu ona služi.

Izvornik prevoda: The Financial Times

S engleskog preveo: Dušan Kovačev