EU dogma i evropske stvarnosti (I)

I Politički identitet EU – kraj jedne iluzije

S obzirom na to da je pokrenuto pitanje porekla i uloge „evropske dogme“ u Srbiji[1] - i s obzirom na to da smatram da je sveobuhvatnost argumentacije u ovom smislu imperativ za domaću stručnu kritičku javnost – prilog koji sledi treba razumeti kao kontinuitet, ali i kao poziv za sve ređa autonomna istraživanja u ovom pravcu. Pored naime, već obrazloženih argumenat[2] koji ukazuju na to da (1) za Srbiju „evrointegracije“ čak ni sa ekonomskog stanovišta na kraći i srednji rok (dok je duži rok u ovom slučaju apstraktna imaginarna, dakle, neegzistentna odrednica) nisu profitabilne, ni „sunce na kraju tunela“ od čije svetlosti ćemo, po izlasku iz „pećine“ možda čak i oslepeti[3]; kao i na to (2) da od srpskih evro-turbo-integracija političke, medijske i kvaziintelektualne (kvazi)elite u Srbiji već neko vreme prave novu ideologiju, nova religiju ili novi marksizam, te argumenta (3) da je zlatno doba evropske integracije stvar prošlosti, kao i da je, konsekventno (4) proces proširenja EU suštinski usporen, ako već ne i sasvim zaustavljen i, najzad, ali nikako ne i na poslednjem mestu (5) da pretvaranje ideje EU u snažnu ideološku fikciju, u privid (Schein) koji treba da savlada stvarnost, ima za cilj da obesmisli, obezvredi, marginalizuje ili neposredno ugrozi bezmalo sve nacionalne i državne interese Srbije, utisak je da, pored dubokog jaza između EU ideologije i stvarnosti u Srbiji, postoji i prethodeće razmimoilaženje između EU dogme i evropskih stvarnosti.

Iako mislim, naime, da je pomenuta argumentacija u snazi, objektivnosti i preciznosti u velikoj meri impozantna – a svakako (samo)dovoljna da bude pokretač neophodnog i ozbiljnog kritičkog dijaloga političke i intelektualne javnosti u Srbiji, sa samosvojnim korektivnim i kreativnim potencijalom koji iz nje sledi – ipak mi se čini da ovoj priči nedostaju dva argumenta: prvi, da je EU propala kao politički projekat zato što nije uspeo pokušaj da se konstruiše i u stvarnosti zaživi evropski politički identitet, i drugi, da je tzv. „demokratski deficit“ EU doveo u pitanje jednu od njenih samoproklamovanih temeljnih vrednosti, a implicitno, i uz par drugih primera, i celokupnu sintagmu o „evropskim vrednostima“. Razume se, najzad, da postoji i jaka unutrašnja veza između oba neuspeha. Ali krenimo redom.

Uprkos nastojanjima angažovanih evropskih filozofa i intelektualaca tokom devedesetih godina, i naporima koji se teško i sa mnogo mašte mogu okvalifikovati kao nepristrasni i neideološki – a pored frontmena i široj javnosti poznatih perjanica u likovima, recimo, Bernara Anri-Levija ili Alena Finkelkrota u tom „evropskom pokretu“ svoj trag su ostavili čak i daleko intelektualno respektabilniji poput Žaka Deride ili, recimo, i još daleko više, Jirgena Habermasa, kao i Etjena Balibara koji je, međutim, pre godinu dana promenio pozicije i napisao tekst pod nazivom „Evropa je mrtav politički projekt“[4] – priča o evropskom identitetu i evropskom građanstvu doživela je poraz. To znači da je, čast retkim izuzetcima – poput Alana Badjua – skoro celokupna intelektualna evropska scena, uz prateći transatlanski kriptokulturni „back up“ i podršku, skoro dve decenije, eksplicitno ili implicitno favorizovala i podsticala širenje EU-forije, i da na kraju u tome nije uspela. S druge strane, dakle, multipliciranja i zamalo beskrajne ekspanzije „evropskih studija“, „evropskih pokreta“, novonastalih univerzitetskih „naučenija“, ali i strateških mreža u NGO sektorima zaduženih za kreiranje slike „Evrope mira i pomirenja“, zajednice uzornih „evropskih građana“ – ostala je stvarnost, jedna živa Evropa koja nije mogla apsorbovati taj pojmovni, kulturni, civilizacijski, politički i etički redukcionizam. Javno priznanje nemačke kancelarke Angele Merkel, francuskog predsednika Nikole Sarkozija i britanskog premijera Dejvida Kamerona da multikulturalizam nije uspeo predstavlja tek jednu stranu ovog novčića, jer jednako ili ništa više nije uspelo ni nastojanje da se teorijski artikuliše i politički zaživi mit koji je glasio „Mi, građani Evrope!“[5]. „Mi“ smo i dalje ostali Francuzi, Nemci, Britanci, Holanđani, Finci, Mađari – a neki su ostali čak i Srbi. I uz izuzetak ovih poslednjih u nizu, teško da više ma ko može osporiti političku i kulturnu činjenicu da je savremena Evropa savez država koje slede sopstvene nacionalne interese (baš kao što ih, uzgred, prirodno i logično, sledi većina drugih država sveta, sem kolonizovanih zemalja).[6]

