Avganistan i dugotrajni rat

(Stratfor, 19.03.2012.)

Rat u Avganistanu se vodi već više od deset godina, ali to nije bio jedini rat koji se vodio tokom tog vremena. Od pomenutih deset, sedam godina vodio se još veći rat u Iraku, ali su takođe vođeni i manji ratovi u brojnim drugim zemljama. Međutim, rat u Avganistanu predstavlja još uvek najduži, najveći, intervidovski rat koji se vodio u američkoj istoriji. Ubistvo 16 avganistanskih civila, uključujući i devetoro dece, od američkog vojnika 11. marta predstavlja samo jedan aspekt u ovom dugom ratu, ali taj aspekt je veoma važan.

U pogledu iračkog i avganistanskog rata, vojni stratezi u Sjedinjenim Državama razvili su koncept dugotrajnog rata. Teorija je predstavljena na mnogo načina, ali njen ključni argument je sledeći: poraz talibanskih snaga i slamanje iračkog otpora će zahtevati puno vremena, ali uspeh neće okončati rat zato što će islamski terorizam i oni koji ga podržavaju predstavljati konstantnu pretnju koja će predstavljati opasnost kako na ratištima, tako i u pogledu načina na koji će operisati. Stoga, pošto je ključno pobediti terorizam, Sjedinjene Države su se sada upustile u dugotrajni rat kome se ne vidi kraj i čiji je način odvijanja nepoznat.

Ponekada eksplicitno, ali obično implicitno u ovom argumentu stoji da preostala strateška pitanja sa kojima se suočavaju SAD treba da budu ostavljena po strani i dugotrajni rat mora da bude središnja tačka američke strateške politike sve dok ne nestane pretnja od islamskog terorizma ili makar se ta pretnja potpuno ne umanji. Kao rezultat, po ovoj teoriji koja u velikoj meri utiče na američku strategiju, čak i ukoliko se rat u Avganistanu okonča, rat protiv islamskog sveta će trajati večno. Neophodno je da razmotrimo posledice ovakve strategije.      

Štabni narednik Robert Bejls, koji je navodno počinio jezivi pokolj u Avganistanu, bio je na svojoj četvrtoj borbenoj dužnosti. On je služio tri dužnosti u Iraku u trajanju od devet, 15 i 12 meseci, on je bio u ratu već tri godine. Njegova služba u Avganistanu je trebalo da bude četvrta godina. Ratovi u kojima je učestvovao razlikuju se od prethodnih. Faludža i Tora Bora nisu bili Staljingrad. Ipak, teret, strah i pretnja od pogibije su uvek prisutni. Mogućnost gubljenja života je možda manja, ali ona je tu, ona je stvarna i tu su pali saborci čijoj si smrti prisustvovao i čija imena znaš.   

U Vijetnamu, jedino su dobrovoljci služili duže od godinu dana. Za Amerikance u Drugom svetskom ratu, borbe su trajale malo duže od tri godine i veoma je mali broj pripadnika američkih trupa bio u ratu toliko dugo. Američko angažovanje u Prvom svetskom ratu trajalo je manje od dve godine dok je većina vojnika Sjedinjenih Država bila angažovana godinu dana ili kraće. U američkoj istoriji jedino su građanski rat i rat za nezavisnost trajali onoliko koliko je Bejls bio angažovan.

Zverstva se događaju u svim ratovima. To je činjenica, ne opravdanje i postaje verovatnije da će se ona dogoditi što je vojnik duže u borbi. Rat je brutalan i on čini da umovi boraca postanu okrutni. Neki se odupiru navedenoj okrutnosti bolje od drugih, ali niko ne može da bude svedok smrti toliko često i da ostane nepromenjen. Jednako je važno da je neprijatelj dehumanizovan. Vi ne možete da se borite protiv njega i da od njega strahujete godinama a da ga ne vidite kao nekog ko je potpuno stran vama. Što je još gore, u slučajevima kada je teško razlikovati neprijatelja od stanovništva, kao što je slučaj u gušenjima pobuna, strah i bes se šire na sve prisutne. U Bejlovom slučaju oni su se proširili čak i na decu.  

