Bogati će se snaći, ceh će platiti srednje i niže klase

Svetska banka je u oktobru 2022. objavila da je napredak u smanjenju ekstremnog siromaštva usporen ili negde čak i zaustavljen, a da su prognoze za narednih nekoliko godina neizvesne, što je posledica kriznih događaja od 2020. Posledično, dok zemlje Zapada imaju probleme sa snažno usporenim rastom, mnoge siromašne države se suočavaju sa rizikom dužničkih kriza. Da bi ova 2020-e u pesimističnom scenariju mogle postati izgubljena decenija, gledajući globalni rast i razvoj, postalo je stanovište i međunarodnih institucija kakva je Svetska banka. Naime, u najnovijoj studiji te organizacije upozorava se na rizik od decenije sporog rasta. Dok će bogati imati sredstva da ublaže pad prihoda, isto se ne može reći za pripadnike siromašne i niže srednje klase širom planete, koje će nadolazeća kriza najteže pogoditi.

DŽakarta, maj 2023.

Na početku novog milenijuma a zaključno sa početkom pandemije Kovida, i pored mnogo rasprava o krizi, ekonomskom usporavanju ili slomu društvenog poretka, akademska javnost bila je dominantno optimistična u pogledu budućeg ekonomskog razvoja, posebno u zemljama „Trećeg sveta“.  Izgledalo je neupitno da čovečanstvo doživljava brz i održiv napredak, kako ona njegova desetina koja živi u zemljama „kolektivnog Zapada“ (anglofona Severna Amerika, EU, Japan, Južna Koreja, Australija, Novi Zeland, Izrael, Singapur), tako i „ostalih“ 90%. Mnoštvo optimističnih knjiga i članaka je publikovano ukazujući da svet „postaje mnogo, mnogo bolji“ i to prilično brzo. Zdravstvena zaštita se poboljšavala, smrtnost je opadala (i kod novorođenčadi i kod odraslih), širila se pismenost i, najvažnije, siromaštvo, a posebno ekstremno siromaštvo (prihod manji od 2,15 dolara dnevno, prag postavljen od strane Svetske banke), brzo je opadalo. Milijarder Bil Gejts, Stiven Pinker sa Harvarda, kao i nekadašnji kolumnista Njujork tajmsa Nikolas Kristof (koji je svaku prethodnu godinu proglašavao najboljom ikada), bili su, pored ostalih, protagonisti ovakvog stanovišta. Implikacije su bile jasne: kritikujte strukturu globalne ekonomije koliko god hoćete, ali činilo se očiglednim da sistem relativno dobro funkcioniše.

Počevši od 2020, ima mnogo naznaka da takav pogled na globalni razvoj gubi svoju koherentnost. Sastanci MMF-a i Svetske banke u Vašingtonu u aprilu ove godine bili su praćeni mračnim predviđanjima moguće produžene globalne recesije. Dok se pretpostavljalo da će spoj kriza sa kojima se svet suočavao u protekle tri godine – pandemija Kovid-19, poremećaji lanca snabdevanja, rat u Ukrajini i rezultirajuća pojava globalne inflacije (uzrokovana pre svega energetskim šokovima) i finansijska previranja – imati prolazne efekte na globalnu ekonomiju, novi podaci sugerišu da će trenutno ekonomsko usporavanje trajati duže nego što se prvobitno očekivalo. Niz povećanja kamatnih stopa od strane američke, evropske i ostalih velikih centralnih banaka doveo je do povećanja dugova javnog i privatnog sektora na najviši nivo u decenijama, time povećavajući rizik od finansijske nestabilnosti.

Optimizam s početka ovog stoleća snažno je uzdrman. Svetska banka je već u oktobru 2022. objavila da je napredak u smanjenju ekstremnog siromaštva usporen ili negde čak i zaustavljen, a da su prognoze za narednih nekoliko godina neizvesne, što je posledica kriznih događaja od 2020. Posledično, dok zemlje Zapada imaju probleme sa snažno usporenim rastom, mnoge siromašne države se suočavaju sa rizikom dužničkih kriza. Da bi 2020-e u pesimističnom scenariju mogle postati izgubljena decenija gledajući globalni rast i razvoj, postalo je stanovište i međunarodnih institucija sa referentnim ekspertima kakva je Svetska banka. Naime, u najnovijoj studiji te organizacije upozorava se na rizik od decenije sporog rasta. Dok će bogati imati sredstva da ublaže pad prihoda, isto se ne može reći za pripadnike siromašne i niže srednje klase širom planete, koje će nadolazeća kriza najteže pogoditi.