Razume se, ideja EU – kada posmatramo njenu spoljašnju i unutrašnju genezu – bila je izuzetan projekat posleratne Evrope, koji je bitno doprineo međusobnoj saradnji država i podizanju standarda njenih građana, u obliku Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Ali suštinski izazov na koji Evropska ekonomska zajednica nije uspela adekvatno odgovoriti ticao se upravo prelaza iz ekonomske u političku zajednicu, specifičnog transfera identiteta koji se nije dogodio. A taj prelaz nije bio ostvarljiv - tačnije, ni plauzibilan, ni prirodan, ni logičan - baš zato jer se evropski identitet nije izgradio kao politički identitet tj. kao živa stvarnost Evrope u kojoj se ljudi i narodi prepoznaju, koju smatraju svojom otadžbinom (patria) i prema kojoj gaje osećaje autentičnog patriotizma koji proizilazi iz pripadanja zajednici. Na taj način je, naizgled paradoksalno, Evropa u mnogim bitnim političkim, duhovnim i kulturnim aspektima ostala van EU – i sada je suočena ne samo sa ekonomskom nego i političkom stvarnošću koja joj se munjevito vraća kao bumerang.

U tom svetlu, dakle, odbacivanje Ugovora o ustavu Evrope, potpuni neuspeh u oblikovanju jedinstvene spoljne politike (diplomatije, bezbednosne i odbrambene sfere), i tek polovični uspeh sinteze u unutrašnjim poslovima, pokazuju se kao logične implikacije činjenice da se projekat EU nije politički utemeljio, odnosno, da politike nema i ne može biti bez političkog subjektiviteta čiji suštinski deo čini politički identitet. Ovaj fundamentalni nedostatak vezivnog tkiva u politici se izgleda – a to je razvoj događaja u slučaju EU slikovito potvrdio – ne može ničim nadomestiti, i kao takav, tek je virtuelno održiv u određenoj jedinici vremena. Štaviše, upravo na bazi ove praznine, proizvoljnog prostora subjektiviteta u koji se, po potrebi i naizmenično može smestiti takoreći „ma šta“ (od retoričkih floskula o „miru“, „razvoju“, „standardu“, „boljem životu“, „slobodi“, „prosperitetu“ sve do priče o „demokratiji“ o kojoj ćemo govoriti u II delu), otvara se prostor za političku instrumentalizaciju i zloupotrebe, zbog čega je EU već skoro celu deceniju u svetskoj politici figurirala kao manji, nebitniji i marginalniji deo „zapadne politike“. Jer bez „identiteta na međunarodnoj sceni“ – a taj identitet nije mogla ni zadobiti obzirom da nije uspostavljen politički identitet EU – ova Unija ostala je, svesno ili nesvesno, tek puki objekt politike SAD i NATO-a.

Da li će se ovaj, u najmanju ruku, ozbiljni neuspeh, istorijski knjižiti glomaznoj briselskoj birokratiji, njenoj nesposobnosti i plitkoumnosti, EU džinu koji je sebi postavio pretežak zadatak, političkim elitama zemalja Evrope ili evropskim filozofima i intelektualcima koji nisu uspeli da ubede ljude u nezamenljivost, izuzetnost i kompaktnost „evropskog identiteta“ – ili svima njima zajedno – i da li je ovakav ishod stvar slučajnosti ili možda političke ili pojmovne nužnosti stvar je za druge prilike i analize. A da li je kraj iluzije o političkom identitetu EU uzrok, opšte uzev, neuspeha levice u Evropi, tj. da li će levica u evropskim zemljama biti suočena sa sve većim problemima od kojih danas vidimo tek deo, isto tako je izuzetno složeno pitanje. Ali ono što je prilično izvesno je da kriza levice u Evropi pre svega ima duboke veze sa njenim ideološkim dezintegrisanjem tj. neartikulisanjem i neobjedinjavanjem „novog proleterijata“ i svih „gubitnika tranzicije“, odnosno licemernim „europskim“ zaboravljanjem najboljih evropskih tradicija, i nedoraslim slepim verovanjima da se, na položaju na marginama Imperije i u prihvatanju srca neoliberalizma, mogla izgraditi jedna „socijalna Evropa“ pravde, slobode i jednakosti.

(Ovaj tekst predstavlja Ideo nacrta šire studije koja će se pojaviti u štampanom izdanju sledećeg broja Nove srpske političke misli, IIdeo „Demokratski kapacitet EU – događaj koji se nije desio“, IIIdeo „Širom otvorenih očiju – Evropa protiv EU)