Za talibane dve stvari su jednake. Kao prvo, oni se bore za svoju domovinu i to u svojoj domovini. Amerikanci se bore za svoju domovinu u smislu da se bore protiv terorizma, ali ta borba nakon određenog vremena postaje apstrakcija. Za talibane ona predstavlja realnost. Amerikanci mogu otići kući i postati ogorčeni na one koji nisu podneli teret rata. Talibani su kod kuće i njihova ogorčenost na one koji nisu podneli breme prevazilazi ogorčenost Amerikanaca. Kao drugo, činjenica ovog rata je da su zverstva talibana obično skrivena od zapadnih medija, ali ona su prisutna iako reporteri nisu. Može se reći da su talibani postali okrutni tokom godina ratovanja pre nego što su Amerikanci došli, ali na kraju, čin brutalizacije je važniji nego njegov nastanak.   

Važno je da se prisetimo da je za Sjedinjene Države rat u Avganistanu prvi veliki rat od građanskog rata koji ne uključuje regrutaciju. Protivljenje regrutaciji tokom vijetnamskog rata dovelo je do pojave profesionalizacije armije. Jedna stvar koju niko nije očekivao nakon Vijetnama jeste da će Sjedinjene Države pokušati da se bore protiv neprijatelja ponovo na tlu Azije i stoga uslovi za ponovnim uspostavljanjem regrutacije nikada nisu bili razmatrani.

Kada je rat u Avganistanu počeo, nije postojala teorija o dugotrajnom ratu. Pretpostavljalo se da je cilj dislokacija i uništenje Al-Kaide i grandiozna ideja o demokratizaciji Avganistana još nije bila deo strategije. U Iraku pretpostavka je bila da poraz konvencionalnih snaga Sadama Huseina neće zahtevati značajnu cenu kao ni vreme i da neće biti otpora uspostavljanju pro-američke demokratije. Bilo je potrebno određeno vreme da misija u Avganistanu uspostavi demokratiju kao i vreme da se shvati da neće svi Iračani pozdraviti američku okupaciju. 

Ali čak i dok je postalo očigledno da su se SAD uvukle u dugotrajni rat, ni Bušova kao ni Obamina administracija nisu se uhvatile u koštac sa posledicama činjenice da pojedinci mogu biti u borbi četiri godine ili duže. Ovde takođe možemo da uključimo opasnosti za trupe koje ne učestvuju u borbi kao i štabno osoblje koje se suočava sa vatrom iz minobacača i raketnih lansera za svojim radnim stolovima. Niko ne može da izbegne teretu rata.  

Rezultat je rat koji se u domovini nije video tako da zahteva velika ulaganja već tako da će zahtevati profesionalce koji će ostati u borbi duže od mnogih koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu. I s obzirom na to da je istina da su svi vojnici profesionalci odnosno “dobrovoljci”[1], oni nisu bili ništa spremniji od vlade za tempo operacija sa kojima će se suočiti. Osim toga, njima nije uvek dopušteno da odu. Tokom intenzivnih borbenih aktivnosti, pojedinci koji su poželeli da napuste službu kada je njen rok istekao bili su “stopirani”. Za njih armija je postala zarobljeništvo umesto profesionalne službe.   

Doktrina dugotrajnog rata koja se vodi postojećim snagama ne uspeva da uzme u obzir pitanje da li je armija sposobna da izdrži takav rat. Bivši ministar odbrane Donald Ramsfeld tvrdio je da se borite sa onom armijom sa kojom raspolažete. Ono što on nije pomenuo jeste da kada započnete borbu sa raspoloživim snagama, kao što su Sjedinjene Države učinile u drugom svetskom ratu, vi ne nastavljate borbu sa istim snagama već započinjete mobilizaciju zemlje. Ali Ramsfeld nije uvideo koliko dugo će sukob u Avganistanu trajati, i posebno, nije predvideo cenu koju će imati dva inter-vidovska rata. Potrebno je pomenuti da je Bejls započeo sa tri roka u Iraku koja je imao za sobom. Rat u Iraku je možda završen, ali njegove posledice po jedinice preostaju.[2]

Ono što je Bejls navodno počinio je neoprostivo. Počinjena su mnoga zverstva od kojih su neka zabeležena a neka ne, ali otvoreno ili dvosmisleno ona su počinjena i od strane NATO pakta kao i talibana. Nije realno zamisliti rat koji bi ovoliko dugo trajao i koji bi bio lišen zločin, ali u akcijama suzbijanja pobuna u kojima cilj nije samo pobeda nad neprijateljskim snagama već i ubeđivanje stanovništva da je okretanje protiv tih snaga najsigurniji kurs, masakr poput ovoga može imati strateške posledice. Talibanske psihološke ratne operacije će se fokusirati na ubistva kao što je bio slučaj sa paljenjem kurana u američkoj bazi. U međuvremenu, američke psihološke ratne operacije će se fokusirati na trupe Sjedinjenih Država tako da one budu uzdržane i da se, nakon što je 25. februara avganistanski kolega ubio dva američka oficira u oblasti Kabula, ubede da se ne plaše Avganistanaca jer je obuka Avganistanaca upravo njihova misija.   