Generalna direktorka MMF-a Kristalina Georgieva, sa predsednikom i izvršnim direktorom PejPala Denom Šulmanom, kopredsedavajućom Fondacije Bila i Melinde Gejts Melindom Frenč Gejts i suosnivačom "Infosis Tehnolodžis" Nandanom Nilekanijem tokom prolećnog sastanka MMF-a i Svetske banke, Vašington, april 2023.

Istina, pesimistični pogledi na svetski razvoj i distribuciju dohotka nisu novina. Već od 1960-ih mnogi ekonomisti su uočavajući, ali i često prenaglašavajući, razlike u nivou razvoju između zemalja tvrdili da postoje dve globalne ekonomije, od kojih je prva Globalni sever (bogatije i „ekonomski razvijenije“ zemlje, kao što su one u Evropi i Severnoj Americi), a ostatak je Globalni jug. 

Utemeljenost mračnih predviđanja 

Imajući u vidu da se svet definitivno suočava sa velikim izazovima, nije iznenađenje pojava sve više katastrofičnih scenarija. Među njima je ne tako retka relativizacija globalnog razvoja nakon Drugog svetskog rata, i posebno od 1980, te od 2000. Ipak, i pored brojnih kritički nastrojenih analiza ili pamfleta, čini se da je odgovor na često i neizgovoreno pitanje „da li je današnje najbolje od svih vremena“, i posebno da li je epoha u kojoj živimo najbolja za ne-zapadni svet (pojam pod kojim podrazumevamo sve države osim onih u zapadnoj Evropi, te „Anglosferu“: SAD, Kanada, Australija i Novi Zeland), po apsolutnim pokazateljima životnog standarda je potpuno jednoznačan i bez dileme potvrdan.

Naime, verovatno najmanje loš pokazatelj životnog standarda, bruto domaći proizvod per capita po kupovnoj moći – BDP pc PPP (koji eliminiše razlike u cenama istih proizvoda i usluga u različitim državama) za ne-zapadne zemlje (kao i za države Zapad) trenutno je viši nego ikada. Prema poslednjoj raspoloživoj godini (2018) iz najuticajnije arhive podataka za BDP u svetu Maddison Project Database, taj indikator, izražen u stalnim cenama (dakle kupovna moć je „prenosiva“ tokom vremena, odnosno efekat inflacije je eliminisan) za praktično sve države, i naravno regione, sveta viši je nego što je bio u pređašnjim godinama i decenijama.

Panama Siti, jula 2022.

Ipak, i ova teza mnogim intelektualcima, posebno leve orijentacije, izgleda upitno, i mnogi od njih dovode u pitanje korišćene statističke parametre, ili biraju određenu godinu za poređenje (posle koje „sve kreće nizbrdo“). Pojedini ekonomisti smatraju problematičnim proračune inflacije i pariteta kupovne moći (posebno kada su u pitanju razlike u cenama u urbanim ruralnim sredinama), što je navodno poslužilo da se značajno smanji broj svetskih siromašnih. Dodatno, mnogi kritikuju prag od 2,15 dolara dnevno (po cenama prilagođenim kupovnoj moći iz 2017) – dizajniran da odražava ko bi bio najsiromašniji u najsiromašnijim zemljama, poput Malija ili Avganistana. 

Komparativni pristup siromaštvu 

I najveći kritičari vladajuće globalne ekonomske arhitekture imaju problem da dokažu da je siromaštvo na globalnom nivou u porastu. Međutim, ima smisla komparirati promene odnosa između BDP-a po kupovnoj moći (po stanovniku) ne-zapadnog dela planete koga naseljava 90% svetske populacije sa BDP-om per capita zapadnih zemalja. Naime, ovakva poređenja mogla bi biti aproksimalija za neku vrstu mere relativnog siromaštva.

Povezano s tim, ako bi postavili malo drugačije pitanje: „Da li je ovo u relativnom smislu najbolje od svih vremena za ne-zapadni svet?“, onda odgovor nije tako jednostavan. Naime, ako se uzme BDP pc PPP za 2018. može se videti da je taj pokazatelj životnog standarda zapadne Evrope bio preko 11 puta viši od istog indikatora za podsaharsku Afriku, 2,4 puta viši BDP per capita od zemalja istočne Azije, skoro duplo veći isti indikator nego što je on kod država Istočne Evrope (isti pokazatelj bio je tri puta viši nego u zemljama Latinske Amerike, te preko put puta viši od država južne i jugoistočne Azije). Budući da se nalazi na oko 70% proseka Anglosfere po tom indikatoru, jasno je da su razlike naspram ostatka sveta izraženije ako se SAD, Kanada, Australija i Novi Zeland ukalkulišu, kreirajući tako „kolektivni Zapad“.

Pri pokušaju davanja odgovora na postavljeno pitanje treba analizirati ranije stanje, budući da samo tako ima smisla govoriti da li je neko vreme bolje od ostalih, ovoga puta u relativnom smislu. Ipak, odgovor nije jednoznačan, ni po godinama ni po regionima sveta.

Naime, kako je 2000. BDP pc PPP zapadne Evrope bio čak preko 16 puta viši nego za države podsaharske Afrike može se izvući zaključak da se relativna pozicija najvećeg dela afričkih država poboljšala. Međutim, idući dalje u prošlost dolazimo do suprotnog zaključka, posebno ako uzmemo 1950. kada je zapadna Evropa imala tek 5,5 viši BDP pc PPP. S druge strane Zapadna Evropa je i 1950. i 2018. imala skoro dvostruko viši BDP pc PPP od istočnog dela starog kontinenta, ali je npr. 2000. razlika bila mnogo veća (3,6 puta). Razlika u korist zapadne Evrope se blago povećala kada je u pitanju Latinska Amerika i blago smanjila kada je u pitanju južna i jugoistočna Azije (pre svega Indija). S druge strane, prednost u odnosu na istok Azije se dramatično smanjivala tokom celog posmatranog perioda (dok je sličan trend, ali mnogo blaži, prisutan i u odnosu na zemlje Bliskog Istoka). Budući da je osim samog početka posmatranog razdoblja u ostalim godinama Zapadna Evropa bila na oko 70% proseka SAD i „prekomorskih saveznika“, jasno je da se odnos BDP pc PPP (celokupnog) Zapada prema nezapadnim državama menjao praktično identično. 

U ekonomiji je uobičajeno koristiti stope rasta, iako će, naravno, zaključci biti isti.  Tako je sa rastom BDP pc PPP od 2,2% prosečno godišnje 1950-2018. zapadna Evropa bila znatno dinamičniji region od podsaharske Afrike ili Latinske Amerike, ali ni blizu tako dinamičan kao famozna Istočna Azija (sa Japanom, Korejom ili Kinom kao svetskim čudima u domenu razvoja u decenijama iza nas). Naravno, ove podatke valja staviti u kontekst sporog rasta populacije zapadne Evrope (koji je bio tek 0,43% godišnje 1950-2018), dok je populacioni bum u podsaharskoj Africi vodio petostruko bržem rastu broja ljudi (od 2,3% prosečno godišnje, koji se i trenutno održava sličnom dinamikom), što je prirodno otežavalo rast dohotka po stanovniku. Rast populacije južne Azije, Latinske Amerike i Bliskog Istoka bio je takođe brži od svetskog proseka (populacija planete je rasla 1,4% prosečno godišnje u posmatranom periodu). Važno je napomenuti da je rast BDP-a per capita Kine 1950-2018. iznosio 3,7%, dok je od 1980. on znatno ubrzan iznoseći čak 5,2% prosečno (budući da je kineska populacija snažno rasla do nekoliko godina  unazad, kao i da se radi o dohotku po kupovnoj moći, ove stope nisu skoro dvocifrene). Inače, rast svetskog BDP-a pc PPP bio je 2% prosečno i osim nešto brže dinamike u razdoblju 1950-80. (2,6%) i sporije dinamike u poslednje dve decenije 20. stoleća (1,6%), bio je prilično uravnotežen (rast globalnog BDP-a pc PPP je usled stagnacije tokom pandemijske 2020. u prve dve decenije 21. veka bio 2,2%). 

U prvih 18 godina ovog veka sa skromnih 1,1%, rast BDP-a zapadne Evrope se dramatično usporio, prepolovivši se u odnosu na poslednje dve decenije 20. veka, postajući daleko niži nego u podsaharskoj Africi (3,3%), i takođe značajno sporiji nego u ostalim regionima sveta (izuzevši Anglosferu čiji je rast bio praktično identičan rastu zapadne Evrope). Usporavanje zapadne Evrope je posebno izraženo u odnosu na „zlatno doba“ tokom 1950-ih, 1960-ih i 1970-ih kada je Stari kontinent imao najbolji period u svojoj ekonomskoj istoriji (rast BDP pc PPP tada je sa 3,6% u zapadnoj i 3% u istočnoj Evropi bio daleko brži od istog indikatora u odnosu na sve ostale regione, naravno izuzevši istočnu Aziju, čiji bum je generisan dramatičnim razvojem Japana, Koreje, Tajvana, Hong Konga). 

Trend pada siromaštva 

U prilog prethodno iznetim tezama idu i proračuni Svetske banke (Poverty and Shared Prosperity 2022: Correcting Course), koji ukazuju da svet beleži decenijski trend kontinuiranog smanjenja broja siromašnih (onih koji imaju dohodak manji od 2,15 dolara dnevno). Dok se za 1950. procenjuje da je blizu tri petine svetskog stanovništva bilo siromašno, već 1990. njihov udeo je smanjen na 37,8%, da bi se taj trend ubrzao do 2013. kada je globalna stopa siromaštva pala na 11,7%. U narednih šest godina tempo smanjenja siromaštva se usporio na 0,6 procentnih poena godišnje. U 2019. u podsaharskoj Africi živelo je čak 60% siromašnih u svetu (što je čak 35% populacije tog regiona).

Udeo ekstremno siromašnih u ukupnoj globalnoj populaciji 1950-2020. (narandžasta je stvarna linija za 2020, dok je plava ranije projektovana silazna trajektorija za udeo siromašnih. Izvor: World Bank: Poverty and Shared Prosperity 2022: Correcting Course)

Pandemija Kovida je šok koji je uzrokovao najveće povećanje globalnog siromaštva od 1990. i verovatno od Drugog svetskog rata (Kovid-19 je odgovoran za dodatnih 90 miliona siromašnih ljudi). Ipak, nakon pandemijom izazvanog šoka, dolazi do oporavka. Najsiromašnijih 20% u globalnoj distribuciji dohotka izgubilo je u proseku 4% svojih prihoda tokom 2020, ali se nivo gubitaka od tada značajno smanjio ili neutralisao, uglavnom zbog brzog i velikog oporavka u Indiji. Tako je prosečan dohodak za najsiromašniju petinu globalne populacije 2022. blizak nivo iz predkrizne 2019, dok je ostali deo svetskog stanovništva beležio blag rast prosečnog dohotka (posebno najbogatijih 20% čiji je dohodak veći za 2% nego pre pandemije). Iako je oporavak u 2022. bio otežan rastom cena hrane (budući da 40% najsiromašnijih stanovnika planete generalno troše veći deo svog dohotka za ishranu), dugoročni trend bi ipak trebalo da bude pozitivan za većinu siromašnih, I to najviše za agrarna domaćinstva. Procene Svetske banke ukazuju da bi do 2030. broj siromašnih trebalo da padne na 574 sa 648 miliona 2019. (bez pandemije dodatnih 23 miliona ljudi bi se izvuklo iz siromaštva). Globalna stopa siromaštva pala je sa 9,3% u 2020. na 8,8% u 2021, te se 2022. vratila na nivo iz 2019. (8,4%). Procenjuje se da će se trend pada ove stope nastaviti, ali usporenije nego što je to bilo projektovano pre pandemije (u 2030. bi 6,8% svetskog stanovništva trebalo da ostane ispod kritične linije dohotka).

Projekcije kretanja stope svetskog siromaštva do 2030. (Izvor: World Bank. 2022. Poverty and Shared Prosperity 2022: Correcting Course)

Strukturni problemi siromašnih zemalja

Uprkos tome što podaci nedvosmisleno ukazuju na značajan i praktično konstantan razvoj siromašnijeg dela planete, postoje ozbiljne indicije da su stanje i perspektive zemalja Trećeg sveta znatno gore nego što to ukazuju standardne mere. Suštinski problem je da, uprkos pokušajima da se pronađu alternativni modeli ekonomskog razvoja, ne postoji široko primenjiva strategija za razvoj zemlje (da se iz stanja siromaštva pređe u visok nivo razvoja), koja ne uključuje privredu koja postaje visoko industrijalizovana. Ono što remeti jasan uvid u stanje je da je poslednjih decenija rast proizvodnih sektora (industrije, agrara) bio u velikoj meri koncentrisan u istočnoj Aziji, posebno u Kini.

S druge strane, širom najvećeg dela siromašnog sveta (Latinska Amerika, Južna Azija, Bliski istok i podsaharska Afrika) većina ekonomija je imala istovremenu de-agrarizaciju i de-industrijalizaciju, i to od 1980-ih (industrijalizacija i snažan rast prihoda u Kini, Japanu ili Koreji statistički su „kompenzovali“ usporeni rast dohodaka drugde). Dodatno, snažna industrijalizacija istočne Azije, koja je izvukla milijardu ljudi iz siromaštva, delimično je odgovorna za gubitak proizvodnih baza drugih zemalja. Ova negativna strukturna promena se dešavala čak i kada su prihodi rasli u većini siromašnih zemalja, uglavnom zbog super-ciklusa rasta cena berzanskih sirovina 2000-2015. (koji je dobrim delom bio posledica eksplozivnog rasta tražnje od strane kineskog tržišta), koji je, ironično, pomogao da izvoz iz zemalja u razvoju ostane niskotehnološki i nediversifikovan. 

Harare, Zimbabve, jula 2022.

Iako je većina zemalja u razvoju beležila ekonomski rast od 1950-ih, najveći deo njih nije pronašao pokretač održivog rasta, dok ih sve veća zavisnost od izvoza sirovina ili pak usluga (poput radne snage) nije učinila bogatima. Posledično, veći deo zemalja u razvoju je danas komparativno posmatrano u lošijoj strukturnoj poziciji nego što je to bio pre nekoliko decenija: manje su ekonomski diversifikovane i socijalno su nestabilnije. Naime, sistemska dinamika u njima – pre svega deindustrijalizacija, ali i rastući ekološki poremećaji – predstavljaće ozbiljne izazove za ekonomski razvoj u narednim decenijama. Osmišljen ekonomski razvoj kroz, na primer, novi talas industrijalizacije malo je verovatan u ovim delovima sveta. Afrika, kontinent sa daleko najgorim ekonomskim učinkom u poslednjih nekoliko decenija, imaće snažan  rast stanovništva do kraja ovog veka, što će kreatore politike u tamošnjim zemljama suočiti sa nemalim izazovima. Kao imperativ se nameće jačanje napora za postizanje proklamovanih klimatskih ciljeva i zaustavljanje povećanja ekonomske nejednakosti unutar i između zemalja. Zahvaljujući napretku u digitalnoj tehnologiji i globalizaciji lanaca snabdevanja, takvi izazovi su van domašaja pojedinačnih zemalja.

Da bi se pozabavile ovim globalnim pitanjima, vlade širom sveta moraju da koordiniraju svoje monetarne, fiskalne i bezbednosne politike. Godine ili decenije usporenog rasta, političke nestabilnosti i ekološke katastrofe, svakako su nešto što treba izbeći. S tim povezano, napredak ostvaren u borbi protiv siromaštva tokom poslednjih decenija bi se mogao usporiti, stagnirati ili u katastrofičnom scenariju, koji bi na primer mogao biti posledica potencijalne klimatske katastrofe, čak preokrenuti.

(RTS)