Бомбе у Бостону, медијске манипулације и нови расизам

Као један од малобројних народа Европе који је у скоријој историји био жртва, и „класичног“, и „државног“ тероризма, Срби су нарочито осетљиви на страдања невиних и крупне (гео)политичке игре у којима се за „више циљеве“ (били они „национална слобода“ и „борба против окупатора“, или „слобода тржишта“ и „борба за демократију и људска права“) жртвују цивили, мирни грађани и, изнад свега, деца. Као припадници културе која је за симбол свог неправедног страдања под НАТО бомбама узела трогодишњу Милицу Ракић, грађани Србије са нарочитом тугом и саосећањем пропратили су смрт осмогодишњег Мартина Ричарда, треће и најмлађе жртве недавног терористичког напада током маратона у Бостону. Будући да је мали Американац погинуо свега два дана пре 14. годишњице смрти мале Српкиње, ове две трагедије послужиле су као повод да се сви као друштво присетимо једног од најхуманијих пасажа из Браће Карамазових Фјодора Достојевског, где Иван Карамазов свечано одбацује свако „више добро“, ако само оно доведе до „сузице једног јединог детета“.

Наравно, један безначајан број наших фрустрираних сународника искористио је оба датума као повод за сеирење, примитивно проклињање и призивање пропасти „гордом Вавилону“, прешавши у томе сваку меру укуса, грађанске пристојности и националног достојанства. То је, као што то обично бива, изазвало ништа мање неукусне, примитивне и шовинистичке испаде на рачун српског народа једне друге безначајне групе наших фрустрираних сународника, којима је реакција ових првих послужила као повод да по ко зна који пут докажу да су „Срби“ по природи зли, покварени и изопачени (а знамо како се таквима треба!). Оно што је објединило обе групе (чији је заједнички број и даље безначајан, ако и јесу неупоредиво гласније од својих умерених суграђана) јесте њихова спремност да инструментализују невине жртве једног ужасног злочина као шлагворт за сопствене ситничаве и ниске „поене“ у борби једни против других. Дакако, најбоље што јавност може учинити, и са једнима, и са другима, јесте да их игнорише.

Међутим, то није крај контроверзи везаних за рецепцију бостонског злочина у Србији. Неколико нимало злонамерних коментатора на друштвеним мрежама скренуло је пажњу да је два дана након догађаја на источној обали САД, Иран и Пакистан погодио један од најразорнијих земљотреса у новијој историји те регије, која је однела више десетина живота, а повредила знатно већи број људи него што је страдао у Бостону. Свакако, смрт од природне непогоде је страшна, али ни близу нема онај ефекат моралне мобилизације који прати терористичке ударе, поготово када су жртве деца. Али, ако је тако, зашто су српски медији и јавност хладно и незаинтересовано прећутали једанаесторо убијене деце у Авганистану, који су пали као жртве америчког бомбардовања. За разлику од лика малог Мартина, који је красио странице свих западних и српских медија, скоро нико није нашао за сходно да прикаже језиве слике једанаест безимених авганистанских малишана, наслаганих на земљу као дрва и окружених уплаканом родбином. У својој прераној смрти, Мартин, баш као некада Милица, остао je без свога детињства, своје будућности, своје будуће професије и породице, док су авганистанска деца негде забележена као обична статистика о рату кога никога више нарочито не занима, и у коме се америчке бомбе третирају као да су „обична временска непогода“.

Како оправдати ову словенску хиперсензитивираност за патњу једног америчког детета, а потпуно одсуство икакве солидарности, емпатије и елементарне моралне револтираности над смрћу једанаесторо деце у Авганистану? Са једне стране, разумљиво је (иако у основи није морално) да америчком друштву и медијима троје мртвих Бостонаца буде прече од десетина мртвих који свакодневно падају као жртве бројних сукоба на Блиском истоку (сукоба, у којима САД нису само неми посматрач), али који резон чини бостонске жртве ближе нама, који би с обзиром на властито искуство више него ико у Европи требало да имамо саосећања за децу која су изгубила животе због геополитичких игара великих и моћних?

Могуће је да смо под ударом неке варијанте стокхолмског синдрома, прогутали једну изопачену, дубоко расистичку идеју да су грађани неких земаља „једнакији од других“, и да сузица америчког детета вреди неупоредиво више од сузица деце у Ираку, Авганистану или Либији. Ко не мисли да је у питању расизам, нека се само сети ледених и језиво незаинтересованих коментара НАТО званичника на вест да су њихове бомбе убиле троје унучади Муамера Гадафија (најстарија, Картаг Гадафи, имала је три године, а ћерка Аише Гадафи, Мастура, имала је свега 4 месеца), који су само слегли раменима и изјавили да „нису њих гађали“. Али, ако је то начин на који њихови званичници гледају на свет, зашто то чинимо ми? Зашто ми, некада најслободарскији народ(и) Европе, пристајемо на овај дискурс „виших“ и „нижих“ народа, ми, којима је некада било свеједно да ли се убијени зове Патрис Лумумба, Салвадор Аљенде или Џон Кенеди, када треба да изјављујемо саучешће или осудимо злочин?

Реч је, ипак, о нечему другом. Ако српски народ нечим може да се похвали данас, после дводеценијске голготе, јесте то да огромна већина његових сународника, упркос свим неправдама које је отрпела, није изгубила свој осећај за правду и способност да све стави на своје место – сваку жртву оплаче и сваког зликовца осуди. То се, међутим, не може рећи за наше медије, који су делатност својих редакција за вести из света скоро у потпуности свели на преузимање и превођење навода из западних новина и интернет страница. Ово је делимично последица полтронства и улизиштва богатим и моћним, али далеко више неспособности, необразовања и непрофесионалности. У ситуацији када у једној земљи не постоји самостално новинарство, нити уређивачка политика, у којој медији служе као огласни простор за центре политичке и економске моћи са спорадичним другим садржајима, а новинари, уместо да пишу, преводе са енглеског језика (јер то је по правилу једини страни језик који знају), у тој земљи медији постају само искривљено огледало и иначе исквареног, декадентног и морално посрнулог западног друштва. А друштво у којој су ти и такви медији једини које има бесповратно срља у морално-друштвени суноврат.

И тако, док су чак и пословично аутистични припадници америчког покрета „Окупирајмо Волстрит“ имали довољно човечности и пажње да своје молитве и саучешћа упуте, како жртвама терора у Бостону, тако и жртвама „непотребног крвопролића“ на Блиском истоку и „где год да се оно догађа“, наши медији били су презаузети оплакивањем америчких жртава да би видели било коју другу. Они су, заједно са морално обогаљеним „српским осветницима“ и селективно слепим „другосрбијанцима“, уместо да у саосећању и разумевању сведоче о нечовечности и неприхватљивости политике која децу и цивиле дели на „наше“ и „њихове“, „више“ и „ниже“, свако на свој начин, послужили као алиби за ту и такву политику.

Јер сузице неке деце су једнакије од других.