Dugotrajni rat bez velikog prilagođavanja američke vojne strukture dovodi do nenamernih strateških posledica. Jedna od posledica jeste da se trupe sastoje od velikog broja vojnika koji su dostigli granicu svoje izdržljivosti. Njihovi potencijalni postupci mogu ugroziti stratešku svrhu gušenja pobune: zadobijanje podrške stanovništva. To otvara vrata povećanom uticaju talibana i smanjuje mogućnost da talibani pregovaraju dok se pozicija SAD pogoršava. Drugim rečima, trupe ne predstavljaju brojeve na tabli. One se troše. 

Imamo četiri strateške pretpostavke koje odlikuju dugotrajni rat i koje su u osnovi ovoga. Prva je da se rat protiv islamskog terorizma može dobiti i da na kraju nije samo pretnja ta koja se mora prihvatiti. Druga je da velike operacije, poput onih u Iraku ili Avganistanu, mogu pomoći da se taj cilj i ostvari. Treća glasi da Sjedinjene Države mogu voditi dugotrajni rat poput ovog bez ozbiljnog prilagođavanja načina života njenih građana. Četvrto, da ovo treba da nastavi da bude centralni aspekt američke strategije beskonačno dugo, bez obzira na druga dešavanja u svetu. Drugim rečima, ovo je najvažniji pojedinačni izazov sa kojim se suočavaju Sjedinjene Države.  

Invazija Avganistana je strateški bila opravdana kao način da se ugrozi Al-Kaida i da se spreče naredni napadi na SAD. Invazija Iraka je bila bazirana na pogrešnim procenama da se Iračani neće odupreti okupaciji. Kako je rat tekao dalje, vojna situacija je postala sve teža dok su se ciljevi proširili. Potpuna ekspanzija jeste ideja da su SAD posvećene beskonačno dugotrajnom ratu sa raspoloživim snagama i da će to podrazumevati okupaciju velikih i neprijateljskih zemalja.

U mojoj poslednjoj knjizi Sledeća dekada ja sam tvrdio da je opasnost od carstva ta koja preti republici. Nakon rušenja Sovjetskog Saveza, SAD su postale jedina svetska supersila, kombinujući vojnu, ekonomsku i političku moć na globalnim osnovama. Bez obzira na to da li su želele ovu moć, one su je dobile. Tokom decenije kolapsa Sovjetskog Saveza dogodio se 9. 11. Bez obzira na to koje su bile početne namere, SAD su se našle u ratu koji traje više od 10 godina. Taj rat je umanjio američke resurse, ali je takođe i ugrozio strukturu američkog načina života.

Pretnja po republiku dolazi iz nekoliko pravaca, od stvaranja sistema nacionalne odbrane koja podriva republikanske principe do precenjivanja vojnih sposobnosti koje prisiljavaju republiku na rat čiji je završni stadijum nejasan i u kome su sredstva nedovoljna. Rat transformiše države, a dugotrajni rat menja način života i dovodi do neizbalansirane spoljne politike. Više od svega, on stvara profesionalnu klasu koja vodi ratove koji se smatraju ograničenim dok  ostatak društva, iako plaća troškove, rat ne smatra delom svakodnevnog života. Otuđenje između građana i vojnika u naciji koja se bori da pomiri globalnu premoć sa republikanskim institucijama istorijski se pokazala kao veoma opasna.  

Ovo je postalo sve opasnije usled toga što snage dolaze do krajnjih granica. Pružanje otpora terorizmu je važno, ali je njegova eliminacija iluzija. Nastavak dugotrajnog rata sa raspoloživim snagama pokreće procese koji prete republici bez obezbeđenja američkih interesa. Ukoliko ostavimo po strani pretnju po republiku, snage koje su na svojim granicama izdržljivosti i koje su ostavljene da vode rat na marginama nacionalne svesti neće biti efikasne.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić